Kada sam bio u umetničkoj školi,
počela je da mi podrhtava ruka,
i ovako je izgledala najbolja prava linija
koju sam umeo da nacrtam.
Kada se osvrnem na taj period,
moja ruka bila je za neke stvari korisna.
Na primer, za mućkanje kantice
sa farbom ili sušenje polaroid slike.
Ali u isto vreme bila je i mana
koja je sprečavala da postanem umetnik.
Podrhtavanje ruke nastalo je iz moje želje
da što bolje razumem
posebnu slikarsku tehniku - pointilizam,
iz godina crtanja vrlo malih tačaka.
Vremenom ove moje tačke
zbog podrhtavanja ruke
izgledale su više kao mrlje.
Da bih to ispravio,
počeo sam jako da stiskam olovku,
zbog čega mi je ruka sve više drhtala
i zbog čega sam ja nastavio
još vise da stiskam olovku.
Ovaj proces se vrteo u krug,
ruka me je bolela
i imao sam problem sa tetivama.
Nisam skoro ništa mogao da držim.
Nakon moje silne želje
da postanem slikar,
napustio sam umetničku školu
i potom u potpunosti i samo slikanje.
Nakon nekoliko godina,
nisam mogao više da izdržim bez umetnosti.
Obratio sam se neurologu
koji mi je rekao
da sam u potpunosti oštetio živac u ruci.
Potom je video
jednu od krivih linija koju sam nacrtao i rekao:
"Zašto ne bi prihvatio sebe
takvim kakav jesi?"
Poslušao sam ga.
Otišao sam kući, uzeo olovku
i dopustio mojoj ruci da se trese.
Nacrtao sam nekoliko skica
drhtavom rukom.
Iako moje skice nisu bile
nalik slikama
kojima sam se divio,
osećao sam se odlično.
Što je još važnije,
kada sam prihvatio sebe u potpunosti,
shvatio sam da mogu
da nastavim da slikam.
Trebalo je samo da nađem
drukčiji pristup
kako bih mogao da slikam
onako kako sam ja to želeo.
Jos uvek uživam u pointilizmu
gledajući kako se te male tačke
grupišu u veće,
a potom i u jednu celinu.
Potom sam počeo
da eksperimentišem sa drugim načinima slikanja
kod kojih podrhtaj ruke
ne bi uticao na kvalitet slike.
Kao, na primer,
slikanje pomoću stopala
ili slikanje trodimenzionog objekta
koji bi postao dvodimenzioni
koristeći posebnu tehniku paljenja.
Shvatio sam da ako budem radio
sa većim materijalima,
ruka me neće boleti.
Nakon mog jednosmernog
shvatanja umetnosti,
razvio sam neki
potpuno drugi oblik kreativnosti
koji je promenio
moj pogled na umetnost.
Tada sam prvi put video
da ako prihvatim svoju manu
mogu da postanem kreativniji.
U tom periodu je trebalo
da završim umetničku školu
i bio sam uzbuđen jer ću se zaposliti
i moći da kupim slikarski pribor.
Do tada sam imao samo skroman pribor
i osećao sam
da bih uz pomoć pravog pribora,
koji bi svaki umetnik trebalo da ima,
mogao postići znatno više.
Nisam čak imao ni prave makaze.
Koristio sam neke neprilagođene
sve dok jedne nisam ukrao
iz kancelarije u kojoj sam radio.
Završio sam školu,
dobio sam posao, a sa njim i prvi ček
i hitro sam otišao do radnje
gde sam kupio mnogo toga za slikanje.
Kada sam došao kući,
zadao sam sebi zadatak
da nacrtam nešto zaista neobično.
Uzaludno sam satima sedeo.
Isto se ponovilo i sutradan
i dan nakon toga,
a ja sam počeo da gubim veru u sebe.
Dugo je trajao ovaj osećaj.
Nije imalo smisla,
jer napokon sam mogao da se izdržavam
ali je to bilo nebitno.
Nisam bio kreativan.
Kada sam počeo da analiziram svoj osećaj,
shvatio sam da me je mučio
silan broj mogućnosti
koje ranije nisam imao.
Tada sam se setio mog drhtanja
i poruke
''Prihvati sebe''.
Shvatio sam da ako želim
da povratim moju kreativnost,
treba da prestanem sebe da silim
u želji da nacrtam nešto neobično.
Treba samo da počnem sa običnim.
Razmišljao sam da li čovek
postaje kreativan
ako traga za svojim manama.
Šta recimo ako imam mogućnost
da slikam koristeći samo vrlo jeftin pribor?
U tom periodu često sam
večeri provodio u kafiću Starbaks
gde idem i dan danas.
Ako vam treba, možete uzeti
dodatnu čašu
pa sam naručio 50.
Iznenađujuće, svih 50 su mi dali.
Potom sam uz pomoć olovaka
nacrtao nešto uz pomoć pribora
koji me je koštao samo 80 centi.
Postalo mi je jasno
da čoveku nešto
prvo treba da bude oduzeto
kako bi shvatio da ga to oduzeto
ne može sprečiti da se ostvari.
Potom sam počeo da razmišljam
šta ako nacrtam nešto obično,
ali ne na platnu već na svojim grudima.
Pa sam nacrtao 30 skica,
sloj po sloj,
jedna na drugu.
Svaka je predstavljala
neki događaj u mom životu.
Ili recimo,
šta ako umesto četkice,
počnem da slikam koristeći
pokrete kao u karateu? (Smeh)
Umočio sam ruke u farbu
i napao sam platno
toliko da sam dobio masnice
na malom prstu
i nisam mogao da ga
pomerim nekoliko nedelja.
(Smeh) (Aplauz)
Ili recimo,
šta ako se umesto na sebe,
oslonim na druge
kako bi mi pomogli
da dobijem nove ideje?
Šest dana sam sedeo
ispred laptop kamere,
spavao sam na podu
i neredovno jeo,
i tražio od ljudi
da sa mnom podele priču
koja im je promenila život.
Njihove priče postale su umetnost
jer sam njihove reči
ispisivao na platno koje se okreće.
(Aplauz)
Šta recimo da
umesto izlaganja umetničkih dela
ja odlučim da ih uništim
kada ih nacrtam?
Za mene je to izgledalo
vrlo interesantno,
biti umetnik bez svog dela.
Ova ideja pratila me je godinu dana.
Pretvorila se u projekat
koji sam zvao "Zbogom umetnosti".
Svako delo uništavao bih
nakon njegove izrade.
U početku ovog projekta
nastojao sam
da na silu uništim dela
kao recimo ovog Džimija Hendriksa
koji je napravljen
od 7000 šibica.
(Smeh)
Potom sam pravio dela
koja bi se prirodnim putem uništila.
Tragao sam za kratkotrajnim materijalima,
kao recimo pljuvanje hrane -
(Smeh)
kreda sa trotoara
ili čak zamrznuto vino.
Poslednji deo projekta
bio je da napravim nešto
što uopšte nikada nije ni postojalo.
Postavio sam sveće na sto,
zapalio ih, a potom i ugasio.
Potom sam isto to ponovio
sa istim brojem sveća,
a zatim od toga napravio veću sliku.
Ona nije
sama po sebi nikada postojala.
Bila je uništena
pre nego što je i nastala.
Tokom mog projekta
"Zbogom umetnosti",
napravio sam 23 različita dela,
a ništa iza njih nije ostalo.
Ono što sam smatrao
za ograničenost
postalo je sloboda.
Svaki put kada bih nešto stvorio,
proces uništenja
me je doveo na neutralno mesto
gde sam se osećao spremnim
da započnem novo delo.
Naravno, nije sve ovo išlo sa lakoćom.
Bilo je momenata kada
nisam bio motivisan da radim
ili još gore,
kada sam određeno vreme proveo radeći
ali je krajnji rezultat bio mizeran.
Ali, pošto sam sebi zadao cilj,
nastavio sam
i nešto iznenađujuće
je proizašlo iz svega ovoga.
Kako sam uništavao dela,
učio sam da se odvojim od stvari
od krajnjeg cilja,
neuspeha
i mana.
Za uzvrat našao sam proces
stvaranja umetnosti
koji je neograničen
i na koji ne utiče krajnji rezultat
Postao sam motivisan
i stalno razmišljao
šta ću sledeće da nacrtam i stvorim.
Imao sam napokon silne ideje.
Kada počnem da mislim
o moje tri godine tokom kojih nisam stvarao,
tokom kojih sam bio daleko od mog sna
radeći sve automatski
umesto da sam pokušao da nađem
drukčiji pristup da svoj san ostvarim
ja sam jednostavno odustao.
A šta da sebe nisam prihvatio u potpunosti?
Jer, za mene,
prihvatanje sebe
nije bilo samo u vidu umetnosti.
Počelo je to prihvatanje da znači
prihvatanje života takvim kakav on jeste.
Na kraju krajeva,
ono što radimo
dešava se ovde,
sa ograničenim sredstvima.
Kada čovek nauči da iskoristi svoje mane
i uprkos njima bude kreativan,
na pravom je putu da se promeni
i da promeni ljude oko sebe.
Gledajući na moje mane
kao izvor kreativnosti
promenio sam svoj život.
Sada, kada naiđem na prepreku
i izgubim motivaciju
naravno da se mučim
ali nastavljam da se borim
i da sebe podsećam
da postoji bezbroj mogućnosti
kao recimo, kada koristim
stotine crva da napravim skicu
ili kada putem spajalice
crtam na banani
ili kada slikam, koristeći mast
koja je ostala od hamburgera.
(Smeh)
U poslednje vreme
trudim se da to što sam naučio
u vezi sa kreativnošću
prenesem na druge kako bi
i oni mogli moje znanje da iskoriste.
Znam da izgleda kao da mane
nisu izvor kreativnosti
ali moguće je
da je jedan od najboljih načina
da sebe izbavimo iz krize
ako počnemo drukčije da razmišljamo.
Umesto da jedni drugima
dajemo savet da uživamo u svakom trenutku
možda bi trebalo
da se podsetimo
da prihvatimo ograničenja
koje nam život nameće.
Hvala vam.
(Aplauz)