Kada sam bio u umetničkoj školi, počela je da mi podrhtava ruka, i ovako je izgledala najbolja prava linija koju sam umeo da nacrtam. Kada se osvrnem na taj period, moja ruka bila je za neke stvari korisna. Na primer, za mućkanje kantice sa farbom ili sušenje polaroid slike. Ali u isto vreme bila je i mana koja je sprečavala da postanem umetnik. Podrhtavanje ruke nastalo je iz moje želje da što bolje razumem posebnu slikarsku tehniku - pointilizam, iz godina crtanja vrlo malih tačaka. Vremenom ove moje tačke zbog podrhtavanja ruke izgledale su više kao mrlje. Da bih to ispravio, počeo sam jako da stiskam olovku, zbog čega mi je ruka sve više drhtala i zbog čega sam ja nastavio još vise da stiskam olovku. Ovaj proces se vrteo u krug, ruka me je bolela i imao sam problem sa tetivama. Nisam skoro ništa mogao da držim. Nakon moje silne želje da postanem slikar, napustio sam umetničku školu i potom u potpunosti i samo slikanje. Nakon nekoliko godina, nisam mogao više da izdržim bez umetnosti. Obratio sam se neurologu koji mi je rekao da sam u potpunosti oštetio živac u ruci. Potom je video jednu od krivih linija koju sam nacrtao i rekao: "Zašto ne bi prihvatio sebe takvim kakav jesi?" Poslušao sam ga. Otišao sam kući, uzeo olovku i dopustio mojoj ruci da se trese. Nacrtao sam nekoliko skica drhtavom rukom. Iako moje skice nisu bile nalik slikama kojima sam se divio, osećao sam se odlično. Što je još važnije, kada sam prihvatio sebe u potpunosti, shvatio sam da mogu da nastavim da slikam. Trebalo je samo da nađem drukčiji pristup kako bih mogao da slikam onako kako sam ja to želeo. Jos uvek uživam u pointilizmu gledajući kako se te male tačke grupišu u veće, a potom i u jednu celinu. Potom sam počeo da eksperimentišem sa drugim načinima slikanja kod kojih podrhtaj ruke ne bi uticao na kvalitet slike. Kao, na primer, slikanje pomoću stopala ili slikanje trodimenzionog objekta koji bi postao dvodimenzioni koristeći posebnu tehniku paljenja. Shvatio sam da ako budem radio sa većim materijalima, ruka me neće boleti. Nakon mog jednosmernog shvatanja umetnosti, razvio sam neki potpuno drugi oblik kreativnosti koji je promenio moj pogled na umetnost. Tada sam prvi put video da ako prihvatim svoju manu mogu da postanem kreativniji. U tom periodu je trebalo da završim umetničku školu i bio sam uzbuđen jer ću se zaposliti i moći da kupim slikarski pribor. Do tada sam imao samo skroman pribor i osećao sam da bih uz pomoć pravog pribora, koji bi svaki umetnik trebalo da ima, mogao postići znatno više. Nisam čak imao ni prave makaze. Koristio sam neke neprilagođene sve dok jedne nisam ukrao iz kancelarije u kojoj sam radio. Završio sam školu, dobio sam posao, a sa njim i prvi ček i hitro sam otišao do radnje gde sam kupio mnogo toga za slikanje. Kada sam došao kući, zadao sam sebi zadatak da nacrtam nešto zaista neobično. Uzaludno sam satima sedeo. Isto se ponovilo i sutradan i dan nakon toga, a ja sam počeo da gubim veru u sebe. Dugo je trajao ovaj osećaj. Nije imalo smisla, jer napokon sam mogao da se izdržavam ali je to bilo nebitno. Nisam bio kreativan. Kada sam počeo da analiziram svoj osećaj, shvatio sam da me je mučio silan broj mogućnosti koje ranije nisam imao. Tada sam se setio mog drhtanja i poruke ''Prihvati sebe''. Shvatio sam da ako želim da povratim moju kreativnost, treba da prestanem sebe da silim u želji da nacrtam nešto neobično. Treba samo da počnem sa običnim. Razmišljao sam da li čovek postaje kreativan ako traga za svojim manama. Šta recimo ako imam mogućnost da slikam koristeći samo vrlo jeftin pribor? U tom periodu često sam večeri provodio u kafiću Starbaks gde idem i dan danas. Ako vam treba, možete uzeti dodatnu čašu pa sam naručio 50. Iznenađujuće, svih 50 su mi dali. Potom sam uz pomoć olovaka nacrtao nešto uz pomoć pribora koji me je koštao samo 80 centi. Postalo mi je jasno da čoveku nešto prvo treba da bude oduzeto kako bi shvatio da ga to oduzeto ne može sprečiti da se ostvari. Potom sam počeo da razmišljam šta ako nacrtam nešto obično, ali ne na platnu već na svojim grudima. Pa sam nacrtao 30 skica, sloj po sloj, jedna na drugu. Svaka je predstavljala neki događaj u mom životu. Ili recimo, šta ako umesto četkice, počnem da slikam koristeći pokrete kao u karateu? (Smeh) Umočio sam ruke u farbu i napao sam platno toliko da sam dobio masnice na malom prstu i nisam mogao da ga pomerim nekoliko nedelja. (Smeh) (Aplauz) Ili recimo, šta ako se umesto na sebe, oslonim na druge kako bi mi pomogli da dobijem nove ideje? Šest dana sam sedeo ispred laptop kamere, spavao sam na podu i neredovno jeo, i tražio od ljudi da sa mnom podele priču koja im je promenila život. Njihove priče postale su umetnost jer sam njihove reči ispisivao na platno koje se okreće. (Aplauz) Šta recimo da umesto izlaganja umetničkih dela ja odlučim da ih uništim kada ih nacrtam? Za mene je to izgledalo vrlo interesantno, biti umetnik bez svog dela. Ova ideja pratila me je godinu dana. Pretvorila se u projekat koji sam zvao "Zbogom umetnosti". Svako delo uništavao bih nakon njegove izrade. U početku ovog projekta nastojao sam da na silu uništim dela kao recimo ovog Džimija Hendriksa koji je napravljen od 7000 šibica. (Smeh) Potom sam pravio dela koja bi se prirodnim putem uništila. Tragao sam za kratkotrajnim materijalima, kao recimo pljuvanje hrane - (Smeh) kreda sa trotoara ili čak zamrznuto vino. Poslednji deo projekta bio je da napravim nešto što uopšte nikada nije ni postojalo. Postavio sam sveće na sto, zapalio ih, a potom i ugasio. Potom sam isto to ponovio sa istim brojem sveća, a zatim od toga napravio veću sliku. Ona nije sama po sebi nikada postojala. Bila je uništena pre nego što je i nastala. Tokom mog projekta "Zbogom umetnosti", napravio sam 23 različita dela, a ništa iza njih nije ostalo. Ono što sam smatrao za ograničenost postalo je sloboda. Svaki put kada bih nešto stvorio, proces uništenja me je doveo na neutralno mesto gde sam se osećao spremnim da započnem novo delo. Naravno, nije sve ovo išlo sa lakoćom. Bilo je momenata kada nisam bio motivisan da radim ili još gore, kada sam određeno vreme proveo radeći ali je krajnji rezultat bio mizeran. Ali, pošto sam sebi zadao cilj, nastavio sam i nešto iznenađujuće je proizašlo iz svega ovoga. Kako sam uništavao dela, učio sam da se odvojim od stvari od krajnjeg cilja, neuspeha i mana. Za uzvrat našao sam proces stvaranja umetnosti koji je neograničen i na koji ne utiče krajnji rezultat Postao sam motivisan i stalno razmišljao šta ću sledeće da nacrtam i stvorim. Imao sam napokon silne ideje. Kada počnem da mislim o moje tri godine tokom kojih nisam stvarao, tokom kojih sam bio daleko od mog sna radeći sve automatski umesto da sam pokušao da nađem drukčiji pristup da svoj san ostvarim ja sam jednostavno odustao. A šta da sebe nisam prihvatio u potpunosti? Jer, za mene, prihvatanje sebe nije bilo samo u vidu umetnosti. Počelo je to prihvatanje da znači prihvatanje života takvim kakav on jeste. Na kraju krajeva, ono što radimo dešava se ovde, sa ograničenim sredstvima. Kada čovek nauči da iskoristi svoje mane i uprkos njima bude kreativan, na pravom je putu da se promeni i da promeni ljude oko sebe. Gledajući na moje mane kao izvor kreativnosti promenio sam svoj život. Sada, kada naiđem na prepreku i izgubim motivaciju naravno da se mučim ali nastavljam da se borim i da sebe podsećam da postoji bezbroj mogućnosti kao recimo, kada koristim stotine crva da napravim skicu ili kada putem spajalice crtam na banani ili kada slikam, koristeći mast koja je ostala od hamburgera. (Smeh) U poslednje vreme trudim se da to što sam naučio u vezi sa kreativnošću prenesem na druge kako bi i oni mogli moje znanje da iskoriste. Znam da izgleda kao da mane nisu izvor kreativnosti ali moguće je da je jedan od najboljih načina da sebe izbavimo iz krize ako počnemo drukčije da razmišljamo. Umesto da jedni drugima dajemo savet da uživamo u svakom trenutku možda bi trebalo da se podsetimo da prihvatimo ograničenja koje nam život nameće. Hvala vam. (Aplauz)