Nepoznata priča o Sikstinskoj kapeli

Sikstinska kapela je jedna od najupečatljivijih građevina na planeti, ali postoji mnogo toga što verovatno ne znate o njoj. U ovom impozantnom govoru, istoričarka umetnosti, Elizabet Lev, sprovodi nas kroz poznatu tavanicu ove čuvene građevine i kroz Mikelanđelove živahne prikaze tradicionalnih priča, pokazujući kako je slikar prevazišao religijsku ikonografiju tog vremena da bi plovio novim umetničkim vodama. Pet stotina godina nakon što ju je umetnik oslikao, kaže Levova, Sikstinska kapela nam nameće da razgledamo kao da je ogledalo i zapitamo se: „Ko sam ja i koju ulogu igram u ovom velikom pozorištu života?“

Zamislite da ste u Rimu

i prispeli ste do Vatikanskih muzeja.

Vukli ste se kroz dugačke hodnike,

pored statua, fresaka
i mnogih drugih stvari.

Uputili ste se ka Sikstinskoj kapeli.

Konačno - dugačak hodnik,
stepenik i vrata.

Nalazite se na pragu Sikstinske kapele.

Pa, šta očekujete?

Uzdignute zvonike? Horove anđela?

Nemamo ništa od toga tamo.

Umesto toga, možda se pitate, šta imamo?

Pa, zavese preko Sikstinske kapele.

Mislim, bukvalno ste okruženi
oslikanim zavesama,

originalnim ukrasima ove kapele.

Crkve su koristile tapiserije

ne samo radi zaštite od hladnoće
tokom dugih službi,

već i kao način predstavljanja
velikog pozorišta života.

Ljudska drama
u kojoj svako od nas igra ulogu

predstavlja veliku priču,
priču koja obuhvata ceo svet

i koja se razotkriva u tri nivoa

na oslikanoj površini Sikstinske kapele.

Ova zgrada je započeta
kao prostor za malu grupu bogatih,

obrazovanih hrišćanskih sveštenika.

Tu su se molili. Tu su odabirali papu.

Pre petsto godina,

bilo je to vrhunsko utočište
za sveštenike.

Pa, možda se pitate,
kako to da danas privlači i očarava

pet miliona ljudi godišnje,

sasvim različitog porekla?

Zato što se u tom sabijenom prostoru
odvijala kreativna eksplozija,

podstaknuta intenzivnim uzbuđenjem
zbog novih geopolitičkih granica,

što je zapalilo drevnu
misionarsku tradiciju Crkve

i stvorilo jedno od najvećih dela
u istoriji umetnosti.

Ovaj razvoj se odigrao
kao velika evolucija,

napravivši pomak od svog početka,
od nekolicine pripadnika elite

da bi najzad mogao da se obrati
čitavoj publici ljudi

koja pristiže iz svih krajeva sveta.

Ovaj razvoj se odigrao u tri faze,

od kojih je svaka vezana
za istorijske okolnosti.

Prva je bila prilično ograničenog dometa.

Odražavala je perspektivu
koja je bila prilično palanačka.

Druga se desila nakon dramatičnih izmena
u pogledima na svet

po Kolumbovom istorijskom putovanju;

a treća,

kada je uveliko bilo u toku
razdoblje velikih geografskih otkrića,

a crkva je bila dorasla izazovu
da postane globalna.

Prvobitni ukrasi u ovoj crkvi
odražavali su manji svet.

Tu su bile užurbane scene

koje su iznosile priče
o životu Isusa i Mojsija,

prikazujući razvoj
jevrejskog i hrišćanskog naroda.

Čovek koji je ovo naručio,
Papa Sikst IV,

okupio je tim snova firentinske umetnosti,

uključujući ljude
kao što je Sandro Botičeli

i čovek koji će kasnije postati
Mikelanđelov učitelj slikanja,

Girlandajo.

Ti ljudi su prekrili zidove
frizom čistih boja,

a u tim pričama ćete primetiti
poznate pejzaže.

Umetnici su koristili rimske spomenike
ili pejzaže Toskane

da bi prizvale daleku priču,
nešto mnogo poznatije.

Uz dodate slike
papinih prijatelja i porodice,

ovo je bila savršena dekoracija
za malu palatu

ograničenu samo na evropski kontinent.

Međutim, 1492. godine
otkriven je Novi svet

i širili su se vidici,

pa je i ovaj mikrokosmos
od 40 sa 14 metara morao da se proširi.

I jeste,

zahvaljujući kreativnom geniju,

vizionaru i sjajnoj priči.

Kreativni genije je bio
Mikelanđelo Buonaroti,

koji je imao 33 godine kada su ga izabrali

da ukrasi tavanicu
površine 1 115 kvadratnih metara,

i stvari mu nisu išle na ruku -
obučio se da bude slikar,

ali je to napustio
da bi se bavio skulpturom.

Bilo je ljutih mecena u Firenci
jer je ostavio gomilu

nezavršenih narudžbina,

jer ga je u Rim namamila mogućnost
velikog skulptorskog projekta,

a taj projekat je propao.

Ostala mu je narudžbina
da naslika 12 apostola

na ukrasnoj pozadini
tavanice Sikstinske kapele,

koja bi izgledala
kao bilo koja druga tavanica u Italiji.

Ipak, genije je bio dorastao izazovu.

U doba kada se čovek usudio
da plovi Atlantskim okeanom,

Mikelanđelo se usudio da krstari
novim umetičkim vodama.

On će, takođe, ispričati priču -

ne o apostolima, već o velikim počecima,

priču o postanju.

Ne prolaze baš tako lako
te priče na tavanici.

Kako biste mogli da razaznate
užurbanu scenu 19 metara ispod nje?

Slikarska tehnika
koja se tokom 200 godina prenosila

u firentinskim ateljeima nije bila spremna
za ovakvu vrstu priče.

No, Mikelanđelo nije stvarno bio slikar,

pa je radio šta je mogao.

Umesto uobičajenog
popunjavanja prostora užurbanošću,

uzeo je čekić i dleto
i odlomio delić mermera

da bi pokazao figuru unutra.

Mikelanđelo je bio esencijalist;

pričao je svoju priču
kroz snažna, dinamična tela.

Taj plan je prihvatio
upečatljivi papa Julije II,

čovek koji nije zazirao
od Mikelanđelove smele genijalnosti.

Bio je bratanac pape Siksta IV,

bio je prisutan u umetnosti 30 godina
i bio je svestan njene moći.

Istorija mu je nadenula
nadimak pape ratnika,

ali zaveštanje ovog čoveka Vatikanu -
to nisu tvrđave i artiljerija,

već umetnost.

Ostavio nam je Rafaelove sobe,
Sikstinsku kapelu.

Ostavio je Baziliku sv. Petra,

kao i izvanrednu zbirku
grčko-rimskih skulptura -

izrazito nehrišćanske radove,
koja će postati kolevka

prvog svetskog modernog muzeja,
Vatikanskih muzeja.

Julije je bio čovek

koji je predviđao da će Vatikan
biti večno od značaja

kroz raskoš i lepotu

i bio je u pravu.

Susret između ove dve veličine,
Mikelanđela i Julija II -

to je ono što nam je omogućilo
da imamo Sikstinsku kapelu.

Mikelanđelo je bio
toliko posvećen projektu

da je uspeo da završi posao
za tri i po godine,

uz minimum pomoćnika i provodeći
većinu vremena, nekoliko sati bez prekida,

dosežući iznad svoje glave
da bi naslikao priče na tavanici.

Hajde da pogledamo ovu tavanicu

i vidimo kako pripovedanje
postaje globalno.

Nema više poznatih umetničkih aluzija
na svet oko nas.

Postoji samo prostor,
struktura i energija;

monumentalni oslikani okvir
koji sadrži devet segmenata,

pod većim uticajem skulpturalnog oblika
nego slikarske boje.

Stojimo na samom kraju pokraj ulaza,

daleko od oltara i ograđenog prostora
predviđenog za sveštenike,

zagledani u daljinu,
tragajući za početkom.

Bilo da su u pitanju okviri
naučne potrage ili biblijske tradicije,

naša razmišljanja su vezana
za iskonsku iskru.

Mikelanđelo nam je dao početnu energiju

kada nam je dao razdvajanje
svetlosti i tame,

uzburkane mutne figure u daljini,

zbijene na uskom prostoru.

Sledeća figura se nazire kao veća

i vidite figuru koja juri
sa jedne strane na drugu.

Ostavlja za sobom sunce, mesec, rastinje.

Mikelanđelo nije bio fokusiran
na stvari koje su stvarane,

za razliku od drugih umetnika.

Bio je usredsređen na čin stvaranja.

A zatim pokret prestaje,
kao cezura u poeziji

i Stvoritelj lebdi u vazduhu.

Šta to radi?

Da li stvara zemlju? Da li stvara more?

Ili sagledava delo svojih ruku,
univerzum i njegova blaga,

baš kao što je to
verovatno činio i Mikelanđelo,

pogledavši svoje delo na tavanici

i dajući na znanje: „Dobro je.“

Scena je sada postavljena

i stižete do kulminacije stvaranja,
a to je čovek.

Adam upada u oči, svetla figura
na tamnoj pozadini.

Međutim, ako pogledamo bliže,

noga na zemlji je prilično militava,

ruka naleže svojom težinom na koleno.

Adamu nedostaje ta unutrašnja iskra

koja će ga povući u visine.

Tu iskru će mu upravo predati
Stvoritelj kroz taj prst,

koji se nalazi na milimetar
od Adamove ruke.

To nas dovodi u stanje napetosti,

jer se nalazimo na trenutak
od tog kontakta,

kroz koji će taj čovek
otkriti svoju svrhu,

poskočiti i zauzeti svoje mesto
na samom vrhuncu stvaranja.

Zatim Mikelanđelo unosi iznenađenje.

Ko je u toj drugoj ruci?

Eva, prva žena.

Ne, ona nije naknadno smišljena.
Ona je deo plana.

Oduvek mu je bila na umu.

Pogledajte je, tako prisna sa Bogom
da se njena šaka uvija oko njegove ruke.

Za mene, američkog istoričara umetnosti
iz 21. veka, ovo je bio trenutak

kada mi se slika obratila,

jer sam shvatila
da je ovaj prikaz ljudske drame

oduvek bio vezan za muškarca i ženu -

u toj meri da je u mrtvoj tački,
u središtu tavanice,

stvaranje žene, ne Adama.

Zapravo, kada ih vidite zajedno
u rajskom vrtu,

zajednički padaju

i zajednički njihovo ponosno držanje
postaje pognuti sram.

Sada se nalazite
na kritičnoj tački tavanice.

Upravo ste na mestu
na kome vi i ja ne možemo

dalje ići kroz crkvu.

Ograđeni prostor nas drži podalje
od unutrašnjeg svetilišta

i prognani smo poput Adama i Eve.

Preostale scene na tavanici

oslikavaju gusti haos sveta oko nas.

Imate Noja, njegovu barku i poplavu.

Imate Noja. On prinosi žrtvu
i ispunjava zavet dat bogu.

Možda je spasitelj.

O, ali ne, Noje je onaj
koji je uzgajao grožđe, izmislio vino,

napio se i onesvestio se
go u svojoj štali.

Zanimljiv način za uređivanje tavanice,

počevši sa bogom koji stvara život,

završivši sa nekim tipom
mrtvim pijanim u štali.

Stoga, u poređenju sa Adamom,

možda biste pomislili
da nas Mikelanđelo ismeva.

Međutim, ubrzo zatim će oterati
mračno raspoloženja

upotrebivši jarke boje upravo ispod Noja:

smaragdnu, zlatno žutu i grimiznu
na proroku Zahariji.

Zaharija predviđa
da će svetlo doći sa istoka

i na toj prekretnici smo usmereni
ka novom odredištu,

sa prorocima i proročicama
koji nas vode na paradu.

Imate heroje i heroine
koji pružaju sigurnost

i sledimo majke i očeve.

Oni su pokretači
ovog velikog ustrojstva ljudi,

oni koji ga vode napred.

Sada smo na glavnoj tački tavanice,

vrhuncu svega ovoga,

sa figurom koja izgleda
kao da će pasti iz svog prostora

u naš prostor,

zadirući u naš prostor.

Ovo je najvažniji trenutak.

Prošlost se susreće sa sadašnjošću.

Ova figura Jone, koji je proveo
tri dana u utrobi kita,

za hrišćane predstavlja simbol
preporoda čovečanstva

kroz Isusovu žrtvu,

ali za mnoštvo posetilaca ovom muzeju

raznih vera koji ga svakodnevno obilaze,

on je tačka u kojoj daleka prošlost
sreće neposrednu stvarnost.

Sve ovo nas vodi do zapanjujućeg
zasvođenog prolaza oltarskog zida,

gde vidimo Mikelanđelov Strašni sud,

naslikan 1534. godine,
nakon što se svet ponovo promenio.

Reformacija je dovela do rascepa Crkve,

zbog Osmanskog carstva
je islam postao uobičajena tema,

a Magelan je otkrio prolaz
koji vodi na Tihi okean.

Kako će se umetnik od 59 godina
koji nikad nije bio van Venecije

obratiti tom novom svetu?

Mikelanđelo je odlučio da slika sudbinu,

tu univerzalnu želju,

zajedničku svima nama,

da za sobom ostavimo nešto izuzetno.

Jezikom hrišćanskog viđenja strašnog suda,

kraja sveta,

Mikelađelo vam iznosi niz figura

koje imaju upadljivo lepa tela.

Nisu više prekrivene, nema portreta,

osim par njih.

To je kompozicija
koju sačinjavaju isključivo tela,

391, sasvim različita,

jedinstvena kao svako među nama.

Počinju u donjem uglu,
odvajajući se od zemlje,

upinjući se i pokušavajući da se uzdignu.

Oni koji su se uzdigli
kreću ka drugima da bi im pomogli,

a u jednoj izuzetnoj vinjeti,

imate crnog i belog čoveka
koje podižu zajedno

u neverovatnoj viziji ljudskog jedinstva

u ovom novom svetu.

Najveći deo prostora
pripada pobedničkom krugu.

Tu ćete naći muškarce i žene
koji su potpuno goli, kao sportisti.

To su oni koji su prebrodili nedaće,

a Mikelanđelovo viđenje
ljudi koji su pobedili nedaće,

prevazišli prepreke,

je da su poput sportista.

Dakle, imate muškarce i žene
koji poziraju u savijenom položaju

na ovoj izuzetnoj pozornici.

Ovim skupom predsedava Isus,

najpre čovek koji strada na krstu,

sada veličanstveni vladar Raja.

I, kao što je Mikelanđelo
pokazao na svojoj slici,

teškoće, zastoji i prepreke

ne ograničavaju izvrsnost,
već je stvaraju.

Ovo nas dovodi do jedne čudne stvari.

Ovo je papina privatna kapela

i najbolji način na koji je možete pisati
je kao gomilu nagih tela.

No, Mikelanđelo je pokušao da koristi
isključivo najbolji umetnički jezik,

najuniverzalniji umetnički jezik
kog se mogao dosetiti -

jezik ljudskog tela.

Stoga je, umesto da pokaže vrlinu
poput hrabrosti i samosavlađivanja,

pozajmio je od Julija II
i njegove sjajne zbirke skulptura

kako bi pokazao unutrašnju jačinu
kao spoljašnju snagu.

Jedan savremenik je zapisao

da je kapela toliko lepa
da je morala izazvati polemiku.

Tako je i bilo.

Mikelanđelo je ubrzo otkrio da su se,
zahvaljujući štamparskoj mašini,

pritužbe zbog golotinje proširile svuda

i uskoro je njegovo remek-delo
ljudske drame označeno kao pornografija,

a u tom trenutku
je dodao još dva portreta -

portret čoveka koji ga je kritikovao,
papinog družbenika

i svoj portret kao odrane kože,
ne sportiste,

u rukama velikomučenika.

Godine kada je umro, video je
kako nekoliko ovih figura pokrivaju,

što je bio trijumf trivijalnih razbibriga

nad njegovim sjajnim pozivanjem
na veličanstvenost.

Sada se nalazimo

ovde i sada.

Zatekli smo se u tom prostoru

među počecima i krajevima,

u velikoj, ogromnoj sveukupnosti
ljudskog iskustva.

Sikstinska kapela nam nameće
da razgledamo kao da je ogledalo.

Ko sam ja na ovoj slici?

Jesam li među onima u gomili?

Da li sam pijanac?

Da li sam sportista?

I dok napuštamo
ovo utočište uzvišene lepote,

inspirisani smo da postavimo sebi
najveća životna pitanja -

ko sam ja i koju ulogu igram
u ovom velikom pozorištu života?

Hvala.

(Aplauz)

Bruno Đuzani: Elizabet Lev, hvala ti.

Elizabet, pomenula si
taj problem pornografije,

previše nagih tela i previše scena
svakodnevnog života i neprimerenosti

u očima tog vremena.

Međutim, priča obuhvata više od toga.

Ne radi se samo o doterivanju
i pokrivanju pojedinih figura.

Ovo umetničko delo
je zamalo uništeno zbog toga.

Elizabet Lev: Uticaj Strašnog suda
bio je ogromnih razmera.

Štamparska mašina
se postarala da ga svi vide.

To nije nešto što se dogodilo
za par nedelja.

To je nešto što se događalo
tokom perioda od 20 godina

uredničkih članaka i pritužbi,

obraćanja Crkvi sa:

„Ne možete da nam kažete
kako da živimo naše živote.

Jeste li primetili da imate
pornografiju u papinoj kapeli?“

I tako je, nakon žalbi i insistiranja

kojima se nastojalo uništiti njegovo delo,

najzad je u godini Mikelanđelove smrti

Crkva konačno pronašla
kompromisno rešenje,

način da spasi sliku,

a to je bilo dodavanje
tih 30 odevnih elemenata,

a to je slučajno i početak
pokrivanja listovima smokve.

Tako se sve to odigralo,

a poteklo je iz crkve koja je pokušavala
da spasi umetničko delo,

a ne da ga unakazi ili uništi.

BĐ: Ovo što si nam ti upravo pružila
nije klasični obilazak

koji ljudi danas dobiju
kada odu u Sikstinsku kapelu.

(Smeh)

EL: Ne znam, da li je to reklama?

(Smeh)

BĐ: Ne, ne, ne nužno, to je izjava.

Današnji umetnički doživljaj
nailazi na probleme.

Previše ljudi želi da ovo vidi tamo,

a rezultat je pet miliona ljudi
koji prolaze kroz ta mala vrata

i doživljavaju to
na potpuno drugačiji način

nego što smo mi upravo.

EL: Da. Slažem se.

Mislim da je stvarno fino
moći zastati i gledati.

No, isto tako shvatite,
čak i kada ste tih dana,

sa 28 000 ljudi dnevno,

čak i tih dana kada ste tamo
sa svim tim ljudima,

pogledajte oko sebe i pomislite
koliko je neverovatno

da oslikani malter od pre 500 godina

još može da privuče sve te ljude
koji stoje jedni uz druge sa tobom,

dok gledaju nagore otvorenih usta.

To je sjajan iskaz o tome kako se lepota
zaista može obratiti svakome od nas

kroz različita vremena
i geografsku udaljenost.

BĐ: Liz, hvala.

EL: Hvala tebi.

BĐ: Hvala.

(Aplauz)