Bolji način da se govori o ljubavi

U ljubav padamo. Zatečeni smo, smrvljeni, lelujamo. Izgaramo od strasti. Zbog ljubavi smo ludi i zbog nje smo bolesni. Naša srca bole, a potom se lome. Ovakvo razgovaranje o ljubavi temeljno oblikuje to kako je doživljavamo, kaže spisateljica Mendi Len Ketron. U ovom govoru, za sve koji su se ikad osećali ludo zaljubljeno, Ketron ističe različite metafore za ljubav koje bi mogle da nam pomognu da otkrijemo više užitka - i manje patnje - u njoj.

U redu, danas želim da govorim
o tome kako govorimo o ljubavi.

A naročito

želim da govorim o tome šta je loše
u tome kako govorimo o ljubavi.

Većina nas će se verovatno
zaljubiti nekoliko puta

tokom naših života,

a u engleskom jeziku,
ta metafora, padanje,

je zaista glavni način
na koji govorimo o tom iskustvu.

Ne znam za vas,

ali kad sam zamislila ovu metaforu,

ono što sam zamislila
bilo je baš kao u crtaću -

kao, imate čoveka,

on šeta trotoarom,

potpuno nesvesno prelazi
preko otvorenog šahta

i prosto se strmoglavi
u kanalizaciju ispod njega.

A to zamišljam ovako
jer padanje nije skakanje.

Padanje je slučajno,

nekontrolisano.

To je nešto što nam se dešava
bez našeg pristanka.

A ovo -

ovo je glavni način na koji govorimo
o započinjanju nove veze.

Ja sam spisateljka i nastavnica engleskog,

što znači da zarađujem
razmišljajući o rečima.

Mogli biste reći da me plaćaju
da tvrdim da je jezik koji koristimo bitan

i ja želim da tvrdim
da su mnoge metafore koje koristimo

kada govorimo o ljubavi -

možda čak i većina njih -

da su problem.

Dakle, u ljubav padamo.

Zatečeni smo.

Smrvljeni.

Lelujamo.

Gorimo od strasti.

Zbog ljubavi smo ludi

i zbog ljubavi bolujemo.

Naša srca bole,

a potom se lome.

Dakle, naše metafore izjednačavaju
iskustvo ljubavi prema nekome

sa krajnjim nasiljem ili bolešću.

(Smeh)

Zaista je tako.

I stavljaju nas u poziciju žrtve

nepredviđenih i u potpunosti
neizbežnih okolnosti.

Moja omiljena metafora je "moren"

a to je pasiv od glagola "moriti".

A ako potražite ovu reč u rečniku -

(Smeh)

videćete da je definisana
kao "bolna nedaća"

i da možemo biti moreni ljubavlju.

Nekako asociram reč "moriti"
sa naročitim kontekstom,

a to je Stari zavet.

Samo u knjizi Izlazak
imamo 16 pominjanja reči moriti,

a to je reč koju Biblija koristi
za osvetu gnevnog boga.

(Smeh)

Ovde istu reč koristimo
da bismo govorili o ljubavi

i da bismo objasnili pošast skakavaca.

(Smeh)

Je li tako?

Pa, kako se ovo desilo?

Kako je došlo do toga da ljubav
povezujemo s velikim bolom i patnjom?

I zašto govorimo o ovom
naoko dobrom iskustvu

kao da smo žrtve?

Ovo su teška pitanja,

ali imam neke teorije.

A da bih to prokljuvila,

želim da se usredsredim
na jednu naročitu metaforu,

a to je zamisao ljubavi kao ludila.

Kada sam prvo počela
da istražujem romantičnu ljubav,

svuda sam zaticala ove metafore o ludilu.

Istorija zapadne kulture

vrvi od jezika koji izjednačava
ljubav sa mentalnom bolešću.

Ovo je samo nekoliko primera.

Vilijam Šekspir:

"Ljubav tek je ludilo",

iz "Kako vam drago".

Fridrih Niče:

"U ljubavi je uvek prisutno malo ludila."

"Zbog tebe izgledam, zbog tebe izgledam
tako ludo zaljubljena -"

(Smeh)

od velike filozofkinje Bijonse Nouls.

(Smeh)

Prvi put sam se zaljubila sa 20 godina

i to je bila prilično turbulentna
veza od samog početka.

I bila je veza na daljinu
prvih nekoliko godina,

te je to za mene značilo visoke uzlete
i veoma niske padove.

Naročito se sećam jednog momenta.

Sedela sam na krevetu,
u hostelu u Južnoj Americi

i posmatrala sam kako osoba
koju volim izlazi na vrata.

Bilo je kasno,

skoro ponoć,

posvađali smo se tokom večere

i kad smo se vratili u sobu,

ubacio je svoje stvari u torbu
i izjurio napolje.

Iako se više ne sećam
zbog čega smo se svađali,

veoma jasno se sećam osećaja
dok sam ga gledala kako odlazi.

Bile su mi 22 godine, prvi put sam
bila u zemlji u razvoju

i bila sam potpuno sama.

Let kući mi je bio za nedelju dana

i znala sam ime grada u kom sam

i ime grada do kog je trebalo da stignem
kako bih odletela,

ali pojma nisam imala kako da se snađem.

Nisam imala vodič
i imala sam veoma malo novca

i nisam govorila španski.

Neko avanturističkijeg duha od mene

možda bi gledao na ovo kao na priliku,

ali ja sam se prosto paralisala.

Prosto sam sedela tu.

A onda sam briznula u plač.

No, uprkos panici,

neki glasić u mojoj glavi je mislio:

"Ala je ovo bilo dramatično.

Mora da mi ova ljubav baš ide od ruke."

(Smeh)

Jer je dio mene baš želeo
da se oseća bedno zbog ljubavi.

Sad mi to zvuči tako čudno, ali s 22,

žudila sam za dramatičnim iskustvima,

a u tom trenutku,
bila sam iracionalna i besna i skrhana,

i skroz neobično

mislila sam da zbog ovoga nekako
moja osećanja dobijaju značaj

prema momku koji me je upravo napustio.

Mislim da sam na neki način
želela da osećam dozu ludila

jer sam smatrala
da ljubav tako funkcioniše.

Ovo zaista ne bi trebalo da iznenađuje

s obzirom na to da prema Vikipediji

postoji osam filmova,

četrnaest pesama,

dva albuma i jedan roman
s naslovom "Luda ljubav".

Oko pola sata kasnije,
vratio se u našu sobu.

Pomirili smo se.

Proveli smo još jednu uglavnom
srećnu nedelju putujući zajedno.

A kad sam se vratila kući,

mislila sam: "To je bilo
tako užasno i tako sjajno.

Ovo mora da je prava romansa."

Očekivala sam da mi prva ljubav
bude poput ludila

i, naravno, ona je prilično
ispunila ta očekivanja.

No, voleti nekoga tako -

kao da moja celokupna dobrobit
zavisi od njegove ljubavi -

nije bilo dobro za mene,

ni za njega.

Ali pretpostavljam da ovo iskustvo ljubavi
nije toliko neobično.

Većina nas se oseća malčice ludo
u ranim stadijumima romantične ljubavi.

Zapravo, postoji istraživanje
koje potvrđuje da je ovo nekako normalno

jer, neurohemijski gledano,

romantičnu ljubav i mentalno oboljenje
nije tako lako razlikovati.

To je tačno.

Ovo istraživanje iz 1999.
je koristilo nalaze krvi

da potvrdi da su nivoi serotonina
kod onih tek zaljubljenih

veoma slični nivoima serotonina

kod ljudi kojima je dijagnostikovan
opsesivno-kompulsivni poremećaj.

(Smeh)

Da, a niski nivoi serotonina

su takođe povezani
sa sezonskim emocionalnim poremećajima

i depresijom.

Dakle, postoji dokaz

da je ljubav povezana sa prmenama
našeg raspoloženja i ponašanja.

A tu su i druge studije koje potvrđuju

da većina veza ovako počinje.

Istraživači veruju
da su niski nivoi serotonina

povezani sa opsesivnim razmišljanjem
o objektu ljubavi,

a to je poput osećanja da je neko
postavio kamp u našem mozgu.

I većina nas se ovako oseća
kad se prvi put zaljubimo.

No dobra je vest
da to uvek ne traje toliko dugo -

obično između nekoliko meseci
do nekoliko godina.

Kad sam se vratila sa putovanja
u Južnoj Americi,

provela sam mnogo vremena sama u sobi,

proveravajući mejlove,

očajna da se čujem
sa momkom koga sam volela.

Odlučila sam da ako moji prijatelji
ne mogu da razumeju moju bolnu nedaću,

onda mi ne treba njihovo prijateljstvo.

Pa sam prestala
da se družim s većinom njih.

I to je bila verovatno najtužnija
godina u mom životu.

Ali mislim da sam osećala
da mi je posao da budem očajna

jer ako mogu da budem očajna,

onda ću moći da dokažem koliko ga volim.

A ako mogu to da dokažem,

onda ćemo morati
da završimo zajedno, kad-tad.

Ovo je istinsko ludilo

jer ne postoji kosmičko pravilo

koje kaže da je velika patnja
jednaka velikoj nagradi,

ali govorimo o ljubavi
kao da je ovo tačno.

Naša iskustva ljubavi
su i biološka i kulturološka.

Naša biologija nam govori
da je ljubav dobra

tako što aktivira moždane tokove
za nagrađvanje,

a govori nam da je ljubav bolna
kada se, nakon svađe ili raskida,

ta neurohemijska nagrada povuče.

I zapravo - možda ste čuli za to -

neurohemijski govoreći,

prolaziti kroz raskid poprilično liči
na odvikavanje od kokaina,

što ja smatram ohrabrujućim.

(Smeh)

A potom naša kultura koristi jezik

kako bi oblikovala i učvrstila
ove ideje o ljubavi.

U ovom slučaju govorimo
o metaforama o bolu

i zavisnosti i ludilu.

To je na neki način
zanimljiva povratna petlja.

Ljubav je moćna i ponekad bolna,

i mi to izražavamo našim rečima i pričama,

a onda nas naše reči i priče pripremaju

da očekujemo od ljubavi
da bude moćna i bolna.

Interesantno mi je da se sve ovo dešava

u kulturi koja ceni
celoživotnu monogamiju.

Čini se kao da želimo sve odjednom:

želimo da ljubav bude poput ludila

i želimo da traje čitav život.

To zvuči užasno.

(Smeh)

Kako bismo pomirili ovo

moramo da promenimo našu kulturu
ili da promenimo naša očekivanja.

Zato zamislite kad bismo svi mi
bili manje pasivni u ljubavi.

Kad bismo bili samopouzdaniji,
otvoreniji, darežljiviji

i umesto da "padnemo u ljubav",

zakoračimo u ljubav.

Znam da tražim previše,

ali zapravo nisam prva osoba
koja ovo predlaže.

U njihovoj knjizi:
"Metafore po kojima živimo",

lingvisti Mark Džonson i Džordž Lejkof
predlažu zaista zanimljivo rešenje

za ovu dilemu,

a to je da promenimo naše metafore.

Oni tvrde da metafore zaista oblikuju
to kako doživljavamo svet,

i da čak mogu da služe
kao vodič za buduća delanja,

poput samoispunjavajućih proročanstava.

Džonson i Lejkof predlažu
novu metaforu za ljubav:

ljubav kao sarađivačko umetničko delo.

Zaista mi se sviđa
ovakav način razmišljanja o ljubavi.

Lingvisti govore o metaforama
kao da imaju podrazumevana značenja,

a to je u suštini vid razmatranja
svih implikacija

ili ideja sadržanih unutar date metafore.

A Džonson i Lejkof govore o svemu

što proizlazi iz saradnje
na umetničkom delu:

trud, kompromis,
strpljenje, zajednički ciljevi.

Ove ideje se lepo poklapaju
s našom kulturom ulaganja

u dugoročnu romantičnu posvećenost,

ali se takođe dobro slažu
sa drugim vidovima odnosa -

kratkoročnim, usputnim, poliamoričnim,
nemonogamnim, aseksualnim -

jer ova metafora obogaćuje
daleko složenijim idejama

iskustvo voljenja nekoga.

Pa, ako je ljubav
sarađivačko umetničko delo,

onda je ljubav estetsko iskustvo.

Ljubav je nepredvidljiva,

ljubav je kreativna,

ljubav iziskiva komunikaciju i disciplinu,

frustrirajuća je i emotivno zahtevna.

Ljubav podrazumeva i užitak i bol.

Naposletku, svako iskustvo ljubavi
je drugačije.

Kad sam bila mlađa,

nikad mi nije palo na pamet
da je dopušteno zahtevati više od ljubavi,

da ne moram prosto da prihvatim
šta god mi ljubav ponudi.

Kad 14-ogodišnja Julija prvi put sreće -

ili kad 14-ogodišnja Julija
ne može da bude s Romeom,

koga je upoznala pre četiri dana,

ne oseća razočaranje ili uznemirenost.

Gde je ona?

Želi da umre.

Je li tako?

I prosto kao napomena,
u ovom trenutku u drami,

čin treći od pet,

Romeo nije mrtav.

Živ je,

zdrav je,

upravo su ga proterali iz grada.

Svesna sam da Verona iz XVI veka
nije kao današnja Severna Amerika,

pa ipak, kad sam prvi put
čitala ovu dramu,

takođe sa 14 godina,

Julijina patnja mi je imala smisla.

Preformulisati ljubav kao nešto
što stvaram s nekim kome se divim,

a ne nešto što mi se prosto desi

bez moje kontrole ili pristanka,

je osnažujuće.

I dalje je teško.

Ljubav i dalje ponekad može da se čini
potpuno izluđujućom i poražavajućom,

a kad se osećam zaista isfrustirano,

moram da se podsetim:

moj posao u ovoj vezi
je da razgovaram s partnerom

o tome šta želim da stvorimo zajedno.

Ovo takođe nije lako.

Ali je jednostavno daleko bolje
od alternative,

a to je onaj osećaj nalik ludilu.

Ovakva verzija ljubavi nije o osvajanju
ili gubljenju nečije naklonosti.

Umesto toga zahteva
da verujete svom partneru

i da razgovarate o stvarima
kad poverenje postane teško,

što zvuči veoma jednostavno,

ali je zapravo na neki način
revolucionaran, radikalan čin.

A to je zato što prestajete
da razmišljate o sebi

i o tome šta vi dobijate
ili gubite u vašoj vezi,

i počinjete da razmišljate
o tome šta imate da ponudite.

Ovakva verzija ljubavi
nam omogućuje da izgovaramo sledeće:

"Hej, nismo naročito dobri saradnici.
Možda ovo nije za nas."

Ili: "Ta veza je bila kraća
nego što sam planirala,

ali je i dalje bila nekako lepa."

Divna stvar kod sarađivačkog
umetničkog dela

je da ono neće naslikati
ili nacrtati ili izvajati samo sebe.

Ova verzija ljubavi nam omogućava
da odaberemo kako će da izgleda.

Hvala vam.

(Aplauz)