Šta ne znamo o muslimanskoj deci iz Evrope |Dija Kan (Deeyah Khan) | TEDxExeter

Sa 17 godina Dija je pobegla iz Norveške, zbunjena, izgubljena i rastrgnuta između kultura. Nasuprot nekim mladim muslimanima, uzela je kameru umesto puške. Sada koristi kameru (i njenu supermoć) da osvetli sudar kultura između muslimanskih roditelja, kojima je prioritet čast, i žudnje njihove dece za slobodom. Smatra da bi trebalo da razumemo šta se dešava kako bismo se oduprli ekstremizmu.

Dija Kan je kritički priznata muzička producentkinja i rediteljka dokumentarnih filmova nagrađena Emijem i Pibodijem. Njen rad stavlja u prvi plan ljudsk prava, glasove žena i slobodu izražavanja. Njene veštine višedisciplinarne umetnice su je privukle filmu i muzici kao jezicima njenog društvenog aktivizma. Rođena je u Norveškoj, od roditelja imigranata, čije poreklo ima Paštu i Pundžabi korene. Iskustvo življenja među različitim kulturama, sa svojim izazovima i lepotom, dominira njenom umetničkom vizijom.

Njen višestruko nagrađivani dokumentarac Banaz: Hronika jedne ljubavne priče - život i smrt Banaz Mahmod. Njen drugi film "Džihad", koji je nominovan za nagradu Bafta, podrazumevao je dve godine intervjuisanja i snimanja islamskih ekstremista, osuđenih terorista i bivših džihadista.

Dija je osnivačica društveno korisne umetničke i medijske izdavačke kompanije, Fuuse, koja se bavi stvaranjem međukulturološkog dijaloga i razumevanjem, tako što sukobljava najsloženije i najkontroverznije teme i deli alternativne poglede i glasove odbačenih.

Ovaj govor je održan na TEDx događaju koji koristi format TED konferencije, ali ga nezavisno organizuje lokalna zajednica. Saznajte više na http://ted.com/tedx

Kad sam bila dete,
znala sam da imam supermoći.

To je tačno.

(Smeh)

Mislila sam da sam potpuno neverovatna
jer sam mogla da razumem

i da saosećam sa smeđim ljudima,

poput mog dede, konzervativnog muslimana.

A takođe sam mogla da razumem moju majku
Avganistanku, mog oca Pakistanca,

koji nisu bili naročito religiozni,
već opušteni, prilično liberalni.

I naravno, mogla sam da razumem

i da saosećam sa belim ljudima.

Belim Norvežanima iz svoje zemlje.

Znate, belim, smeđim, kako god -

sve sam ih volela.

Sve sam ih razumela,

čak iako nisu uvek razumeli jedni druge,

svi su bili moji ljudi.

Moj otac je ipak bio
stalno krajnje zabrinut.

Govorio bi da i uz najbolje obrazovanje

neću imati poštene šanse.

Smatrao je da ću se i dalje
suočavati sa diskriminacijom.

I da je jedini način da me belci prihvate

to da postanem poznata.

Sad, možete misliti, ovako smo razgovarali
kad mi je bilo sedam godina.

Kad mi je bilo sedam godina, rekao je:

"Gledaj, biraj sport ili muziku."

Nije znao bilo šta o sportu -
srećom - pa je odabrana muzika.

Pa, kad mi je bilo sedam godina,
pokupio je sve moje igračke i lutke

i sve ih bacio.

U zamenu mi je dao
bezveznu malu kasio klavijaturu i -

(Smeh)

Da. I časove pevanja.

I praktično me je naterao da vežbam
satima i satima svakog dana.

Veoma brzo, naterao me je da nastupam
pred sve većom i većom publikom,

i, bizarno, ali postala sam
skoro kao dete sa letka

norveškog multikulturalizma.

Bila sam veoma ponosna, naravno.

Jer su čak i novine u tom momentu

počele da pišu lepo o smeđim ljudima,

pa sam osećala kako moja supermoć raste.

Pa, kad mi je bilo 12 godina,
vraćajući se iz škole,

malo sam skrenula s puta

jer sam želela da kupim
omiljeni slatkiš nazvan "slana stopala".

Apsolutno sam ih obožavala.

Pa se na mom putu do radnje

našao odrasli belac,
stajao je na ulazu blokirajući mi prolaz.

Pa sam pokušala da ga obiđem,
i dok sam to radila, zaustavio me je

i zurio je u mene,

i pljunuo mi je u lice, rekavši:

"Skloni mi se s puta

ti mala crna kučko,
ti mala pakistanska kučko,

vrati se u zemlju iz koje si došla."

Bila sam prestravljena.

Zurila sam u njega.

Bilo me je suviše strah
da obrišem pljuvačku s lica,

čak i dok se mešala s mojim suzama.

Sećam se da sam se osvrćala
u nadi da će svakog trena

odrasla osoba prići
i naterati ovog čoveka da prestane.

No, umesto toga, ljudi su žurili mimo mene
i pretvarali se da me ne vide.

Bila sam veoma zbunjena
jer sam mislila, dobro:

"Moji belci, hajde!
Gde su? Šta se dešava?"

Kako to da ne dolaze da me spase?

Pa, bespotrebno je reći
da nisam kupila slatkiš.

Prosto sam što brže odjurila kući.

I dalje je sve ipak bilo u redu,
mislila sam.

Kako je vreme prolazilo,
postajala sam sve uspešnija,

vremenom sam takođe počela
da privlačim maltretiranja smeđih ljudi.

Neki muškarci iz zajednice mojih roditelja
su osećali da je neprihvatljivo

i nečasno za ženu da se bavi muzikom

i da bude toliko prisutna u medijima.

Pa su, veoma brzo, počeli
da me napadaju na mojim koncertima.

Sećam se jednog od koncerata,
bila sam na sceni, nagela se prema publici

i poslednje što sam videla
je mlado smeđe lice,

a sledeće čega sam svesna
je da mi je neku hemikaliju bacio u oči,

i sećam se da skoro nisam mogla da vidim
i oči su mi suzile,

ali sam ipak nastavila da pevam.

Pljuvali su mi u lice na ulicama Osla,
ovog puta smeđi ljudi.

Jednom su čak pokušali da me kidnapuju.

Pretnje smrću su bile beskonačne.

Sećam se da me je jednom stariji,
bradati čovek zaustavio na ulici

i rekao: "Mrzim te toliko

jer zbog tebe naše kćerke misle

da mogu da rade šta požele."

Mlađi čovek me je upozorio da se pripazim.

Rekao je da je muzika neislamska
i posao za kurve,

i ako nastavim s tim, da će me silovati

i da će mi raseći stomak
kako ne bih rodila kurvu sličnu sebi.

Opet sam bila veoma zbunjena.

Nisam mogla da razumem šta se dešavalo.

Moji smeđi ljudi su počeli
da me tako tretiraju - kako to?

Umesto da premošćujem
svetove, dva sveta,

osećala sam da padam
između moja dva sveta.

Pretpostavljam da je za mene
pljuvačka bila kriptonit.

Do moje 17 godine,

pretnje smrću su bile beskrajne,
a maltretiranje je bilo stalno.

Toliko se pogoršalo, da mi je majka
u jednom momentu rekla:

"Gledaj, ne možemo više da te štitimo
i da ti obezbedimo sigurnost,

moraćeš da ideš."

Pa sam kupila kartu u jednom pravcu
za London, spakovala kofer i otišla.

Najviše me je tada povredilo
to što niko nije rekao bilo šta.

Moj odlazak iz Norveške
je bio itekako javan.

Moji smeđi ljudi, moji beli ljudi -
niko nije rekao bilo šta.

Niko nije rekao:
"Sačekaj, ovo je pogrešno.

Podržimo ovu devojku, zaštitimo
ovu devojku jer je jedna od nas."

Niko to nije rekao.

Umesto toga, osećala sam se -
znate na aerodromima,

na pokretnoj traci za prtljag
imate razne kofere

koji kruže i kruže,

i uvek ima taj jedan kofer
koji ostane na kraju,

onaj koga niko ne želi,
koga niko ne traži.

Tako sam se osećala.

Nikad se nisam osećala tako usamljeno.
Nikad se nisam osećala tako izgubljeno.

Pa, po dolasku u London,
vremenom sam nastavila muzičku karijeru.

Drugo mesto, ali nažalost
ista stara priča.

Sećam se poruke koja mi je stigla
u kojoj je pisalo da će me ubiti

i da će reke krvi teći

i da će me silovati više puta
pre nego što umrem.

Do tad, moram da kažem,

zapravo sam se navikla na ovakve poruke,

ali različito je bilo to
da su sad počeli da prete mojoj porodici.

Pa sam ponovo spakovala kofer,
napustila muziku i preselila se u SAD.

Bilo mi je dosta.

Nisam želela više da imam bilo šta s ovim.

I sigurno nisam želela
da poginem zbog nečega

što nije ni bilo moj san -
to je bio izbor mog oca.

Pa sam se nekako izgubila.

Nekako sam se slomila.

Ali sam odlučila da želim

da provedem ostatak
nebitno koliko godina mog života

podržavajući mlade ljude

i pokušavajući da budem prisutna
na neke sitne načine,

kako god mogla.

Počela sam da volontiram
za razne organizacije

koje su radile s mladim muslimanima
unutar Evrope.

I, na moje iznenađenje, otkrila sam

da se toliko tih mladih ljudi pati i muči.

Suočavali su se sa tolikim problemima
u svojim porodicama i zajednicama

koje su se činile da više mare
za svoju čast i ugled

nego za sreću i živote svoje dece.

Počela sam da osećam da možda nisam sama,
da možda nisam toliko čudna.

Možda napolju ima još mojih ljudi.

Stvar je u tome,
nešto što mnogi ne razumeju,

da ima toliko nas koji odrastamo u Evropi

koji nismo slobodni da budemo mi sami.

Nama nije dozvoljeno
da budemo to što jesmo.

Nismo slobodni da se venčavamo

ili da budemo u vezama
s ljudima koje odaberemo.

Ne možemo ni da biramo karijeru.

Ovo je norma u muslimanskim
delovima Evrope.

Čak i u najslobodnijim društvima u svetu,
mi nismo slobodni.

Naši životi, naši snovi, naša budućnost
nam ne pripadaju,

oni pripadaju našim roditeljima
i njihovim zajednicama.

Otkrila sam bezbroj priča o mladim ljudima

koje su promakle svima nama,

koji su nevidljive za sve nas,

ali koji pate i pate usamljeni.

Deca koju gubimo u ugovorenim brakovima,
u nasilju zbog časti i zlostavljanju.

Naposletku sam shvatila, nakon nekoliko
godina rada s ovim mladim ljudima,

da neću moći da nastavim da bežim.

Ne mogu da provedem ostatak života
u strahu i skrivanju

i da ću zapravo morati da preduzmem nešto.

Takođe sam shvatila
da moje ćutanje, naše ćutanje,

omogućuje da se slično
zlostavljanje nastavi.

Pa sam odlučila da želim nekako
da iskoristim svoju supermoć iz detinjstva

tako što ću naterati ljude s različitih
strana ovih problema da razmeju

kako je biti mlada osoba zaglavljena
između svoje porodice i svoje države.

Pa sam počela da pravim filmove,
i počela sam da pričam ove priče.

Takođe sam želela da ljudi shvate
smrtonosne posledice kad mi

ne uzmemo ove probleme za ozbiljno.

Pa je prvi film
koji sam napravila bio o Banaz.

Bila je 17-ogodišnja Kurdkinja u Londonu.

Bila je poslušna, radila je sve
što su njeni roditelji želeli.

Pokušavala je da sve uradi kako treba.

Udala se za nekog momka
koga su njeni roditelji odabrali,

iako ju je stalno tukao i silovao.

Pokušavši da ode kod svoje porodice
za pomoć, rekli su:

"Pa, moraš da se vratiš
i budeš bolja supruga."

Zato što nisu želeli da imaju posla
sa razvedenom kćerkom

jer bi to, naravno,
bilo nečasno za porodicu.

Toliko ju je tukao da bi joj uši krvarile,

a kad ga je konačno napustila
i našla mladića kog je odabrala

i u kog se zaljubila,

zajednica i porodica su otkrili,

i ona je nestala.

Pronađena je tri meseca kasnije.

Ugurana je u kofer i zakopana ispod kuće.

Zadavila su je i tukla do smrti

tri muškarca, tri rođaka,
po naređenju njenog oca i ujaka.

Dodatna tragedija u Banazinoj priči

je da se pet puta obratila
engleskoj policiji za pomoć,

rekavši im da će je njena porodica ubiti.

Policija joj nije verovala,
te nisu uradili bilo šta.

A problem s ovim

je da ne samo da se mnoga naša deca
suočavaju s ovim problemima

unutar svojih porodica
i unutar zajednica svojih porodica,

već takođe nailaze na nerazumevanje

i apatiju u državama u kojima su odrasli.

Kada ih sopstvene porodice izdaju,
obraćaju se nama ostalima,

a kad mi ne razumemo,

gubimo ih.

Pa, dok sam radila na ovom filmu,
nekoliko ljudi mi je reklo:

"Pa, Dija, znaš,
to je prosto njihova kultura,

to je prosto nešto
što ti ljudi rade svojoj deci

i zaista se ne možemo mešati."

Uveravam vas da biti ubijen
nije moja kultura.

Znate?

I zasigurno ljudi kao ja,

mlade žene koje potiču
iz sličnih sredina kao ja,

bi trebalo da podležu
istim pravima, istoj zaštiti

kao i bilo ko u našoj državi, zašto ne?

Dakle, u svom sledećem filmu
sam pokušala da razumem

zašto neke od naših mladih
muslimanskih klinaca u Evropi

privlači ekstremizam i nasilje.

Međutim, uz tu temu

sam takođe spoznala da ću morati
da se suočim s najvećim strahom:

smeđim bradatim muškarcima.

Sličnim onim muškarcima
koji su me šikanirali veći deo mog života.

Muškarcima kojih se plašim
veći deo svog života.

Muškaracima koje takođe
istinski nisam volela

dugo, dugo godina.

Pa sam provela sledeće dve godine
intervjuišući osuđene teroriste,

džihadiste i bivše ekstremiste.

Otpre sam znala
nešto što je već očigledno,

a to je da religija, politika,
evropsko kolonijalno breme,

kao i skorašnji neuspesi
zapadne inostrane politike,

da je sve to deo slike.

No više sam bila zainteresovana
za otkrivanje šta su ljudski,

šta su lični razlozi

zbog kojih su neki mladi ljudi
podložni ovim grupama.

A istinski me je iznenadilo
to što sam otkrila povređena ljudska bića.

Umesto čudovišta za kojima sam tragala,

koje sam se nadala da ću naći -

iskreno jer bi to bilo
veoma zadovoljavajuće -

pronašla sam urušene ljude.

Baš poput Banaz,

otkrila sam da su ovi mladići rastrgnuti

u pokušaju premošćavanja jaza

između svojih porodica
i država u kojima su rođeni.

Naučila sam i da ekstremističke grupe,
terorističke grupe

iskorišćavaju ova osećanja kod mladih

i usmeravaju ih - cinično -
usmeravaju sve to ka nasilju.

"Priđite nama", kažu.

"Odbacite obe strane,
vaše porodice i vaše države

jer vas oni odbacuju.

Vašoj porodici je čast važnija od vas,

a vašoj državi,

pravi Norvežanin, Britanac ili Francuz
će uvek da bude belac, nikad vi."

Takođe obećavaju našim mladim ljudima
ono za čim žude:

značaj, herojstvo,
osećaj pripadanja i svrhe,

zajednicu koja ih voli i prihvata.

Nemoćnima daju osećanje moći.

Nevidljivi i utišani
su konačno vidljivi i saslušani.

Eto šta oni rade našim mladim ljudima.

Zašto ove grupe to rade
našim mladima, a ne mi?

Radi se o tome,

ne pokušavam da opravdam

ili da nađem izgovor za bilo koje nasilje.

Pokušavam da kažem
da moramo da razumemo

zašto neke naše mlade ljude privlači ovo.

Takođe bih volela
da vam pokažem, zapravo -

ovo su slike iz detinjstva
nekih od momaka iz filma.

Zateklo me je to da mnogi od njih -

nikada ne bih pomislila to -

ali mnogi od njih
imaju odsutne ili nasilne očeve.

A nekoliko ovih mladića

je na kraju otkrilo brižljive
i saosećajne očinske figure

unutar ovih ekstremističkih grupa.

Takođe sam naišla na muškarce
žrtve brutalnog rasnog nasilja,

ali su pronašli način
da se više ne osećaju kao žrtve

tako što su i sami postali nasilni.

Zapravo, otkrila sam nešto,
na moje zaprepašćenje, što sam prepoznala.

Otkrila sam ista osećanja koja sam osećala
kao 17-ogodišnjakinja, bežeći iz Norveške.

Istu zbunjenost, istu tugu,

isti osećaj izdaje

i nepripadanja bilo kome.

Isto osećanje izgubljenosti
i rastrgnutosti između kultura.

S tim u vezi, nisam izabrala uništavanje,

izabrala sam kameru umesto puške.

A razlog tome je moja supermoć.

Videla sam da je razumevanje
odgovor, umesto nasilja.

Videti ljudska bića

sa svim svojim vrlinama i manama,

umesto održavanja karikatura:

mi i oni, zlikovci i žrtve.

Takođe sam se pomirila sa činjenicom

da moje dve kulture
ne moraju da se sudaraju,

već mogu da postanu prostor
na kom pronalazim sopstveni glas.

Prestala sam da se osećam
kao da moram da izaberem stranu,

ali za to su mi bile potrebne
godine i godine.

Ima toliko naših mladih ljudi danas

koji se bore sa istim ovim pitanjima,

i s tim se bore sami.

A zbog toga su izloženi kao rane.

A za neke pogled na svet radikalnog islama

postaje zaraza koja se gnoji
u ovim otvorenim ranama.

Ima jedna afrička poslovica koja glasi:

"Ako mlade ne uvedete u selo,

spaliće ga, samo da osete
njegovu toplinu."

Volela bih da pitam -

muslimanske roditelje
i muslimanske zajednice,

hoćete li da volite
i brinete za vašu decu,

a da ih ne primoravate
da ispune vaša očekivanja?

Možete li da odaberete njih,
umesto vaše časti?

Možete li da razumete
zašto su tako besni i otuđeni

kad stavite svoju čast
ispred njihove sreće?

Možete li da pokušate
da budete prijatelj svom detetu

kako bi moglo da vam veruje

i moglo da deli sa vama svoja iskustva,

umesto da mora to da traži negde drugde.

A našim mladim ljudima
koje privlači ekstremizam:

možete li da priznate
da je vaš bes pokrenut bolom?

Hoćete li da nađete snage
da odolite tim ciničnim starim muškarcima

koji žele vašom krvlju
da ostvare sopstveni profit?

Možete li da pronađete način da živite?

Možete li da uvidite da je najslađa osveta

da vi živite srećne,
ispunjene i slobodne živote?

Živote koje određujete vi i niko drugi.

Zašto želite da postanete
tek još jedno mrtvo muslimansko dete?

A što se tiče nas ostalih: kada ćemo
da počnemo da slušamo naše mlade?

Kako da ih podržimo

da bi preusmerili bol
u nešto konstruktivnije?

Misle da nam se ne sviđaju.

Misle da ne marimo šta će da im se desi.

Misle da ih ne prihvatamo.

Možemo li da pronađemo način
da se osećaju drugačije?

Šta nam je potrebno
da ih vidimo i prepoznamo

pre nego što postanu bilo žrtve
ili počinioci nasilja?

Možemo li se naterati da brinemo za njih
i da ih smatramo našima?

A da ne budemo prosto zgroženi
kad žrtve nasilja liče na nas?

Možemo li da nađemo način da odbacimo
mržnju i zacelimo podele između nas?

Radi se o tome da ne možemo da priuštimo
da odustanemo jedni od drugih i naše dece,

čak iako ona odustanu od nas.

Svi smo u ovome zajedno.

A na duže staze, osveta i nasilje
neće funkcionisati protiv ekstremista.

Teroristi žele da budemo
šćućureni od straha u našim kućama,

da zatvaramo naša vrata i srca.

Žele da razjapimo
još rana u našim društvima

kako bi mogli da ih koriste
i što više šire svoju zarazu.

Žele da postanemo poput njih:

netolerantni, puni mržnje i okrutni.

Dan nakon napada u Parizu,

moja prijateljica je poslala
ovu sliku njene kćerke.

Ovo je bela devojčica i arapska devojčica.

Najbolje su prijateljice.

Ova slika je kriptonit za ekstremiste.

Ove dve devojčice sa svojim supermoćima

nam pokazuju put napred

ka društvu koje moramo
zajedno da izgradimo,

društvu koje uključuje i podržava,

umesto da odbija našu decu.

Hvala vam na pažnji.

(Aplauz)