„Pogledaj me!“ Ta rečenica me je pretvorila u trenera pogleda. Ja sam Ivanova mama, koji ima 15 godina. Ivan ima autizam, ne priča, i komunicira preko jednog Ajpoda na kome je ceo njegov svet reči u slikama. Saznali smo njegovu dijagnozu kada je imao dve i po godine. Još uvek se prisećam tog trenutka sa mnogo boli. Moj muž i ja smo se osećali veoma izgubljeno. Nismo znali odakle da počnemo. Nije bilo interneta kao danas, nismo mogli da izguglamo informaciju, tako da su ti prvi koraci bili čista intuicija. Ivan nije mogao da održi pogled, zaboravio je reči koje je govorio, nije se odazivao na svoje ime niti na bilo šta što bismo mu tražili, kao da su reči bile samo buka. Jedini način koji je postojao da saznam šta mu se dešava, da saznam šta oseća, bio je da ga gledam u oči. Ali, taj most je bio srušen. Kako pokazati Ivanu život? Kada sam radila stvari koje se njemu sviđaju, tada bi me gledao i bili smo povezani. Tako sam se posvetila da ga pratim u tim stvarima, i svaki put je bilo sve više i više trenutaka da smo se gledali. Provodili bismo sate i sate igrajući se jurki sa njegovom starijom sestrom, Aleksijom, i kada bismo rekli: „Ah, uhvaćen si!“ tražio nas je pogledom, a ja sam tada, u tom trenutku, osećala da je živ. Takođe, držimo rekord u satima provedenim u bazenu. Ivan je uvek imao veliku strast prema vodi. Sećam se da sam ga, kada je imao dve i po godine, jednog kišnog zimskog dana vodila do zatvorenog bazena, jer čak ni tih dana nismo prestajali da idemo. Vozili smo se autoputem i pogrešila sam izlaz. I tada je neutešno počeo da plače, bez prestanka, sve dok se nisam vratila na put i onda se ubrzo smirio. Kako je moguće da se sa dve i po godine nije odazivao na svoje ime, ali da je usred te kiše i magle, kroz koju nisam uspevala ništa da vidim, bio sposoban da savršeno prepozna put? Tada sam shvatila da Ivan ima izvanredno vizuelno pamćenje i da će to biti moja ulazna vrata. Tako da sam počela da vadim slike svega i da ga tako učim životu, pokazujući mu ih, sliku po sliku. I dan-danas to je još uvek način na koji nam Ivan govori šta želi, šta mu je potrebno, kao i šta oseća. Ali, nije bilo potrebno tražiti samo Ivanov pogled. Takođe je bio potreban i pogled drugih. Kako uspeti da ne vide samo njegov autizam, već da vide njega i sve što on može da pruži? Sve što on može da uradi, stvari koje mu se sviđaju, a koje ne, kao i svakome od nas. Ali za to, trebalo je da i ja uradim svoj deo. Morala sam da imam hrabrosti da ga pustim. A to mi je bilo mnogo teško. Ivan je imao 11 godina, i bio je na svom tretmanu veoma blizu kuće, u drugom kraju. I jedno popodne, dok sam ubijala vreme čekajući ga, ušla sam u piljaru, u tipičnu piljaru u kraju koja ima pomalo od svega. I dok sam kupovala, počela sam da pričam sa Hoseom, gazdom. Ispričala sam mu za Ivana, da ima autizam i da bih volela kada bi on naučio da sam hoda ulicom, a da ga niko ne drži za ruku. I ohrabrila sam se da ga upitam da li bi četvrtkom popodne Ivan mogao da dolazi i pomaže mu da slaže police sa flašama vode pošto je njega oduševljavalo slaganje, a kao nagradu da dobije čokoladne kolačiće, njegove omiljene. Odmah mi je rekao da može. I tako je godinu dana Ivan odlazio u Hoseovu piljaru, pomagao mu je da slaže police sa flašama vode, čije etikete bi savršeno poravnao milimetarski sa svih strana. I odlazio bi srećan sa svojim kolačićima od čokolade. Hose nije ekspert što se tiče autizma. Nije potrebno biti ekspert ni u čemu, niti postići nikakvo dostignuće da biste uključili nekog. Jednostavno treba da - (Aplauz) Tako je, nikakvo herojsko dostignuće. Jednostavno treba da budemo blizu. I ako nas nešto plaši ili ako ne razumemo, pitajmo; budimo radoznali, ali nikada ravnodušni. Imajmo hrabrost da pogledamo u oči, jer sa našim pogledom možemo nekom otvoriti čitav svet. (Aplauz) (Ovacije)