Заљубљивање је лакши део

Да ли сте знали да можете да се заљубите у било кога само ако тој особи поставите 36 питања? Менди Лен Кетрон испробала је овај експеримент, успео је и она је написала вирални чланак о томе (који вам је мајка вероватно послала). Ипак... да ли је то права љубав? Да ли је потрајала? И каква је разлика између „заљубити се”и „остати заљубљен”?

Објавила сам чланак

у рубрици „Модерна љубав”
у „Њујорк Тајмсу” јануара ове године,

„Да се заљубите у било кога, урадите ово”.

Чланак је о психолошкој студији

направљеној да створи романсу
у лабораторији,

као и о мом искуству
док сам покушала да проучавам себе

једне вечери прошлог лета.

Процедура је прилично једноставна -

двоје странаца смењује се у постављању
36 питања која постају све личнија,

а затим ћутке зуре једно другом у очи

четири минута.

Ево пар примера питања.

Број 12: Ако бисте се пробудили сутра

и добили било коју особину или способност,

шта би то било?

Број 28: Када сте последњи пут
плакали испред друге особе?

Сами?

Као што видите, стварно постају
све личнија како настављате.

Број 30, а ово ми се стварно свиђа:

Реците свом партнеру/ки
шта вам се код њега/ње свиђа.

Будите веома искрени овог пута,

изговарајући ствари
које можда не бисте рекли

некоме кога сте управо срели.

Када сам први пут налетела на ову студију
неколико година пре тога,

један детаљ ми је био посебно упечатљив,

а то је гласина да се двоје учесника

венчало након шест месеци

и да су позвали на венчање
целокупну лабораторију.

Наравно, била сам врло скептична

у вези са процесом
једноставне производње романсе,

али наравно да сам била заинтригирана.

Када сам добила прилику
да испробам ову студију и сама,

са неким кога нисам знала тако добро,

нисам очекивала да ћемо се заљубити.

Међутим, јесмо и -

(Смех)

и мислила сам да је добра прича,
па сам је послала рубрици „Модерна љубав”

после неколико месеци.

Е, сад, ово је објављено у јануару,

а сада је август,

па претпостављам
да се неки од вас вероватно питају

да ли смо још увек заједно.

Мислим да се то можда питате

јер ми је ово питање постављано

изнова и изнова и изнова
протеклих седам месеци,

а ово питање је заправо оно
о чему желим да данас причам.

Хајде да се на то вратимо касније.

(Смех)

Недељу дана пре него што
је чланак објављен,

била сам веома нервозна.

Радила сам на књизи о љубавним причама

током протеклих неколико година,

па сам се навикла
на писање о сопственим искуствима

везаним за романсе на свом блогу.

Ипак, објава на блогу може имати
највише неколико стотина прегледа,

а то су обично моји пријатељи са Фејсбука,

па сам мислила да ће мој чланак
у „Њујорк Тајмсу”

вероватно имати неколико хиљада прегледа,

а то се чинило као пуно пажње

за релативно нову везу.

Испоставило се да немам појма шта следи.

Чланак је објављен онлајн

у петак увече,

а до суботе, ово се десило
саобраћају на мом блогу.

До недеље, позвали су ме

из емисија „Данас”
и „Добро јутро, Америко”.

У току месец дана, чланак је имао
преко 8 милиона прегледа,

а ја нисам била, благо речено,

спремна за овакву пажњу.

Једна је ствар радити на самопоуздању
да искрено пишете

о својим љубавним искуствима,

али је скроз другачија ствар ако откријете

да је ваш љубавни живот
у интернационалним вестима -

(Смех)

и да схватите да се људи широм света

искрено интересују
за статус ваше нове везе.

(Смех)

Када су људи звали или слали мејлове,
а што су радили свакодневно недељама,

увек су постављали исто питање као прво -

„Да ли сте ви још увек заједно?”

У ствари, док сам припремала овај говор,

на брзину сам претражила имејл сандуче

помоћу фразе „да ли сте још заједно?”

и неколико порука појавило се истог трена.

Биле су од студената, новинара

и добронамерних странаца као што је овај.

Ишла сам на разговоре на радију
и питали су.

Чак сам одржала и говор,
а једна жена узвикнула је према бини:

„Хеј, Менди, где ти је дечко?”

и ја сам одмах благо поцрвенела.

Разумем да је ово део договора.

Ако пишете о својој вези
у светским новинама,

требало би да очекујете
да се људи осећају слободнима

да вас питају о томе.

Међутим, ја нисам била спремна
на обим реакција.

Чинило се да је 36 питања
попримило сопствени живот.

Заправо, „Њујорк Тајмс” је објавио
пратећи чланак

за Дан заљубљених

који је укључивао искуства читалаца
о њиховим покушајима проучавања

са различитим степенима успеха.

Тако, мој први импулс
као одговор на ову целокупну пажњу

био је да сам постала
веома заштитнички настројена

према својој вези.

Одбила сам сваки захтев
да се нас двоје заједно

појавимо у медијима.

Одбила сам телевизијске интервјуе

и рекла сам „не” на сваки захтев
да се нас двоје сликамо заједно.

Мислим да сам се плашила да ћемо постати

симбол процеса заљубљивања нехотично,

што је позиција за коју се нисам
осећала квалификованом.

Схватам -

људи нису само хтели да знају
да ли је студија успела;

желели су да знају
да ли је стварно успела,

то јест, да ли jе била способна
да створи љубав која ће трајати,

не само шему, већ праву љубав,
одрживу љубав.

Међутим, ово је било питање
за које сам сматрала

да нисам способна да дам одговор.

Моја веза је трајала тек неколико месеци

и осећала сам да ми људи
пре свега постављају погрешно питање.

Шта би им сазнање
да ли смо заједно заиста рекло?

Ако би одговор био „не”,

да ли би искуство везано за ових 36 питања

било мање вредно?

Др Артур Ерон је први писао
о овим питањима

у својој студији овде 1997. године,

а овде циљ истраживача није био
стварање романтичне љубави.

Уместо тога, желели су да ојачају

интерперсоналну блискост
међу студентима на колеџу

кроз коришћење онога што је Ерон назвао

„одрживо, интензивирајућe, реципрочно,
персонализовано самооткриће”.

Звучи романтично, зар не?

Међутим, студија је успела.

Студенти су осећали већу присност
после одрађеног истраживања,

а неколико пратећих студија
такође је искористило

Еронов протокол
за склапање брзог пријатељства

као начин да брзо створе
поверење и интимност између странаца.

Коришћени су између припадника полиције
и чланова заједнице,

као и између људи
супротних политичких идеологија.

Оригинална верзија приче,

она коју сам испробала прошлог лета,

која спаја лична питања
са четвороминутним гледањем у очи

помињала се у овом чланку,

али, нажалост, није никада објављена.

Пре неколико месеци, држала сам говор

на малом колеџу слободних вештина,

а студент ми је пришао после тога

и рекао, некако стидљиво:

„Па, испробао сам вашу студију
и није упалило.”

Чини се да га је ово збунило.

„Мислиш, ниси се заљубио у особу
са којом си је радио?”, упитала сам.

„Па...”, застао је.

„Мислим да само хоће да будемо пријатељи.”

„Па, да ли сте постали
бољи пријатељи?”, упитала сам.

„Зар ти се не чини да сте заиста упознали
једно друго после студије?”

Климнуо је главом.

„Онда је упалило”, рекла сам.

Мислим да то није одговор који је тражио.

У ствари, мислим да ово није одговор
који било ко од нас тражи

када се ради о љубави.

Први пут сам налетела на ову студију

са 29 година,

а пролазила сам кроз заиста тежак раскид.

Била сам у вези од своје двадесете године,

што је, у суштини, читав мој живот
као одрасле особе,

а он је био моја прва права љубав

и нисам имала појма како ћу
и да ли ћу моћи да живим без њега.

Тако, окренула сам се науци.

Истражила сам све што сам могла наћи
о науци везаној за романтичне везе,

а мислим да сам се надала
да ће ме то пелцовати против сламања срца.

Не знам да ли сам то схватала у то време -

мислила сам да само радим истраживање
за књигу коју сам писала -

али се чини прилично очигледно
гледано из ретроспективе.

Надала сам се да, ако се наоружам
знањем о романтичној љубави,

можда никада више нећу морати да се осећам
тако ужасно и усамљено као тада,

а сво ово знање било је корисно
на неки начин.

Стрпљивија сам када се ради о љубави.
Опуштенија сам.

Сигурнија сам када тражим оно што хоћу,

али, такође, видим и себе јасније

и видим да је оно што хоћу
понекада више од онога

што је разумно тражити.

Оно што желим од љубави је гаранција,

не само да сам вољена данас

и да ћу бити вољена сутра,

већ да ће особа коју волим
наставити да ме воли неограничено дуго.

Можда је могућност гаранције

оно о чему су људи постављали питање

када су желели да знају
да ли смо још увек заједно.

Дакле, прича коју су медији
испричали о 36 питања

била је да можда постоји
пречица за заљубљивање.

Можда постоји начин
да се некако умање укључени ризици,

а ово је веома привлачна прича

јер је заљубљивање невероватно,

али и застрашујуће.

У тренутку када признате да волите некога,

признајете да имате много да изгубите,

а истина је да вам ова питања
обезбеђују механизме

преко којих можете
да упознате некога брже,

што је и механизам да вас упознају,

а мислим да је то ствар
коју већина нас жели од љубави -

да вас упознају, виде, да вас разумеју.

Ипак, мислим да смо,
када се ради о љубави,

превише вољни да прихватимо
краћу верзију приче,

ону која поставља питање:
„Да ли сте још увек заједно?”

и задовољна је одговором „да” или „не”.

Дакле, уместо тог питања,

предложила бих да поставимо
нека тежа питања,

као што је питање -

како одлучујете ко заслужује вашу љубав,

а ко је не заслужује?

Како остајете заљубљени
када ствари постану тешке

и како знате када да пресечете и бежите?

Како да живите са сумњом

која се неизбежно увлачи у сваку везу

или, још теже,

како да живите са партнеровом сумњом?

Не мора да значи да знам
одговоре на ова питања,

али мислим да су важан почетак
за остварење дубљег разговора

о томе шта значи волети некога.

Па, ако баш хоћете,

кратка верзија приче о мојој вези је ова -

пре годину дана, познаник и ја
урадили смо студију

направљену да створи роматичну љубав

и заљубили смо се

и још увек смо заједно

и јако ми је драго због тога.

Ипак, заљубљивање није исто
што и остати заљубљен.

Заљубљивање је лакши део.

На крају свог чланка сам написала:
„Није нам се десила љубав.

Заљубљени смо
јер смо одабрали да то будемо.”

Мало сам у грчу када сада прочитам то,

не због тога што није истина,

већ због тога што у то време
нисам узела у обзир

шта је све садржано у том избору.

Нисам узела у обзир колико ће пута
сваки од нас морати да донесе ту одлуку

и колико ћу још пута морати
да наставим да то бирам

без тога да знам да ли ће он
увек изабрати мене.

Желела бих да је довољно било
питати и одговорити на 36 питања

и одлучити да волим некога
толико великодушног, љубазног и забавног

и објавити тај избор
у најпродаванијим новинама у Америци.

Међутим, уместо тога,
ја сам претворила своју везу

у мит у који не верујем.

Желим, а то је вероватно оно
што ћу желети целог живота,

да је тај мит тачан.

Желим срећан завршетак
који се сугерише у наслову мог чланка,

који је, случајно,

једини део чланка
који нисам заиста и написала.

(Смех)

Међутим, уместо тога имам
шансу да одаберем да волим некога

и наду да ће изабрати да и он мене воли,

а то је застрашујуће,

али тако ствари стоје
када је љубав у питању.

Хвала вам.