Mnogima njegovo ime zvuči poznato
i znaju da je čuven
po tome što je rekao nešto,
ali imajući u vidu dugoročan uticaj
koji su njegova učenja imala na svet,
sasvim mali broj ljudi zna
ko je uistinu bio Konfučije,
šta je zaista rekao
i zašto.
U središtu haosa u Kini,
u VI veku p. n. e,
u kojem su zaraćene države međusobno
vodile beskonačne ratove za nadmoć,
a vladari su često ubijani,
ponekad od strane svoje rodbine,
Konfučije je bio primer
čovekoljublja i integriteta
i kroz svoja učenja
je postao jedan od najznačajnijih
kineskih filozofa.
Rođen kao plemić, ali podizan
u siromaštvu od ranih dana,
koje je pratila prerana smrt njegovog oca,
Konfučije će razviti
životnu simpatiju za patnje
običnog naroda.
Jedva zarađujući dovoljno za majku
i onesposobljenog brata
kao čoban i računovođa u žitnici,
kao i uz druge neobične poslove,
tek je uz pomoć imućnog prijatelja
Konfučije bio u stanju
da se obrazuje u Kraljevskoj arhivi,
gde će se njegov
pogled na svet oblikovati.
Iako su neki smatrali
te drevne tekstove
nevažnim relikvijama prošlosti,
Konfučije je u njim pronašao inspiraciju.
Kroz učenje i promišljanje,
Konfučije je došao do ubeđenja
da se ljudski karakter oblikuje u porodici
i kroz učenje o ritualima,
književnosti i istoriji.
Osoba koja je na ovaj način odgajana
radi u službi drugih,
vodi ih putem moralne inspiracije,
a ne sirovom snagom.
Kako bi ovu filozofiju isporbali u praksi,
postavili su Konfučija za vladarevog
savetnika u njegovoj rodnoj državi Lu.
Ali kada je druga država poslala
vladaru Lua trupu plesačica na poklon,
a vladar je ignorisao sve svoje obaveze,
uživajući s devojkama u privatnosti,
Konfučije je zgađeno dao ostavku.
Potom je proveo narednih šest godina
putujući od države do države,
pokušavajući da pronađe
vladara vrednog službe,
uz koga će moći da se
čvrsto drži svojih principa.
Nije bilo lako.
U skladu sa njegovom filozofijom,
a nasuprot ondašnjim običajima,
Konfučije je odvraćao vladare da se
ne oslanjaju na stroge kazne i vojnu moć
kako bi vladali svojim zemljama
jer je verovao da dobar vladar
inspiriše druge da ga spontano slede
zahvaljujući njegovoj moralnoj harizmi.
Konfučije je takođe verovao
da zato što su ljubav i poštovanje
koje smo naučili u porodici
temeljni za sve druge vrline,
lične obaveze prema porodici ponekad
potiskuju obaveze prema državi.
Pa kad se jedan vojvoda hvalisao
da su njegovi podanici tako pravdoljubivi
da je sin svedočio protiv sopstvenog oca
kada je njegov otac ukrao ovcu,
Konfučije je obavestio vojvodu
da istinski pravdoljubivi očevi i sinovi
štite jedni druge.
Tokom svojih putovanja,
Konfučije je skoro umro od gladi,
na kratko je bio u zatvoru,
i nekoliko puta mu je
život bio u opasnosti.
Ali nije bio ogorčen.
Konfučije je verovao
da nebesa imaju plan za svet
i podučavao je da vrla osoba
uvek može da pronađe užitak
u učenju i muzici.
Kako nije pronašao vladara koga je tražio,
Konfučije se vratio u Lu
i postao je učitelj i filozof
toliko uticajan
da je pomogao u oblikovanju
kineske kulture
i njegovo ime je prepoznatljivo
širom sveta, čak i danas.
Za Konfučijeve učenike,
on je bio živo otelotvorenje mudraca
koji vodi druge svojom vrlinom,
te su oni zapisali njegova učenja,
koja su konačno sabrana u knjizi,
koju znamo pod nazivom "Analekti".
Danas se milioni ljudi širom sveta
pridržavaju principa konfučijanizma
i, iako se o tačnom značenju njegovih reči
raspravljalo milenijumima,
kada je upitan da sabere
svoja učenja u jednu rečenicu,
Konfučije je rekao:
"Nikada ne učini drugome
ono što ne bi želeo da drugi učini tebi."
To je 2500 hiljade godina kasnije
i dalje mudar savet.