Mnogima njegovo ime zvuči poznato i znaju da je čuven po tome što je rekao nešto, ali imajući u vidu dugoročan uticaj koji su njegova učenja imala na svet, sasvim mali broj ljudi zna ko je uistinu bio Konfučije, šta je zaista rekao i zašto. U središtu haosa u Kini, u VI veku p. n. e, u kojem su zaraćene države međusobno vodile beskonačne ratove za nadmoć, a vladari su često ubijani, ponekad od strane svoje rodbine, Konfučije je bio primer čovekoljublja i integriteta i kroz svoja učenja je postao jedan od najznačajnijih kineskih filozofa. Rođen kao plemić, ali podizan u siromaštvu od ranih dana, koje je pratila prerana smrt njegovog oca, Konfučije će razviti životnu simpatiju za patnje običnog naroda. Jedva zarađujući dovoljno za majku i onesposobljenog brata kao čoban i računovođa u žitnici, kao i uz druge neobične poslove, tek je uz pomoć imućnog prijatelja Konfučije bio u stanju da se obrazuje u Kraljevskoj arhivi, gde će se njegov pogled na svet oblikovati. Iako su neki smatrali te drevne tekstove nevažnim relikvijama prošlosti, Konfučije je u njim pronašao inspiraciju. Kroz učenje i promišljanje, Konfučije je došao do ubeđenja da se ljudski karakter oblikuje u porodici i kroz učenje o ritualima, književnosti i istoriji. Osoba koja je na ovaj način odgajana radi u službi drugih, vodi ih putem moralne inspiracije, a ne sirovom snagom. Kako bi ovu filozofiju isporbali u praksi, postavili su Konfučija za vladarevog savetnika u njegovoj rodnoj državi Lu. Ali kada je druga država poslala vladaru Lua trupu plesačica na poklon, a vladar je ignorisao sve svoje obaveze, uživajući s devojkama u privatnosti, Konfučije je zgađeno dao ostavku. Potom je proveo narednih šest godina putujući od države do države, pokušavajući da pronađe vladara vrednog službe, uz koga će moći da se čvrsto drži svojih principa. Nije bilo lako. U skladu sa njegovom filozofijom, a nasuprot ondašnjim običajima, Konfučije je odvraćao vladare da se ne oslanjaju na stroge kazne i vojnu moć kako bi vladali svojim zemljama jer je verovao da dobar vladar inspiriše druge da ga spontano slede zahvaljujući njegovoj moralnoj harizmi. Konfučije je takođe verovao da zato što su ljubav i poštovanje koje smo naučili u porodici temeljni za sve druge vrline, lične obaveze prema porodici ponekad potiskuju obaveze prema državi. Pa kad se jedan vojvoda hvalisao da su njegovi podanici tako pravdoljubivi da je sin svedočio protiv sopstvenog oca kada je njegov otac ukrao ovcu, Konfučije je obavestio vojvodu da istinski pravdoljubivi očevi i sinovi štite jedni druge. Tokom svojih putovanja, Konfučije je skoro umro od gladi, na kratko je bio u zatvoru, i nekoliko puta mu je život bio u opasnosti. Ali nije bio ogorčen. Konfučije je verovao da nebesa imaju plan za svet i podučavao je da vrla osoba uvek može da pronađe užitak u učenju i muzici. Kako nije pronašao vladara koga je tražio, Konfučije se vratio u Lu i postao je učitelj i filozof toliko uticajan da je pomogao u oblikovanju kineske kulture i njegovo ime je prepoznatljivo širom sveta, čak i danas. Za Konfučijeve učenike, on je bio živo otelotvorenje mudraca koji vodi druge svojom vrlinom, te su oni zapisali njegova učenja, koja su konačno sabrana u knjizi, koju znamo pod nazivom "Analekti". Danas se milioni ljudi širom sveta pridržavaju principa konfučijanizma i, iako se o tačnom značenju njegovih reči raspravljalo milenijumima, kada je upitan da sabere svoja učenja u jednu rečenicu, Konfučije je rekao: "Nikada ne učini drugome ono što ne bi želeo da drugi učini tebi." To je 2500 hiljade godina kasnije i dalje mudar savet.