Retuširanje i spajanje života kroz fotografije

Nakon japanskog zemljotresa i cunamija 2011. godine, u ruševinama su bile i izgubljene i oštećene fotografije porodica i najbližih. Fotografski retušer Beki Menson je, zajedno sa lokalnim dobrovoljcima i globalnom grupom saradnika koje je našla preko mreže, pomogla da se očiste i poprave fotografije i da se te uspomene vrate njihovim vlasnicima.

Pre marta 2011. bila sam fotografski retušer

u Njujorku.

Mi smo bleda, siva stvorenja.

Krijemo se u tamnim sobama
bez prozora

i uglavnom izbegavamo sunce.

Od mršavih manekenki pravimo još mršavije,
od savršene kože još savršeniju,

od nemogućeg moguće.

Mediji nas kritikuju sve vreme,

ali neki od nas su nadareni umetnici

sa godinama iskustva

sa stvarnim uvažavanjem
slika i fotografija.

11. marta 2011. kao i ceo svet,
gledala sam od kuće,

tragični razvoj događaja u Japanu.

Ubrzo nakon toga,
organizacija gde sam dobrovoljac,

All Hands Volunteers je bila tamo
u roku od nekoliko dana,

radeći kao deo spasilačkog odgovora.

Ja i još stotinjak dobrovoljaca,

znali smo da ne možemo samo
da sedimo kod kuće,

tako da sam odlučila da im se pridružim
naredne tri nedelje.

13. maja sam stigla u grad Ofunato.

To je mali ribarski grad
u prefekturi Ivate,

sa oko 50.000 stanovnika,

jedan od prvih koje je talas udario.

Zabeleženo je da su vode dostizale

visine preko 24 metara

i prešle više od 3 km
u unutrašnjost kopna.

Kao što možete da zamislite,
grad je bio opustošen.

Izvlačili smo krhotine
iz kanala i jaruga.

Očistili smo škole. Očistili smo domove
od mulja i pripremili

za renoviranje i rehabilitaciju.

Uklonili smo tone i tone smrdljivih,
trulih ribljih leševa

iz lokalnog pogona za preradu ribe.

Uprljali smo se i svidelo nam se.

Nedeljama, podjednako svi
dobrovoljci i meštani

su nalazili slične stvari.

Nalazili su slike i albume slika

i kamere i SD kartice.

Svi su radili istu stvar.

Sakupljali su ih i odnosili ih

na razna mesta u okolnim gradovima
da bi se čuvali.

Sve do ovog trenutka nisam shvatala

da su ove fotografije
bile tako velik deo

ličnih gubitaka koje su ovi ljudi osetili.

Kako su bežali od talasa
i boreći se za svoje živote,

apsolutno sve što su imali,

sve su morali ostaviti za sobom.

Na kraju prve nedelje, pomagala sam

u evakuacionom centru u gradu.

Pomagala sam da se očiste
javna topla kupatila (onseni),

ogromne džinovske kade.

Ovo je takođe bilo mesto u gradu

gde je evakuacioni centar
skupljao fotografije.

Tu su ih ljudi predavali

i bila sam počastvovana onog dana
kada su mi poverili

da im pomognem da ih ručno očiste.

Bilo je emocionalno i nadahnjujuće

i uvek sam slušala
da treba razmišljati van okvira,

ali dok zapravo nisam bila
van svojih okvira

nije se ništa desilo.

Dok sam pregledavala fotografije,
neke su bile

starije više od sto godina,

neke još uvek u kovertama
od razvijanja,

nisam mogla a da ne pomislim
da kao retušer

mogu da popravim cepanja i ogrebotine

i znala sam stotine ljudi
koji bi mogli isto.

Te noći, posegla sam preko Fejsbuka

i pitala njih nekoliko i do jutra

odziv je bio toliko ogroman i pozitivan

da sam znala da moramo da probamo.

Počeli smo da retuširamo fotografije.

Ovo je bila prva.

Nije strašno oštećena,
ali gde je voda uzrokovala

promenu boje na licu devojčice

moralo je da se popravi sa velikom
preciznošću i delikatnošću.

U suprotnom, ta devojčica neće ličiti

više na tu devojčicu,
to je zasigurno tragično

isto kao da je fotografija oštećena.

(Aplauz)

Tokom vremena, pristizalo je
više fotografija, na sreću,

i bilo je potrebno još retušera,

tako da sam ponovo posegla
preko Fejsbuka i LinkedIna

i u roku od pet dana
80 ljudi je htelo da pomogne

iz 12 različitih država.

U roku od dve nedelje,
imala sam 150 ljudi

voljnih da pomognu.

U Japanu, do jula, proširili smo se

do susednog grada Rikuzentakatana

severnije do grada zvanoga Jamada.

Jednom nedeljno, postavili bismo
opremu za skeniranje

u privremeno postavljene
biblioteke fotografija

gde su ljudi dobijali
svoje fotografije nazad.

Ponekad starije žene
nikad dotad nisu videle skenere,

ali u roku od 10 minuta
kako su našli svoju izgubljenu fotografiju,

mogli su nam je dati da se skenira,

postavi na "oblak" servere,
odakle bi je skinuo

neki gajidžin, stranac,

negde sa druge strane sveta

i počeo da je popravlja.

Međutim, vreme potrebno
da se fotografija vrati

je sasvim drugačija priča

i zavisilo je naravno od oštećenja.

Moglo je da traje sat.
Moglo je trajati nedeljama.

Moglo je trajati mesecima.

Kimono na ovoj slici je manje-više
trebalo da se ručno nacrta

ili da se sastavi, birajući ostatke od boja

i detalja koje voda nije oštetila.

Zahtevalo je mnogo vremena.

Sve ove fotografije oštetila je voda,

bile su u slanoj vodi,
punoj bakterija,

u kanalizaciji, ponekad i u nafti,
sve to vremenom

nanosi štetu,

ručno čišćenje je bilo
veliki deo projekta.

Nismo mogli da retuširamo fotografije
dok se ne očiste,

osuše i preuzmu.

Imali smo sreće sa ručnim čišćenjem.

Imali smo neverovatnu lokalnu ženu
koja nas je vodila.

Veoma je lako napraviti još štete
na već oštećenim fotografijama.

Kao što je moj vođa tima,
Vin, jednom rekao,

to je kao da radite tetovažu na nekome.

Nemate šansu da zabrljate.

Žena koja nam je donela ove fotografije
imala je sreće,

što se tiče fotografija.

Počela je sama da ih ručno čisti
i prestala je

kada je shvatila da ih još oštećuje.

Takođe je imala duplikate.

Područja kao njen suprug i njeno lice,
koje bi inače

bilo nemoguće popraviti,

mogli smo da sastavimo
u jednu dobru fotografiju

i da napravimo celu fotografiju.

Kada je preuzela fotografije od nas,

podelila je delić svoje priče sa nama.

Njene fotografije su našle kolege
njenog supruga

u ruševinama lokalne vatrogasne stanice

daleko od mesta
gde je nekada bio njihov dom

i prepoznali su ga.

Na dan cunamija, on je bio zadužen

da osigura da su brane
od cunamija zatvorene.

Morao je da ide ka vodi
kada su se oglasile sirene.

Njena dva, ne više tako mala dečaka,

su bila u odvojenim školama.

Jednog od njih je odnela voda.

Trebalo joj je nedelju dana da ih nađe

i otkrije da su svi preživeli.

Dan kada sam joj predala fotografije
je takođe bio

14. rođendan njenog najmlađeg sina.

Za nju, uprkos svemu, te fotografije

su bile savršen poklon njemu,

nešto što je mogao ponovo da gleda,
nešto čega se sećao pre

nastalih martovskih ožiljaka

kada se apsolutno sve
u njegovom životu promenilo

ili uništilo.

Nakon šest meseci u Japanu,

1.100 dobrovoljaca je prošlo
kroz All Hands,

stotine njih nam je pomoglo
da ručno očistimo

preko 135.000 fotografija.

Većina - (Aplauz) -

većina se ponovo
uspešno vratila domovima,

što je najvažnije.

Preko 500 dobrovoljaca iz celog sveta

je pomoglo da 90 porodica
dobije nazad stotine fotografija,

potpuno prepravljene i retuširane.

Tokom ovog vremena
na opremu i materijal

nismo potrošili više od hiljadu dolara,

od čega je većina bila mastilo za štampač.

Stalno uzimamo fotografije.

Fotografija je podsetnik
na nekog ili nešto,

mesto, vezu, voljenu osobu.

One su čuvari naših sećanja
i naše prošlosti,

poslednje što bismo uzeli

i prvo za šta bismo se vratili
da tražimo.

O tome se radilo u ovom projektu,

o obnavljanju malih delova čovečanstva,

o vraćanju te veze nekome.

Kada se ovakva fotografija
nekome vrati u ovom stanju,

to čini veliku razliku

u životu osobe koja je dobije.

Projekat je takođe napravio velike promene
u životima retušera.

Nekima od njih je dao vezu

sa nečim većim,
sa mogućnošću da se oduže,

koristeći svoj talenat na nečemu drugom

osim mršavih modela i savršene kože.

Želela bih da završim
tako što ću pročitati e-mail

koji sam dobila od jedne od njih,
Sindi,

onog dana kada sam se napokon nakon
šest meseci vratila iz Japana.

"Dok sam radila, nisam mogla
da ne mislim na pojedince

i priče predstavljene na slikama.

Posebno na jednu,
fotografiju žena svih godišta,

od bake do devojčice,
skupljene oko jedne bebe,

koja je pogodila žicu, jer slična
fotografija moje porodice,

moja baka i majka, ja

i novorođena kćerka,
visi na našem zidu.

Širom sveta, kroz vekove,

naše opšte potrebe su slične, zar ne?"

Hvala.
(Aplauz)

(Aplauz)