Ovo je osnovna skola u Kanazawi.April je 2002 godine,nova skolska godina,divne tri godine su prosle,izbledele ali ne i zaboravljene.

Presrecni su sto ugledali svog razrednog staresinu gospodina Toshiru Kanamora ,kao i prosle godine najbolji-plemenit,cvrst i zabavan.

Hajdemo-jos jednom

Sta je najvaznija stvar ove godine?

Biti srecan!

Zbog cega smo ovde?

Da budemo srecni!

Recite "ok",ako tako mislite.

Okeeeeej

hvala vam

Imamo samo jedan zivot,zato hajde da zaista uzivamo u njemu,ok?

Ali ovo zvuci neobicno za ljude sa zapada.

Cilj kojem ovaj razred tezi je kako ziveti srecan zivot i kako brinuti za druge ljude.

Deca puna zivota

Dobro jutro.Poranili ste danas.

Sveska?Tako brzo?

Razred gospodina Kanamora ima tradiciju

svakog jutra tri ucenika iz razreda citaju naglas zabeleske koje su napisali

Oni to zovu "sveska zabeleski"

Pisani su za druge ucenike,i oni su istiniti i iznenadjujuci iskazi onoga sto ovi desetogodisnjaci zaista misle.

SRECA

GNEV

ODLUCNOST

ZAHVALNOST

Sve ono sto je istinito,jer ostala deca ce izabrati ono sto nije.

Krajem aprila decak po imenu Ren vraca se na casove nakon cetiri dana odsustva -njegova baka je umrla.

U svojoj beleznici Ren pise o smrti,sahrani,svom gubitku.

U nedelju 21-og ,pozvali su me gore na sprat.Baka je umrla.

Izgledala je kao da spava,ali ona je umrla.

Oni su brinuli,nisu znali zasto je Ren bio odsutan,sada su dirnuti njegovom boli i zalosni zbog njegovog gubitka

Kada je dosao trenutak da ona ode,stavili smo cvece u njen kovceg.Suze su mi se slivale niz obraze,svi su plakali.

Autobusom smo isli do krematorijuma.Za sat vremena od bake su ostali posmrtni ostaci.Baka je otisla.Bio sam tuzan.

Ako su vam ruke gore-ustanite.

Beleska je otkljucala,nemilosrdne i dugo vremena skrivane uspomene.

Moja baka je imala rak.

imala ga je svuda,i onda je umrla.

Ubrzo beleznica otkriva druga secanja koja izviru na povrsinu.

Secam se toga tako da znam kako se Ren oseca.

Noci pre moga rodjendana, moj deda je umro u snu.

Nisam imala priliku da vidim njegovo lice.

Mifuyu je obuzdavala svoja secanja vise od pola svog zivota.

Kada sam imala tri godine moj tata je umro.

zelela sam da pisem o tome ali nisam mogla.

Iako sam imala samo tri godine kada je moj otac umro

vec sam znala da ljudi umiru

Plasila se prica o svom tati

Plasila se da ce se razlikovati,i to je kostalo.

Ali nisam mogla da prestanem da placem.Nisam mogla da pricam preko telefona,

I kada sam cula ovu pricu,osecala sam se tuzno.

ali na kraju osetila se dovoljno zasticeno da moze da prica o roditelju koji joj nedostaje.