Дугујете себи да доживите потпуно помрачење Сунца

Дана 21. августа 2017. године, месечева сенка је великом брзином прешла од Орегона до Јужне Каролине у процесу који неки виде као најчудеснији спектакл у свеукупној природи, потпуном помрачењу Сунца. Умбрафил Дејвид Барон је у потери за овим ретким догађајима широм света, а у овој оди у част радости посматрања Сунчеве короне, објашњава зашто дугујете себи да будете сведок једне овакве појаве.

Пре него што пређем на главну ствар
онога што имам да кажем,

осећам обавезу да само поменем
пар ствари о себи.

Нисам некакав мистичан,

спиритуални тип особе.

Ја сам писац научних дела.

Студирао сам физику на факултету.

Радио сам као научни дописник
за Национални јавни радио.

Добро, када је то речено,

током свог рада на причи
за Национални јавни радио,

добио сам савет од астронома

који је довео у питање мој поглед на свет

и, искрено, променио мој живот.

Видите, та прича је била о помрачењу,

делимичном помрачењу Сунца
које је требало да прође кроз земљу

маја 1994. године.

Интервјуисао сам тог астронома

и објаснио ми је шта ће се десити
и како то посматрати,

али је нагласио да, иако је делимично
помрачење Сунца интересантно,

много ређе потпуно помрачење Сунца
потпуно је другачије.

Код потпуног помрачења,
током свега два до три минута,

Месец потпуно блокира предњу страну Сунца,

стварајући нешто што је он описао
као најчудеснији спектакл

у свеукупној природи.

Савет који ми је дао био је следећи:

„Пре него што умреш“, рекао је,

„дугујеш себи да доживиш
потпуно помрачење Сунца.“

Па, искрено, осећао сам се
помало непријатно

када сам чуо то од некога
кога нисам тако добро знао;

деловало ми је некако интимно.

Ипак, привукло ми је пажњу
и мало сам истражио.

Е, сад, ствар везана за потпуна помрачења

је да, ако чекате да једно дође до вас,

чекаћете јако дуго.

Потпуно помрачење се јавља
на одређеном месту на Земљи

отприлике једном у сваких 400 година.

Али, ако имате воље да путујете,
не морате да чекате толико дуго.

Тако сам сазнао да ће неколико година
након тога, 1998. године,

потпуно помрачење прећи преко Кариба.

Е, сад, потпуно помрачење је уочљиво
само дуж уске путање

широке око 160 километара

и то је место на које пада месечева сенка.

Назива се „путања потпуног помрачења“.

Фебруара 1998. године,

путања потпуног помрачења
је требало да пређе преко Арубе.

Разговарао сам са својим мужем
и помислили смо: „Фебруар? Аруба?“

Звучало је као добра идеја
у сваком случају.

(Смех)

Тако смо се запутили на југ,

да уживамо у сунцу
и видимо шта ће се десити

када се Сунце на кратко изгуби.

Па, на дан потпуног помрачења
нашли смо се, заједно са многима,

иза хотела „Хајат Риџенси“

на плажи,

чекајући да представа почне.

Носили смо наочаре за помрачење
са картонским оквирима

и веома тамним стаклима која су нам
омогућавала да безбедно гледамо у Сунце.

Потпуно помрачење почиње као делимично,

док се Месец полако помера преко Сунца.

Прво је изгледало као да Сунце
има малу тачку на ивици,

а затим је та тачка постајала све већа,

а Сунце је добијало облик полумесеца.

Све је то било веома интересантно,
али не бих то назвао спектакуларним.

Мислим, дан је и даље био светао.

Да нисам знао шта се дешава изнад,

не бих приметио да се нешто
неуобичајено дешава.

Па, десет минута пре почетка
потпуног помрачења Сунца,

чудне ствари су почеле да се дешавају.

Почео је да дува хладан ветар.

Дневно светло је изгледало чудно,
а сенке су постале веома необичне;

деловале су бизарно оштре,

као да је неко појачао
опцију контраста на ТВ-у.

Онда сам погледао у море
и приметио укључена светла на чамцима,

те се очигледно смркавало,

иако то нисам приметио.

Ускоро је било очигледно да пада мрак.

Осетио сам као да ми вид слаби.

Затим, изненада,

светло је нестало.

Па, у том тренутку,

усклици су се заорили са плаже

и скинуо сам своје наочаре за помрачење

јер је у том тренутку,
током потпуног помрачења,

било безбедно гледати у Сунце голим оком.

Бацио сам поглед навише

и остао скамењен.

Узмите у обзир да сам у том тренутку
био на средини својих тридесетих.

Живео сам на земљи довољно дуго
да знам како небо изгледа.

Мислим -

(Смех)

Видео сам плаво и сиво небо,

небо препуно звезда и олујно небо,

као и ружичасто небо при изласку сунца.

Али, ово је било небо
какво никада нисам видео.

Као прво, биле су ту боје.

Високо изнад је била љубичасто-сива
тамне нијансе,

као у сумрак,

али је на хоризонту била наранџаста,

као у време заласка сунца,

360 степени.

Високо изнад, у помрачини,

појавиле су се светле звезде и планете.

Били су ту Јупитер

и Меркур

и Венера.

Све су биле поређане у линију.

И тамо, дуж ове линије,

стајала је ова ствар,

ова величанствена, запрепашћујућа ствар.

Изгледала је као венац
исплетен од сребрних нити

и само је висила тамо
у свемиру и светлуцала.

Била је то спољашња атмосфера Сунца,

соларна корона,

а слике је не приказују довољно добро.

Није то само прстен или аура око Сунца;

има фину текстуру, као да је направљена
од танких нити свиле.

Иако није уопште личило на наше Сунце,

знао сам да је то ипак оно, наравно.

Тако, било је ту Сунце, планете

и могао сам да видим
како планете круже око Сунца.

Као да сам напустио наш сунчев систем

и стајао у неком страном свету

и гледао у ту творевину.

И по први пут у свом животу

осетио сам повезаност са универзумом
из дубине душе и тела

у свој величини те везе.

Време је стало

или је деловало као да га нема,

а оно што сам посматрао сопственим очима -

нисам само видео;

деловало је као визија.

Стајао сам тамо у овој нирвани

свих 174 секунди, мање од 3 минута,

када се изненада све завршило.

Сунце се изненада појавило,

плаво небо се вратило,

звезде, планете и корона су нестали.

Свет се вратио у нормалу.

Али, ја сам се променио.

Тако сам постао умбрафил,

особа у потери за помрачењима.

(Смех)

Дакле, овако проводим своје време
и трошим новац који тешко зарађујем.

На сваких пар година, запутим се на место
на које ће пасти месечева сенка

да бих доживео још пар минута

космичког блаженства

и да тај доживљај поделим са другима:

са пријатељима из Аустралије,

са целокупним градом у Немачкој.

Године 1999. у Минхену,
придружио сам се стотинама хиљада

који су преплавили улице и кровове
и једногласно поздрављали узвицима

појављивање соларне короне.

Временом сам постао нешто друго -

проповедник помрачења.

Видим то као свој посао -

да другима пренесем савет
који сам добио пре толико година.

Па, дозволите да вам кажем -

пре него што умрете,

дугујете себи да доживите
потпуно помрачење Сунца.

То је крајње запањујуће искуство.

Реч „запањујуће“ се толико често користи

да је изгубила своје оригинално значење.

Истинска запањеност, осећај чудеса
и осећај да смо безначајни

када се сусретнемо
са нечим огромним и грандиозним

ретко се дешава у нашим животима.

Међутим, када га искусите,
веома је снажан.

Запањеност растапа его.

Чини да се осећамо повезано.

Заиста ствара емпатију и великодушност.

Па, не постоји ништа тако запањујуће
као потпуно помрачење Сунца.

Нажалост, тек неколико
Американаца га је видело,

јер је прошло 38 година

од времена када се једно дотакло
континенталних Сједињених Држава,

а 99 година откада се последње
десило широм државе.

Али, ово ће се ускоро променити.

Током наредних 35 година,

пет потпуних помрачења Сунца ће посетити
континенталне Сједињене Државе,

а три међу њима ће бити посебно велика.

На шест недеља од овог тренутка,
21. августа 2017. године -

(Аплауз)

месечева сенка ће се кретати
великом брзином

од Орегона до Јужне Каролине.

Осмог априла 2024. године, месечева сенка
кренуће северно од Тексаса према Мејну.

Године 2045, 12. августа,

пут сече прелаз од Калифорније ка Флориди.

Кажем вам -

како би било да ово прогласимо празницима?

Шта ако бисмо -

(Смех)

(Аплауз)

Шта ако бисмо се удружили,

што је могуће више људи,

да стојимо под месечевом сенком?

Можда би нам овај заједнички запањујући
доживљај помогао да превазиђемо разлике,

нагнао нас да се једни према другима
понашамо хуманије.

Морам да признам да неки људи сматрају
да је моје проповедање неуобичајено,

а моју опсесију ексцентричном.

Зашто бисмо усредсредили толико пажње
на нешто што траје тако кратко?

Зашто бисмо прошли целу планету
или државне границе

због нечега што траје три минута?

Као што рекох,

нисам духовњак.

Не верујем у бога.

Волео бих да верујем.

Али, када размишљам о својој смртности -

а чиним то, често -

када размишљам о свима које сам изгубио,

посебно о својој мајци,

оно што ме теши

је тај тренутак запањености
који сам доживео у Аруби.

Замислим себе на тој плажи

док гледам у то небо

и сетим се како сам се осећао.

Моје постојање је можда привремено,

али то је у реду јер, човече,

погледај чега сам део.

И ово је лекција коју сам научио,

а може се применити на живот уопште -

дужина трајања доживљаја
није једнака утицају који има.

Један викенд, разговор,
ма, један поглед, дођавола,

може да промени све.

Чувајте тренутке дубоке повезаности
са другим људима,

са светом природе,

и поставите их за приоритете.

Да, ја сам у потери за помрачењима.

Можда ћете ви бити
у потери за нечим другим.

Међутим, не ради се о 174 секунде.

Ради се о начину на који мењају

године које долазе након тога.

Хвала вам.

(Аплауз)