Osvajanje novih reči |Džon Konig (John Koenig) | TEDxBerkeley

Tvorac "Rečnika nejasnih tuga", Džon Konig, se otiskuje na neucrtane kutke ljudskog uma. Vraća se sa rečima koje oblikuju naše najmračnije, a ipak suviše bliske misli. Ovim govorom naglašava naš pasivni saživot sa rečima i izaziva nas da se ukrcamo na pohod ponovnog osvajanja pisanog jezika i ljudskog iskustva.

AV i snimak događaja je omogućio: http://repertoireproductions.com.

Džon je proveo poslednju deceniju gradeći dom u svakoj kreativnoj oblasti na koju je naišao, radeći kao grafički dizajner, video montažer, pozajmljivač glasa, ilustrator, fotograf, reditelj i pisac. Proveo je poslednjih šest godina pišući originalan rečnik izmišljenih reči, "Rečnik nejasnih tuga", koji popunjava praznine u jeziku stotinama novih termina za emocije, od kojih su neke ("sonder") odmah ušle u jezik. Njegovo delo je objavljeno u bezbroj tetovaža, romana i imena bedova - ali nikad na pairu, iako trenutno radi na objavljivanju adaptacije knjige. "Konig je pisac na koga treba računati. Izuzetno je kreativan i razume moć, životnu snagu i smešnu stranu tuge. 'Rečnik' je nešto što želite da odštampate, uvežete i citirate često." - "Biznis Standard"

Ovaj govor je održan na TEDx događaju koji koristi format TED konferencije, ali ga nezavisno organizuje lokalna zajednica. Saznajte više na http://ted.com/tedx

Hvala što ste ostali,

hvala što vam se veliki crveni X
urezao u oči

za naredna tri dana.

(Smeh)

Danas želim da govorim o značenju reči,

kako ih definišemo

i kako one, skoro kao iz osvete,

definišu nas.

Engleski jezik je veličanstven sunđer.

Volim engleski jezik,
drago mi je što ga govorim.

Mislim da ste i vi srećni što ga govorite.

Ali, uz sve to, ima mnogo praznina.

U grčkom postoji reč "lachesism"

što znači žudnja za katastrofom.

Znate, kad vidite munju na horizontu

i prosto se zateknete
kako navijate za munju.

U mandarinskom imaju reč "yù yī" -

ne izgovaram je tačno -

a to označava žudnju
da naš život ima intenzitet

koji je imao kad smo bili dete.

U poljskom imaju reč "jouska"

a to je neki vid hipotetičkog razgovora

koji kompulsivno ponavljate u glavi.

I, naposletku, u nemačkom,
naravno u nemačkom,

imaju reč koja se naziva "zielschmerz"

a to je strah od dobijanja
onoga što želite.

(Smeh)

Konačnog ispunjenja celoživotnog sna.

Ja sam Nemac, pa tačno znam
kakav je to osećaj.

Sad, nisam siguran
da bih koristio bilo koju od ovih reči

u svojoj svakodnevici,

ali mi je zaista drago što postoje.

Ali jedini razlog zašto postoje
je zato što sam ih ja izmislio.

Ja sam autor "Rečnika nejasnih tuga",

koga sam pisao poslednjih sedam godina.

A čitava misija projekta

je da se pronađu praznine
u jeziku za osećanja

i da ih pokušam popuniti

kako bismo mogli da razgovaramo
o svim tim ljudskim sitnim gresima

i kapricima ljudskog stanja

koje svi mi osećamo, ali možda
ne pomišljamo da govorimo o njima

jer nemamo reči za njih.

Počelo je gledanjem odjavne špice
za emisiju "Saturday Night Live",

i pritisla me je najlepša
i najopčinjavajuća melanholija.

Ako vam se pruži prilika
da budete budni tako kasno,

predložio bih vam da gledate
odjavnu špicu te emsije.

Pa sam pokušao da definišem tu emociju.

I otprilike na polovini ovog projekta

sam definisao "sonder",

zamisao da svi sebe smatramo
glavnim likom,

a da su svi ostali samo statisti.

Međutim, u stvarnosti,
svi smo glavni likovi,

a vi sami ste statista u nečijoj priči.

Te, čim sam to objavio,

dobio sam mnogo poruka od ljudi

govorili su: "Hvala što si dao glas
nečemu što sam osećao čitav život,

ali nije postojala reč za to."

Stoga su se osećali manje usamljeno.

To je snaga reči,

da se zbog njih osećamo manje usamljeno.

A nedugo potom

sam počeo da primećujem da se sonder

ozbiljno koristi
u razgovorima na internetu,

a nedugo nakon što sam to
zapravo primetio,

lično sam je čuo u stvarnom razgovoru
koji se vodio pored mene.

Nema čudnijeg osećaja
od toga kad izmislite reč

i onda vidite kako se osamostaljuje.

Još uvek nemam reč za to, ali imaću.

(Smeh)

Radim na tome.

Počeo sam da razmišljam
o tome šta čini reči stvarnim

jer me mnogi ljudi pitaju,

najčešće pitanje koje mi postavljaju je:

"Pa, da li su ove reči izmišljene?
Ne razumem baš najbolje."

I ja zaista ne znam šta da im kažem

jer čim je sonder prhvaćena,

ko sam ja da tvrdim
koje reči su stvarne, a koje nisu.

Pa sam se osećao nekako kao Stiv Džobs,
koji je opisao svoje otkrovenje

kada je shvatio da većina nas,
dok se svakodnevno krećemo,

prosto pokušavamo da izbegnemo
prečesto udaranje u zidove

i prosto težimo da idemo dalje.

Ali čim shvatite da ljudi -

da su ovaj svet sagradili ljudi
koji nisu pametniji od vas,

onda možete da posegnete
i dodirnete te zidove,

čak i da provučete ruku kroz njih

i da shvatite da imate moć
da ih promenite.

Izvanredno je.

Mislim da se od tad
promenilo to kako posmatram reči

kao i šta reči čini stvarnim.

Kad me ljudi pitaju:
"Jesu li te reči stvarne?"

Imam niz odgovora koje sam iskušao.

Neki imaju smisla. Neki nemaju.

Ali jedan od njih je glasio:

"Pa, reč je stvarna,
ako želite da bude stvarna."

Razlog zašto je ova staza stvarna
je jer su ljudi želeli da bude tu.

(Smeh)

To se stalno dešava
na kampusima fakulteta.

Naziva se "stazom žudnje".

(Smeh)

A jezici su odrazi žudnje

za nečim što biste voleli da postoji.

To može da bude put kojim se ređe ide,

ali kad-tad će vas dovesti do cilja.

Ali to nije zaista
zadovoljavajući odgovor,

pa sam odustao od njega.

Ali onda sam shvatio
da ljudi zaista pitaju,

kad pitaju da li je reč stvarna,
zaista pitaju:

"Pa, kolikom broju mozgova
ću imati pristup ovom rečju?"

Zato što smatram
da tako uglavnom gledamo na jezik.

Reč je u suštini ključ

koji nas vodi u glave određenih ljudi.

A ako nas vodi u jedan mozak,

zaista nije vredna truda,

nije vredna da je znate.

Dva mozga, eh, zavisi čiji su.

Milion mozgova, u redu, sad se razumemo.

Dakle, stvarna reč je ona koja vam daje
pristup što većem broju mozgova.

To je ono što je čini vrednom znanja.

Slučajno, najstvarnija reč od svih
prema ovom merenju je ova.

[O.K.]

To je to.

Najstvarnija reč koju imamo.

To je najbliže što imamo
univerzalnom ključu.

To je najrazumljivija reč na svetu,

bez obzira na to gde bili.

Problem s tim

je što izgleda da niko ne zna
šta ta slova predstavljaju.

(Smeh)

Što je nekako čudno, zar ne?

Mislim, mogla bi da bude
greška kod pisanja "all correct", valjda,

ili "old kinderhook."

Čini se da niko zaista ne zna,
ali činjenica da nije važno

govori nešto o tome
kako rečima dajemo smisao.

Značenje nije u samim rečima.

Mi smo ti koji se pretačemo u njih.

I mislim kada svi mi tragamo
za smislom u našim životima

i kad tragamo za smislom života,

mislim da reči imaju neke veze s tim.

I mislim da ako tragate za smislom nečega,

rečnik je pristojno mesto za početak.

Gledao sam intervju
sa religijskim učenjakom, Rezom Aslanom.

Opisivao je pogrešno razumevanje

koje mnogi ljudi imaju o religiji.

Rekao je da je religija

u suštini skup simbola i metafora

u koje se ljudi pretaču

kako bi pokušali da izraze
nešto neizrecivo.

Religija je u suštini samo jezik.

To je sve.

Ona je spremnik za bilo kakav
smisao koji smestimo u nju.

A to me je navelo na razmišljanje...

Šta ako je jezk neki vid religije.

To bi značilo da je ovo
u suštini naša sveta knjiga.

A ako razmišlajte o priči o postanju,

više se radi o priči o definisanju.

U početku beše haos nad zemljinim vodama

a onda je Bog razdvojio kopno od mora,

ribe od ptica, muškarca od žene,

večno od prolaznog.

Sve to je na ovim stranicama.

Tako izgleda definicija.

Stoga, ako tragamo za značenjem sveta,

ovo je naša vera,
ovo je naša sveta knjiga.

Zato što je stvarnost,

i svrha ove svete knjige,

kao i svrha, mislim, svih svetih knjiga,

je da donosi osećaj reda

u izuzetno haotičan univerzum.

Naše viđenje stvari je toliko ograničeno

a univerzum je toliko komplikovan

da moramo da izmislimo obrasce i prečice

i da pokušamo da pronađemo
način da to protumačimo

i budemo u stanju da nastavimo dan.

I zato su nam potrebne reči,

da podare smisao našim životima.

Čak i više od toga,

potrebne su nam reči da nas sadrže,
da nas definišu.

A na taj način, mislim,
uveliko trenutno koristimo reči,

svi mi na neki način preklinjemo
da budemo na određene načine definisani.

A naročito sada,
uz tehnologiju i globalizaciju,

tako je lako izgubiti se u magli.

Svako od nas je na neki način
nedovoljno definisan,

a svet sve više postaje
nedovoljno definisan.

I stoga, mislim, da su mnoge strukture
kojima se obraćamo

kako bismo pokušali da se sadržimo

izgledaju ovako.

I u smislu "funte" i "haštaga".

(Smeh)

Pokušaj da se kategorišemo
na određene načine

i, recimo, da tražimo određene unose
i određene kategorije

i govorimo: "Da, to sam ja."

Gledamo druge ljude

i govorimo: "Ti si poput mene...

Stoga smo ti i ja 'mi'."

A to nam pruža značenje.

To je prosto način da se pozajmi značenje.

Problem je što mnogo toga
zavisi od institucija

i ima toliko nas trenutno

i život je trenutno
toliko komplikovan i haotičan

da moramo da se ogradimo zidovima.

Postajemo fundamentalisti u našoj veri.

Bukvalisti.

Zato što svi mi osećamo
da se ove kategorije raspadaju.

Da li ste primetili koliko
je naših razgovora trenutno

o definisanju reči?

Ne znam koliko sam puta video
razgovor na "Hafington postu"

koji počinje: "Da li ste feminista?"

"Šta 'feminista' znači?"

"Ko je na ovoj debatnoj sceni
istinski progresivan?"

"Šta znači 'socijalista'?"

"Ko je fašista?"

"Ko je žena?"

Kejtlin Džener.

"Ko je 'crnac'?" Rejčel Doležal.

Ovo su razgovori koje stalno vodimo,

ali oni nisu o značenju.

Kod njih se radi o etiketiranju sveta.

Stoga smatram da je krajnji ishod

taj da naposletku izgledamo nekako ovako,

gde dozvoljavamo rečima da nas definišu.

Zaboravljamo da su sve reči izmišljene.

One su prosto modeli toga
kakav bi svet mogao ili trebao da bude,

pa se svi mi povlačimo
u sopstvene zajednice koje nas se tiču.

govorimo naše jezike

dok je svet zapravo daleko više od toga.

Mislim da svi mi osećamo

kako kategorije koje koristimo
da bi našim životima podarili smisao

da nam nužno ne pašu tako dobro.

Te moramo da objašnjavamo ljudima da:

"Da, pretplatio sam se na ovo,

ali me to ne definiše."

Moramo da nastvimo iznova ovo da radimo,

da pregovaramo o tome kako
da se uklopimo u postojeće kategorije.

Mislim da se mnogi od nas
osećaju stešnjeno

zbog toga kako koristimo reči.

Zaboravljamo da su reči izmišljene.

Ne samo moje reči, sve reči su izmišljene,

ali sve one ne znače nešto.

Te mislim da bih želeo -

Prizor koji imam o tome gde smo trenutno,

setim se Ane Frank.

Jer ona je bila u svom
malenom stanu u Amsterdamu

u vreme kad su svi oko nje

pokušavali da urede čovečanstvo

na način koji je imao smisla,
jasnim linijama i brutalnom efikasnošću,

ona je bila unutra,
uređivala je sopstvenu čovečnost.

Mislim da ima nešto prelepo u tome

jer je mnogo toga bilo u vezi
s njenom sopstvenom zbunjenošću

i njenom sopstvenom ranjivošću.

I zato mislim da nam je potreban
novi vid jezika

koji je više sličan ovome.

Jer bi svako od nas mogao da bude bilo ko.

U bilo kom momentu
nismo samo jedna osoba,

mi smo mnogi ljudi odjednom.

Zato moramo više da smo svesni
toga kakv je svet zaista,

da se previše ne zapetljamo
u modele koje smo nametnuli svetu.

GPS uređaji vas upozoravaju,

podsećajući vas da karta koju vidite
nije stvaran svet,

zato se ne zalećite u jezero.

(Smeh)

Mislim da nam je potreban isti podsetnik,

da karta nije stvarn svet

i, ako naletimo na ove probleme,

da imamo opciju da sami definišemo stvari,

ne moramo nužno
da samo pozajmljujemo značenja

koja daju značaj našim životima.

Moguće je -

a to znam jer to radim
proteklih sedam godina -

smisliti nove metafore

koje nevidljivo iznose na videlo.

Ima nešto zaista lepo u tome.

I mislim kad bismo izgradili
bolji odnos prema haosu,

kad bismo prestali da pokušavamo
da suviše pojednostavljujemo

unutrašnju oluju
s kojom se svi suočavamo,

kao i zbunjenost i ranjivost,

i to koliko je uistinu komplikovan svet,

onda bismo mogli da se osećamo
malo udobnije u svojoj koži

i ne bismo morali da se povlačimo

u kategorije kojima dozvoljavamo
da nas definišu.

I mogli bismo da preuzmemo
moć od naših reči

i da ih definišemo.

Mislim da je to malo zdraviji odnos.

Ne znam kolikim razgovorima
bi doprineo neko -

Poput igre "Krilatica",

gde vam je ponuđena
stvarna tema da govorite o njoj,

a izazov je: "Ne izgovarajte datu reč."

Mislim da kad bismo svi tako radili,
svima bi nam bilo malo bolje.

Jer bi to omogućilo
izvesnu leksičku tečnost

koja nam trenutno izmiče.

Svi smo mi na neki način
zarobljeni u našim ličnim leksikonima

koji se nužno ne poklapaju
sa ljudima koji već nisu kao mi

i zato imam utisak da se udaljavamo
svake godine sve više,

što ozbiljnije shvatamo reči.

Jer, setite se, reči nisu stvarne.

Nemaju značenje. Mi imamo.

Mislim da je važno da se setimo toga.

A ako bismo izdovjili
nešto kreativnosti i autorstva

u osmišljavanje toga ko smo,

to bi bilo moguće.

Moguće je pokušati
posegnuti za bogatijim metaforama.

Ovaj svet nikad nije bio
ovako komplikovan,

a naši životi nikad nisu bili
komplikovaniji nego danas.

Stoga, umesto posezanja
za najbližom standardizovanom reči

ili pukog preklinjanja
da nam nešto dijagnostikuju,

zapravo vredi biti prisutan,

na primer, u tuzi.

U haosu emocija.

Mislim da vredi tako postupiti.

Mislim da su nam potrebna nova sočiva

da nam pomognu da kontekstualizujemo haos
s kojim se stalno suočavamo.

A ako tako postupimo,

ako je svako od nas voljan
da zaista defniše to ko smo mi

nekim vidom kreativnosti,

mislim da bi svet
mogao više da liči na ovo.

Istinski nered.

Mislim da smo mi zaista neuredni ljudi

i da je svet zaista neuredan svet.

I mislim da ovo ne bi bilo tako loše,

kad bismo se oslobodili tih institucija,

koje sve vreme slabe,

i kad bismo se susreli kakvi jesmo,

u našoj potpunoj ranjivosti,

noseći naše emocije na izvolite.

I mislim,

koliko god da je neuredno,

time bismo bili ispunjeniji.

I želeo bih da završim čitanjem

jednog od mojih omiljenih filozofa,

Bila Votersona, koji je stvorio
"Kalvina i Hobsa."

Rekao je:

"Stvoriti život koji odražava
vaše vrednosti i prija vašoj duši

je nesvakidašnji uspeh.

Pronaći smisao sopstvenog života

nije lako,

ali je i dalje dozvoljeno

i mislim da ćete
zbog truda biti srećniji."

Hvala vam.

(Aplauz)