Od čega se sastoji dobar život? Lekcije iz najdužeg istraživanja o sreći

Šta nas održava srećnim i zdravim kako prolazimo kroz život? Ukoliko smatrate da su to novac i slava, niste usamljeni - međutim, prema mišljenju psihijatra Roberta Valdingera, u zabludi ste. Kao direktor 75-ogodišnjeg istraživanja razvoja odraslih, Valdinger ima jedinstven pristup podacima o istinskoj sreći i zadovoljstvu. U ovom govoru, deli sa nama tri važne lekcije koje je naučio iz ovog istraživanja, kao i neke praktične mudrosti, stare kao Grčka, o tome kako izgraditi ispunjen, dug život.

Šta nas održava zdravim i srećnim

kako prolazimo kroz život?

Ukoliko biste ulagali danas

u najbolju verziju sebe u budućnosti,

gde biste uložili svoje vreme i energiju?

Nedavno je na milenijumskoj generaciji
urađena anketa,

pitali su ih koji su im najvažniji
životni ciljevi

i preko 80 procenata je reklo

da im je najvažniji cilj da se obogate.

A ostalih 50 procenata
iz iste generacije mladih

je reklo da im je drugi važan životni cilj

da budu poznati.

(Smeh)

I stalno nam govore da moramo
da zapnemo na poslu, da se više trudimo

i da više postižemo.

Stekli smo utisak da je to ono
što bismo trebali da sledimo

kako bismo imali dobar život.

Slike celokupnih života,

izbora koje ljudi prave
i kako su im se ti izbori odvijali,

te slike je gotovo nemoguće napraviti.

Većina onoga što znamo o ljudskom životu

znamo iz odgovora na pitanja
o sećanjima iz prošlosti

i, koliko nam je poznato, osvrtanje
u prošlost uopšte nije pouzdano.

Zaboravljamo ogromnu većinu onoga
što nam se desilo u životu

i ponekad je sećanje istinski kreativno.

Međutim, šta ako bismo mogli
da posmatramo celokupne živote

kako se vremenom razvijaju?

Šta kad bismo mogli da izučavamo ljude
od tinejdžerskog uzrasta

sve do starosti,

kako bismo otkrili šta ljude održava
srećnim i zdravim?

Učinili smo to.

Harvardovo istraživanje razvoja odraslih

je možda najduže istraživanje
života odraslih koje je ikad sprovedeno.

Tokom 75 godina smo pratili
živote 724 muškarca,

godinu za godinom, pitali smo ih o poslu,
njihovim porodičnim životima, zdravlju

i, naravno, pitali smo sve vreme
ne znajući kako će njihove životne priče

ispasti.

Ovakva istraživanja su izuzetno retka.

Skoro svi slični projekti
se raspadnu u roku od jedne decenije

jer prevelik broj ljudi
napusti istraživanje

ili finansiranje istraživanja prestane

ili istraživačima nešto drugo
odvuče pažnju

ili umru i niko ne nastavi započeti posao.

Međutim, kombinacijom sreće

i upornosti
nekoliko generacija istraživača,

ovo istraživanje je preživelo.

Oko 60, od naša prvobitna 724 muškaraca,

su i dalje živi,

i dalje učestvuju u istraživanju,

većina je u devedesetim godinama.

I sada počinjemo da izučavamo

preko 2000 dece ovih muškaraca.

A ja sam četvrti direktor istraživanja.

Od 1938, pratili smo živote
dve grupe muškaraca.

Prva grupa je započela istraživanje

kad su bili druga godina na Harvardu.

Svi su završili fakultet
tokom Drugog svetskog rata,

a potom je većina otišla u ratnu službu.

A druga grupa koju smo pratili

je bila grupa dečaka
iz najsiromašnijih četvrti Bostona,

dečaci koji su izabrani za istraživanje

baš zato što potiču
iz nekih od najproblematičnijih

i najugroženijih porodica

iz Bostona 1930-ih.

većina je živela u lamelama, mnogi
nisu imali toplu, ni hladnu tekuću vodu.

Kada su postali deo istraživanja,

svi ovi tinejdžeri su intervjuisani.

Obavljeni su medicinski pregledi na njima.

Posetili smo njihove domove
i razgovarali sa njihovim roditeljima.

A onda su ovi tinejdžeri
postali odrasli ljudi

raznih zanimanja.

Postali su fabrički radnici i pravnici
i zidari i doktori,

jedan je postao predsednik SAD.

Neki su postali alkoholičari.
Nekoliko je dobilo šizofreniju.

Neki su se popeli na društvenoj lestvici,

s dna skroz do samog vrha,

a neki su išli obrnutim smerom.

Osnivači ovog istraživanja

ne bi ni u najluđim snovima

mogli da zamisle da ću danas
da stojim ovde, 75 godina kasnije,

i da vam govorim
da istraživanje i dalje traje.

Svake dve godine, naše strpljivo
i posvećeno osoblje

poziva naše muškarce
i pita ih da li možemo da im pošaljemo

još jednu seriju pitanja
o njihovim životima.

Mnogi od muškaraca
iz centralnog Bostona nas pitaju:

"Zašto me i dalje izučavate?
Moj život prosto nije toliko zanimljiv."

Muškarci sa Harvarda
nikad ne postavljaju to pitanje.

(Smeh)

Kako bismo imali jasniju sliku
ovih života,

ne šaljemo im samo upitnike.

Intervjuišemo ih
u njihovim dnevnim boravcima

Uzimamo zdravstvene kartone
od njihovih doktora.

Uzimamo im krv, skeniramo njihove mozgove,

razgovaramo s njihovom decom.

Snimamo ih dok razgovaraju sa suprugama
o svojim najvećim brigama.

I kada smo, pre jedne decenije,
konačno upitali supruge

da nam se pridruže
kao učesnice u istraživanju,

mnoge žene su rekle:
"Znate, bilo je i vreme."

(Smeh)

Pa, šta smo naučili?

Koje su lekcije proizašle
iz desetina hiljada stranica

informacija koje smo sakupili

o ovim životima?

Pa, lekcije nisu o bogatstvu ili slavi
ili sve vrednijem i vrednijem radu.

Najjasnija poruka koja nam je stigla
iz 75-ogodišnjeg istraživanja je sledeća:

dobri odnosi nas održavaju
srećnijima i zdravijima, i tačka.

Naučili smo tri važne lekcije o odnosima.

Prva je da su društvene veze
zaista dobre po nas

i da usamljenost ubija.

Ispostavilo se da ljudi,
koji su društveno povezaniji

s porodicom, prijateljima, društvom,

su srećniji, fizički zdraviji i žive duže

od ljudi koji su lošije povezani.

A ispostavilo se
da je iskustvo usamljenosti otrovno.

Ljudi koji su izolovaniji od drugih,
više nego što bi želeli da budu,

otkrivaju da su manje srećni,

zdravlje počnje da im se pogoršava
rano tokom srednjih godina,

njihove moždane funkcije
ranije počnu da opadaju

i žive kraće od ljudi koji nisu usamljeni.

A tužna istina je da u bilo kom momentu,

više od jednog od pet Amerikanaca
će reći da je usamljeno.

I znamo da možete biti usamljeni u gomili

i da možete biti usamljeni u braku,

pa je sledeća velika lekcija
koju smo naučili

ta da se ne radi samo o broju
prijatelja koje imate

i ne radi se o tome
da li ste u privrženoj vezi,

već je važan kvalitet vaših bliskih veza.

Ispostavilo se da je život u središtu
konflikta zaista loš za vaše zdravlje.

Izrazito konfliktni brakovi, na primer,
bez mnogo ljubavi,

ispostavilo se da su veoma loši
po vaše zdravlje, možda i gori od razvoda.

A život unutar dobre,
tople veze vas štiti.

Kako smo pratili naše muškarce
sve do njihovih 80-ih,

želeli smo da se osvrnemo na njih
tokom srednjih godina

i da vidimo možemo li predvideti

ko će da ostari u srećnog,
zdravog osamdesetogodišnjaka,

a ko neće.

I kada smo sakupili sve što znamo o njima

kad su imali 50 godina,

njihove vrednosti holesterola

nisu te koje su predvidele
kako će da ostare.

Već to koliko su zadovoljni
u svojim vezama.

Ljudi koji su bili najzadovoljniji
u svojim vezama s 50 godina

su bili najzdraviji sa 80 godina.

A dobre, bliske veze čini se da ublažavaju

bičeve i udarce starosti.

Naši najsrećnije upareni muškarci i žene

su izjavili, u svojim 80-im,

da je u danima
kad su osećali više fizičkog bola,

njihovo raspoloženje
ostajalo jednako vedro.

Međutim, ljudi koji su bili
u nezadovoljavajućim vezama,

u danima kada bi prijavili
više fizičkog bola,

on je bio pojačan višim stepenom
emotivnog bola.

A treća važna lekcija koju smo naučili
o vezama i našem zdravlju

je da dobre veze, ne štite samo naša tela,

već štite i naše mozgove.

Ispostavilo se da kad ste
u sigurnoj i privrženoj vezi

s drugom osobom, u svojim 80-im,
to je poput štita,

da ljudi koji su u vezama

u kojim osećaju da zaista mogu da računaju
na drugu osobu kad je to potrebno,

sećanja tih ljudi duže ostaju jasna.

A ljudi u vezama

u kojim osećaju da zaista ne mogu
da računaju na drugu osobu,

ti ljudi ranije doživljavaju
pogoršanje pamćenja.

A te dobre veze,
ne moraju stalno da budu prijatne.

Neki od naših osamdestogodišnjih
parova mogu zvocati jedno drugom

po čitavi dan,

međutim dokle god bi osećali da se zaista
mogu osloniti jedno na drugo

kad dođe teško vreme,

te svađe nisu uzimale danak
njihvom pamćenju.

Dakle, ova poruka

da su dobre, prisne veze
dobre za naše zdravlje i dobrobit,

ova mudrost je stara kao Grčka.

Zašto je ovo teško shvatiti
i lako zanemariti?

Pa, ljudi smo.

Mi bismo zaista želeli brza rešenja,

nešto što možemo da uzmemo

zbog čega će naši životi biti dobri
i takvi će i ostati.

Veze su haotične i složene,

a vredan rad na održavanju
porodice i prijatelja,

nije ni seksi, ni glamurozan.

Uz to je i celoživotan.
Nikad se ne završava.

Ljudi iz našeg 75-ogodišnjeg istraživanja
koji su bili najsrećniji kao penzioneri

su oni koji su aktivno radili na zameni
prijatelja s posla, onim za zabavu.

Baš kao milenijumska generacija
u skorašnjem istraživanju,

većina naših muškaraca,
na samom početku, kao mladići,

zaista su verovali da su slava i bogatstvo
i velika dostignuća

ono što moraju da jure
da bi imali dobar život.

Ali iznova i iznova, tokom ovih 75 godina,
naše istraživanje je pokazivalo

da su najdalje stigli
ljudi koji su se oslanjali na veze,

s porodicom, prijateljima, zajednicom.

Dakle, šta je s vama?

Recimo da imate 25 ili 40 ili 60 godina.

Kako bi oslanjanje na veze
uopšte izgledalo?

Pa, mogućnosti su skoro neograničene.

Moglo bi da bude nešto prosto kao menjanje
vremena ispred ekrana vremenom s ljudima

ili oživljavanje učmale veze
novom zajedničkom aktivnošću,

dugim šetnjama ili izlascima uveče

ili posezanje za članom porodice
s kim niste razgovarali godinama

jer sve te opšte poznate porodične svađe

uzimaju užasan danak

ljudima koji su zlopamtila.

Želeo bih da završim citatom Marka Tvena.

Pre više od jednog veka,

osvrtao se na svoj život

i napisao sledeće:

"Nema vremena, tako kratak je život,

za prepirke, izvinjenja,
prezir, pozivanja na odgovornost.

Imamo samo vremena za ljubav,

i to samo tren, tako reći, za to."

Dobar život se gradi dobrim vezama.

Hvala vam.

(Aplauz)