Moć ranjivosti

Brene Braun proučava ljudske veze - našu sposobnost da saosećamo, pripadamo, volimo. U ovom pronicljivom, zabavnom govoru sa TEDxHouston konferencije, ona deli duboki uvid svog istraživanja, koji ju je ponukao da krene putem upoznavanja sebe i razumevanja čovečanstva. Govor vredan širenja.

Počeću ovim:

pre par godina,
pozvao me je organizator događaja

jer je trebalo da govorim
na nekoj tribini.

Nazvala je i rekla:

"Strašno se patim sa tim

šta da napišem o Vama na flajeru."

Pomislila sam: "Pa, šta Vas muči?"

Odgovorila je: "Pa, gledala sam
Vaše govore,

i mislim da ću Vas imenovati istraživačem,

ali se bojim da u tom slučaju
niko neće doći,

jer će misliti da ste dosadni i nebitni."

(Smeh)

Okej.

I reče: "Ali ono što mi se
u Vašem govoru dopada

je to što ste vi pripovedač.

Pa mislim da ću vas tako i nazvati."

I naravno da je akademski,
nesigurni deo mene

pomislio: "Kako ćeš me nazvati?"

Na šta je ona rekla:
"Zvaću Vas pripovedač."

Pomislila sam: "A što ne magična vila?"

(Smeh)

Rekla sam: "Hajde da razmislim
malo o tome."

Pokušala sam da pozovem
moju sakrivenu hrabrost.

Pomislila sam, ja jesam pripovedač.

I jesam kvalitativni istraživač.

Sakupljam priče; to je ono što činim.

I možda su priče podaci sa dušom.

I možda sam ja samo pripovedač.

Pa sam rekla: "Znate šta?

Zašto ne kažete da sam ja
istraživač - pripovedač."

A ona je:
"Haha, tako nešto ne postoji."

(Smeh)

Dakle, ja sam istraživač - pripovedač,

i govoriću vam danas o -

govorili smo o proširenju percepcije -

pa želim da vam predstavim par priča

o delu mog istraživanja

koje je suštinski proširilo
moju percepciju

i koje je zaista promenilo
način na koji živim i volim

radim, vaspitavam.

A moja priča počinje ovde.

Dok sam bila mladi istraživač,
na doktroskim studijama,

na prvoj godini imala sam profesora

koji nam je rekao:

"Evo o čemu se radi,

ako nešto ne možete da izmerite,
to ne postoji."

Pomislila sam
kako mi ugađa slatkim rečima.

Rekla sam: "Stvarno?",
a on: "Naravno."

I morate razumeti da imam diplomu

iz socijalnog rada,
titulu mastera iz socijalnog rada,

i radila sam na doktoratu
iz oblasti socijalnog rada,

tako da je čitava moja akademska karijera

bila okružena ljudima

koji su na neki način verovali

da je život neuredan, volite ga.

A ja sam više - život je neuredan,

očistite ga, organizujte,

i stavite ga u kutije sa pregradama.

(Smeh)

I pomisliti da sam pronašla svoj put,

karijeru koja me vodi -

zaista, jedna od važnih odlika
socijalnog rada

jeste oslanjanje na neprijatnosti posla.

I ja sam za to da treba okrenuti
neprijatnost nagalavačke,

prevazići je i okrenuti na dobro.

To je bila moja mantra.

I bila sam vrlo uzbuđena zbog toga.

I pomislila sam, znate šta,
ovo jeste posao za mene,

jer me zanimaju zbrkane teme.

Ali želim biti sposobna
da ih učinim nezbrkanima.

Želim da ih razumem.

Želim da proniknem u te stvari

koje znam da su važne

i da njihovu tajnu prikažem svima.

Tako sam počela od veza.

Jer posle 10 godina
rada kao socijalni radnik,

shvatite da su

veze ono zbog čega smo ovde.

To je ono što našim životima
daje smisao i svrhu.

O tome se zapravo radi.

Nije bitno da li razgovarate sa ljudima

koji rade u odseku za pravdu
i mentalno zdravlje,

zlostavljanje i zanemarivanje,

ono što znamo je da veze,

sposobnost da se osećate povezanima je -

neurobiološki smo tako povezani -

zbog toga smo ovde.

Pa sam pomislila, znate šta,
počeću od veza.

Znate onu situaciju

kada dobijete evaluaciju od svog šefa,

i ona vam kaže 37 stvari
koje radite zaista dobro,

i jednu stvar - priliku za razvijanje?

(Smeh)

I jedina stvar o kojoj razmišljate
jeste ta prilika za rast, zar ne?

Izgleda da je i moj rad krenuo tim putem,

jer kada pitate ljude o ljubavi,

oni vam pričaju o slomljenom srcu.

Kada pitate ljude o pripadanju,

ispričaće vam najmučnije iskustvo

kada su bili isključeni.

A kada pitate ljude o vezama,

priče koje su mi govorili
bile su o nepovezanosti.

Dakle vrlo brzo -
oko šeste nedelje mog istraživanja -

naletela sam na tu neimenovanu stvar

koja je potpuno razotkrila vezu

na način koji nisam razumela
niti ikada videla.

Povukla sam se iz istraživanja

i pomislila kako moram
da shvatim o čemu se radi.

Ispostavilo se da je to sramota.

A sramotu je zaista lako razumeti

kao strah od nepovezanosti.

Da li postoji nešto o meni,

što drugi mogu videti ili saznati,

a što me neće činiti dostojnom veze?

Par činjenica o tome:

to je univerzalno, svi to imamo.

Jedini ljudi koji ne osećaju sramotu

nemaju kapacitet za ljudsku saosećajnost
ili povezanost.

Niko ne želi da govori o tome,

a što manje o tome govorimo,
to je ono sve prisutnije.

Ono što potvrđuje sramotu,

taj "nisam dovoljno dobar" -

svima poznat osećaj:

"Nisam dovoljno ispunjen.
Nisam dovoljno mršav,

dovoljno bogat, lep, pametan,

unapređen."

Činjenica koja to potvrđuje

jeste jaka ranjivost,

ta ideja da,

da bi se stvorila veza,

moramo dozvoliti sebi da nas vide,

zaista vide.

I znate šta mislim o ranjivosti.
Ja mrzim ranjivost.

I pomislila sam kako je ovo moja šansa

da uzvratim udarac
svojim štapom za merenje.

Ulazim u to, provaliću tu stvar,

provešću godinu dana,
potpuno ću dekonstruisati sramotu,

razumeću kako ranjivost radi,

i nadmudriću je.

Bila sam spremna i vrlo uzbuđena.

Kao što znate, neće se dobro završiti.

(Smeh)

Znate to.

Mogla bih da vam kažem
toliko toga o sramoti,

ali morala bih uzeti vreme
drugih govornika.

Ali evo na šta se sve svodi -

i to može biti jedna od najvažnijih
stvari koje sam naučila

u deceniji ovog istraživanja.

Moja godina

je prešla u šest godina,

hiljade priča,

stotine dugih intervjua, fokus grupa.

U jednom trenutku,
ljudi su mi slali novinske stranice

i svoje priče -

na hiljade informacija za šest godina.

I nekako sam počela da se navikavam na to.

Nekako sam razumela, ovo je sramota,

ovako radi.

Napisala sam knjigu,

objavila teoriju,

ali nešto nije bilo ok -

ako grubo podelim ljude

koje sam intervjuisala na grupu

koja zaista razume osećaj vrednosti -

na to se na kraju svodi,
osećaj vrednosti -

imaju jak osećaj

ljubavi i pripadnosti -

i na grupu ljudi koji se sa tim bore,

koji se uvek pitaju
da li su dovoljno dobri.

Postojala je samo jedna promenljiva

koja je razdvajala ljude koji imaju

jak osećaj ljubavi i pripadnosti

i ljude koji se zaista bore za to.

I ljudi koji imaju jak osećaj

ljubavi i pripadnosti veruju

da zaslužuju ljubav i pripadanje.

To je to.

Veruju da su vredni.

I za mene, ono što nas

drži izvan veze, jedna stvar, jeste

upravo naš strah da nismo dostojni veze.

A to je nešto što sam i lično
i profesionalno

osećala da moram bolje razumeti.

Uradila sam sledeće:

uzela sam sve intervjue

u kojima sam videla dostojnost,
gde sam videla da ljudi žive tako,

i pregledala samo njih.

Šta ti ljudi imaju zajedničko?

Ja imam blagu zavisnost
od kancelarijskog materijala,

ali to je druga priča.

Dakle, imala sam
kartonske fascikle i marker.

i razmišljala sam
kako da nazovem ovo istraživanje?

I prva reč koja mi se javila,

bila je "svesrdno".

Ovo su svesrdni ljudi, koji žive
iz tog dubokog osećanja dostojnosti.

Napisala sam na vrhu fascikle,

i počela sam da gledam podatke.

Zapravo, prvo sam provela četiri dana

intenzivno analizirajući podatke,

kada sam se vratila,
izvukla intervjue, priče, slučajnosti.

Šta je tema? Ima li pravilnosti?

Moj muž je otišao iz grada sa decom,

jer uvek upadnem u tu ludu fazu,

gde samo pišem i u svom

istraživačkom sam modu.

I evo šta sam otkrila.

Ono što je zajedničko

jeste osećaj hrabrosti.

I želim da vam razdvojim hrabrost
i smelost na trenutak.

Hrabrost, izvorna definicija hrabrosti

kada je prvi put upotrebljena
u engleskom jeziku -

dolazi iz latinske reči cor,
što znači srce -

a izvorna definicija

bila je ispričati priču
o tome ko ste vi u srcu.

Tako da su ovi ljudi

imali, vrlo jednostavno, hrabrosti

da ne budu savršeni.

Imali su dovoljno saosećanja

da prvo budu dobri prema sebi,
a onda i prema drugima,

jer, kako se ispostavilo, ne možemo
biti saosećajni prema drugima

ako nismo ljubazni prema sebi.

I na kraju, imalu su vezu,

i - ovo je bio težak deo -

kao rezultat autentičnosti,

bili su voljni da puste ono
što su mislili da treba da budu,

da bi bili ono što jesu,

što je apsolutno neophodno

za povezanost.

Još jedna zajednička stvar je

sledeće.

U potpunosti su prihvatili ranjivost.

Verovali su

da ih je lepim učinilo ono

što ih je učinilo ranjivim.

Nisu govorili o ranjivosti

kao o nečem prijatnom,

ili kao nečem vrlo bolnom -

što se moglo čuti u intervjuima o sramoti.

Spominjali su to
kao nešto što je neophodno.

Govorili su o spremnosti da prvi

kažu "volim te",

spremnosti

da urade nešto

gde nema garancija,

spremnosti

da dišu dok čekaju rezultate

mamografije.

Spremni su da ulože u odnos

koji će možda opstati, a možda neće.

Mislili su da je to ključno.

Ja sam lično mislila da je to izdaja.

Nisam verovala da sam se zaklela
istraživanju -

definicija istraživanja

jete kontrola i predviđanje,
izučavanje fenomena,

iz jasnog razloga

da se kontroliše i predvidi.

I sada se moja misija

da kontrolišem i predvidim

okrenula ka odgovoru
da treba živeti sa ranjivošću

i prestati kontrolisati i predviđati.

Ovo je vodilo ka malom slomu -

(Smeh)

koji je izgledao više ovako.

(Smeh)

I jeste.

Nazvala sam to slomom, moj terapeut
to zove duhovnim buđenjem.

Duhovno buđenje zvuči bolje
od nervnog sloma,

ali uveravam vas da je bio upravo to.

I morala sam da sklonim
svoje istraživanje i nađem terapeuta.

Da vam kažem nešto: znate ko ste

kada nazovete svoje prijatelje i kažete:
"Mislim da treba da vidim nekoga.

Imaš li neku preporuku?'"

Jer je pet mojih prijatelja reklo:

"Uuh. Ne bih voleo
da budem tvoj terapeut."

(Smeh)

Pitala sam ih šta to znači.

A oni su rekli: "Samo kažem, znaš.

Nemoj poneti svoj merni instrument."

Rekla sam: "Okej."

I našla sam terapeuta.

Moj prvi susret sa njom, Dijanom -

ponela sam listu

načina svesrdnog življenja i sela.

Pitala me kako sam.

Rekla sam: "Odlično. Ja sam okej."

Pitala me: "Šta se događa?"

Ja sam terapeut
koji je došao kod terapeuta,

jer moramo da idemo kod njih,

njihovi merači gluposti su dobri.

(Smeh)

I rekla sam:

"Evo o čemu se radi, borim se."

Pitala me: "Sa čim?"

Rekla sam: "Pa, imam problem
sa ranjivošću.

I znam da je ranjivost suština

srama i straha

i naše borbe za vrednost,

ali čini mi se da je takođe mesto rođenja

radosti, kreativnosti,

pripadnosti, ljubavi.

I mislim da imam problem,

i potrebna mi je pomoć."

Dodala sam: "Ali hajde

da ne pričamo o porodičnim problemima,

ili sranjima iz detinjstva."

(Smeh)

"Samo su mi potrebne strategije."

(Smeh)

(Aplauz)

Hvala vam.

Uradila je ovo.

(Smeh)

I onda sam rekla: "Loše je, zar ne?"

Rekla je: "Nije ni dobro ni loše."

(Smeh)

"Takvo je kakvo je."

Rekla sam: "O moj bože, ovo je propast."

(Smeh)

I jeste bila i nije.

I trajalo je to godinu dana.

I znate kako postoje ljudi koji se,

kada shvate da su ranjivost
i brižnost važni,

tome predaju i prepuste.

A: to nisam ja,

i B: čak se ni ne družim
sa takvim ljudima.

(Smeh)

Za mene je to bila
jednogodišnja ulična borba.

Borba golih ruku.

Ranjivost je gurala, ja sam uzvraćala.

Izgubila sam bitku,

ali verovatno osvojila svoj život.

I onda sam se vratila svom istraživanju

i provela narednih par godina

zaista se trudeći da razumem koje izbore

su svesrdni ljudi pravili,

a šta mi činimo sa ranjivošću.

Zašto se toliko mučimo sa tim?

Da li sam ja jedina
koja se bori sa ranjivošću?

Ne.

Naučila sam sledeće.

Mi otupljujemo ranjivost -

kada čekamo na poziv.

Poslala sam nešto na Twitter i Facebook:

"Kako biste vi definisali ranivost?

Šta vas čini ranjivima?"

I za sat i po, imala sam oko 150 odgovora.

Htela sam da znam

šta se dešava.

Pitati svog muža za pomoć,

jer sam bolesna, a tek smo se uzeli;

iniciranje seksa sa mužem;

iniciranje seksa sa ženom;

odbijanje; pozivanje nekoga na sastanak;

čekanje lekarovog poziva;

biti otpušten; otpuštati ljude -

ovo je svet u kojem živimo.

Živimo u ranjivom svetu.

I jedan od načina da se sa tim izborimo

jeste otupljenje ranjivosti.

I mislim da postoji dokaz -

i to nije jedini razlog
da ovaj dokaz postoji,

ali mislim da je ogroman -

mi smo odrasla kohorta,

koja je u američkoj istoriji najdeblja,

najviše duguje i zavisna je od lekova.

Problem je u tome -
a to sam naučila u istražvanju -

što ne možete selektivno
da otupite emociju.

Ne možete reći, ovo je loše.

Ovde je ranjivost, zavist, sramota,

strah, razočarenje,

ne želim to da osećam.

Popiću par piva i pojesti mafin
sa bananom i lešnicima.

(Smeh)

Ne želim to da osećam.

Znam da je to smeh prepoznavanja.

Posao mi je da upadam u vaše živote,

to je ono: "Haha. O, bože!"

(Smeh)

Ne možete otupeti ta strašna osećanja

bez da otupite ostale afekte, emocije.

Ne možete selektivno da otupite.

Pa tako, kada otupimo ovo,

otupimo i radost,

zahvalnost,

sreću.

I onda smo jadni

i tražimo smisao i svrhu,

pa se osećamo ranjivima,

pa popijemo par piva i pojedemo mafin.

I to prelazi u taj opasan krug.

Jedna od stvari o kojima treba da mislimo

jeste zašto smo i kako otupeli.

I ne mora biti samo zavisnost.

Druga stvar koju radimo,

je da sve što je nesigurno,
činimo sigurnim.

Religija je iz vere u sudbinu
i misteriju prešla

u sigurnost.

Ja sam u pravu, ti nisi. Začepi.

To je to.

To je sigurno.

Što se više bojimo, to smo ranjiviji,

i sve se više bojimo.

Tako izgleda današnja politika.

Nema više rasprave.

Nema razgovora.

Samo krivica.

Znate kako se krivica opisuje
u istraživanjima?

Način da se isprazne bol i neprijatnost.

Mi usavršavamo.

Ako neko želi da njegov život
izgleda ovako, to sam ja,

ali ne vredi.

Zato što mi uzimamo salo sa naših guza

i stavljamo ga u naše jagodice.

(Smeh)

Za šta se nadam da će ljudi

za sto godina reći: "Opa."

(Smeh)

MI činimo našu decu savršenom,

što je opasno.

Da vam kažem šta mi mislimo o deci.

Oni su potpuno obučeni
za borbu kada stignu ovde.

I kada u rukama držite
te savršene male bebe,

naš posao nije da kažemo:
"Vidi je, savršena je.

Moj posao je da to i ostane -

pobrinem se da uđe u teniski tim
pre petog razreda i u "Jejl" pre sedmog."

To nije naš posao.

Naš posao je da pogledamo i kažemo:

"Znaš šta? Nisi savršena,
spremna si za borbu,

ali si vredna ljubavi i pripadnosti."

To je naš posao.

Pokažite mi generaciju dece odgajane tako,

i nestaće problem
koji mislim da danas viđamo.

Pretvaramo se da ono što činimo

nema uticaja na ljude.

Radimo to u privatnim životima.

Radimo to na poslu -

da li je to plan spasavanja, izliv nafte,

opoziv -

pravimo se da ono što radimo

nema velikog uticaja na druge.

Rekla bih tim kompanijama
da ovo nije prvi put.

Treba nam da budete autentični i realni

i kažete: "Žao nam je.

Popravićemo."

Ali postoji i drugi način,
ostaviću vas sa tim.

Ovo sam otkrila:

dozvoliti sebi da nas vide,

našu unutrašnjost,

ranjivost;

da volimo celim srcem,

čak i kada nema sigurnosti -

a to je jako teško,

i mogu vam kao roditelj reći,
to je neverovatno teško -

vežbati zahvalnost i radost

u bolnim trenucima,

kada se pitamo:
"Mogu li te voleti ovoliko?

Mogu li strastveno verovati u ovo?

Mogu li biti ovako hrabra?"

biti sposoban stati
i umesto katastrofiranja budućnosti,

reći: "Ja sam toliko zahvalna,

jer osećati ovu ranjivost,
znači da sam živa."

I na kraju, a to smatram najvažnijim,

je verovanje da smo dovoljni.

Jer kada delamo iz pozicije

u kojoj verujemo da smo dovoljni,

onda prestajemo da vičemo
i počinjemo da slušamo,

bolji smo i nežniji prema ljudima oko nas,

i bolji smo i nežniji prema nama samima.

To je sve. Hvala vam.

(Aplauz)