Изненађујућа веза између повреда мозга и криминала

Ево шокантног статистичког податка: 50 до 80 процената људи у кривично-правном систему у САД-у имали су трауматску повреду мозга. У општој популацији, тај број је мањи од пет процената. Неуропсихолог Ким Горџенс препричава своје истраживање о вези између можданих траума и понашања која задржава људе у зачараном кругу кривично-правног система - и о неким начинима да се тај систем учини ефикаснијим и безбеднијим за све.

Трауматска повреда мозга, или ТПМ,

је поремећај у раду мозга
проузрокован ударцем у главу.

Када чујете ту дефиницију,

вероватно помислите на спорт
и професионалне спортисте,

јер смо навикли да такве повреде
видимо на терену.

Ова слика је заиста постала
одредница за ТПМ у јавној свести.

Ја лично истражујем ТПМ
код пензионисаних и школских спортиста.

Стајала сам на TED бини 2010. године

и причала сам о потресима мозга
у дечијим спортовима.

Морам рећи, као неко ко истражује
и лечи ове повреде,

да сам била прилично задовољна
видевши растућу свест о ТПМ,

тачније, о краткорочним
и дугорочним ризицима за спортисте.

Али данас желим да вам представим већу,
али не и мање контроверзну

групу људи која пати
због трауматских повреда мозга

и не појављује се често у насловима.

Уочила сам да су затвореници
и особе на условној казни,

изненађујуће, међу најосетљивијим
члановима друштва.

Последњих шест година, моје колеге
и ја обављали смо истраживање

које је потпуно променило начин на који
размишљамо о кривично-правном систему

и људима унутар њега.

Можда промени и начин
на који ви размишљате о тим стварима.

Започећу једним шокантним податком:

50 до 80 процената људи
у кривично-правном систему

има трауматску повреду мозга.

До 80 процената.

У општој популацији,
у овој просторији, на пример,

тај број је мањи од пет процената.

Не причам само о томе
када јако ударите главу.

Ово су врсте повреда
које захтевају болничко лечење.

Већина њих је исход физичког напада,

а неке су заправо задобијене у затвору.

Све те бројке су још веће међу женама
у кривично-правном систему.

Скоро свака жена
у кривично-правном систему

била је изложена међуљудском
насиљу и злостављању.

Више од половине ових жена биле су
изложене вишеструким повредама мозга.

На овај начин, мозгови ових жена изгледају
као мозгови пензионисаних играча НФЛ-а

и вероватно ће имати исти ризик
за болести деменције како старе.

Исти ризик.

ТПМ, заједно са менталним болестима,
злоупотребом супстанци и траумама,

отежавају људима размишљање.

Имају поремећаје когниције
као што су лоше расуђивање

и лоша контрола импулса,

проблеме који стварају зачарани круг
у кривично-правном систему.

Људи бивају хапшени и послати у затвор.

Често се нађу у невољама док су тамо.

Потуку се. Падну са свог лежаја.

Онда бивају пуштени и чине разне глупости,

рецимо, забораве на обавезно пријављивање
и онда поново бивају хапшени.

Статистички гледано,

већа је шанса да поново буду
ухапшени него да не буду.

Један колега то назива „служење
доживотне казне 30 по 30 дана“.

Ови људи често не знају
зашто им то толико тешко иде.

Осећају се ван контроле и изнервирано.

Знајући да је ТПМ у корену
многих ових проблема,

задатак групе нас из Колорада
био је да прекинемо тај циклус,

да зауставимо тај зачарани круг.

У сарадњи са мојим државним
и локалним партнерима,

смислили смо план који свима удовољава:

систему, затвореницима
и онима на условној казни,

мојим дипломцима.

У овом програму, процењујемо
како ради мозак сваке особе

како бисмо препоручили основне измене

које ће учинити овај систем ефикаснијим

и безбеднијим.

Када кажем „безбеднијим“, мислим
безбеднијим не само за затворенике,

већ и за корективно особље.

На неки начин, ово је тако
једноставан приступ.

Не лечимо повреду мозга

већ решавамо основни проблем
због којег људи уопште

упадају у ове невоље.

Радимо брзо неуропсихолошко тестирање

како бисмо установили снаге
и слабости затворениковог размишљања.

Користећи те информације,
пишемо два извештаја.

Један је извештај за систем

са одређеним препорукама о томе
како поступити са тим затвореником.

Други је писмо упућено затворенику

са одређеним предлозима
о томе како поступити са самим собом.

На пример, ако наш тест покаже
да особа на условној казни има потешкоћа

да запамти ствари које чује,

то указује на слушни меморијски дефицит.

У том случају, у нашем писму
суду можемо предложити

да особа на условној казни добије летак
са важним информацијама.

А у нашем писму тој особи на условној
бисмо рекли, између осталог,

да треба да носе свеску са собом
и да бележе те информације за себе.

Сада, најважније је да овде застанем

како бих била кристално јасна
око једне ствари.

Овај програм не умањује одговорност

и не прави изговоре за нечије понашање.

Овде се ради о промени
дугогодишње негативне перцепције

и o заступању самога себе.

Ради се заправо о преузимању одговорности.

Затвореници прелазе са:

„Све живо упропастим, ја сам губитник“

на: „Ево шта не радим како треба,

и ево шта треба да урадим поводом тога.“

(Аплауз)

Систем посматра проблематично
понашање затвореника

као нешто што не могу да ураде,

а не нешто што не желе да ураде.

Та промена -

схватити понашање као дефицит
уместо као директан отпор -

је све у овом систему.

Затвореници широм државе се оглашавају,

пишу нам и више од свега желе да знају
како сами себи да помогну.

Ово је одломак из писма
од Троја из Вирџиније,

одломак из писма од 50 страница.

Он пише:

„Можете ли ми рећи шта мислите
о свим траумама главе које сам имао?

Шта могу да учиним? Можете ли ми помоћи?“

Нама приближније, имамо
на хиљаде оваквих прича,

паметних прича, прича
са изванредним крајем.

Ево Винија.

Винија је ударио ауто
када је имао 15 година,

и од тог тренутка надаље, провео је
више времена у затвору него у школи.

Уз основно усавршавање вештина,

након што смо проценили

да има прилично озбиљне
проблеме са памћењем,

Вини је научио да користи аларм
и подсетник на свом ајфону

како би стизао на важне састанке,

и има чек-листу на којој веће задатке дели

на мање, изводљивије.

Са основним алатима попут тих у џеповима,

Вини је већ две године на слободи,

чист већ девет месеци,

а од скоро се вратио на посао.

(Аплауз)

Оно што је упечатљиво за Винија

је то што му је ово први пут
да је без судског надзора

још од повреде од пре више од 15 година.

Изашао је из зачараног круга.

(Аплауз)

Сада каже: „Могу све.

Само треба много више
да се потрудим.“ (Смех)

Ево Томаса.

Томас има озбиљних проблема
са пажњом и понашањем

након што се повредио
и завршио више од месец дана у коми.

Након што је поново научио да хода,

његова прва станица?

Суд.

Није могао да замисли будућност
у којој није у невољи.

Сада носи календар
да не би био задржан у притвору

због недолазака на суд,

а у свом свакодневном распореду
има планирану паузу

да би напунио батерије
пре него што се узнемири.

Нико не познаје зачарани круг

боље од особе која седи на челу суднице.

Ово је мој добар пријатељ и колега
судија Брајан Боуен.

Сад, судија Боуен је већ имао мисију
да учини систем погодним за све,

и када је чуо за овај програм,
видео је савршено решење.

Он заправо заседа са свим својим тужиоцима

како би им указао на то да постоје
две врсте оптужених

у судници:

они којих се плашимо - често оправдано -

и они на које смо бесни.

То су они који пропуштају
све своје заказане састанке

и не прате најбоље планове за условну.

Судија Боуен верује да,
уз мало више подршке,

можемо преместити људе
из ове друге категорије,

категорије оних што нас чине беснима,

кроз систем и коначно изван њега.

То је доказао са Мајком,
ратним ветераном из морнарице.

Судија Боуен видео је узајамну повезаност
између Мајковог пада са висине од 20м

и његове дуготрајне потешкоће
са појављивањем на тачан дан

судског састанка

и усклађивањем са обавезним
захтевима терапије, на пример.

Уместо да га осуди на све
више и више времена у затвору,

судија Боуен га је послaо кући
са мапама, чек-листама и лецима

и предложио рехабилитацију кроз запослење

и флексибилни распоред за те терапије.

Са том подршком, Мајк се вратио на посао

први пут након повреде
коју је задобио за време службе.

Поправља односе са својом породицом,

а прошлог месеца,

дипломирао је на суду
за ветеране судије Боуена.

(Аплауз)

Овај програм нам показује
огромну распрострањеност

трауматских повреда мозга
и когнитивних дефицита

и нагомилавање грешака
у кривично-правном систему.

И он наглашава изванредну моћ
опоравка и одговорности.

У Мајковој, Томасовој и Винијевој,

чак и у Боуеновој причи,

видели сте могућност трансформације
уз промену перцепције

и нека једноставна прилагођавања.

Све у свему, у овом програму,

ови затвореници и особе на условној
другачије гледају на себе.

Систем их другачије гледа,

а када их сретнете у друштву, надам се
да ћете их и ви другачије гледати.

Хвала вам, људи.

(Аплауз)