Ljudi žive duže
i društva postaju sve više seda.
Slušate o tome sve vreme.
Čitate o tome u novinama.
Slušate o tome na televiziji.
Ponekad sam zabrinuta,
toliko slušamo o tome
da smo počeli prihvatati duže živote
s dozom samozadovoljstva,
čak spokojstva.
Da ne bude zabune,
duži životi mogu
i ja verujem da hoće
poboljšati kvalitet života
u svim životnim dobima.
Da bismo ovo razmotrili,
dozvolite mi da prikažem širi kontekst.
Za više godina je produženo
trajanje prosečnog života
u 20. veku,
nego tokom svih
prethodnih milenijuma
ljudske evolucije.
U treptaju oka
gotovo smo udvostručili trajanje
životnog veka.
Pa ako vam se čini da niste baš
shvatili sve ovo u vezi sa starenjem,
nemojte se zabrinjavati.
To je sasvim nova stvar.
Stope plodnosti su padale
istovremeno sa
produživanjem prosečnog životnog veka
Ta piramida
koja je uvek predstavljala
starosnu strukturu populacije,
sa mnogo mladih na dnu
i malim brojem starijih ljudi
na njenom vrhu
koji su uspeli i preživeli do starosti,
promenila je oblik
u pravougaonik.
Ako spadate u one
koji se ježe od statistika populacije,
ovo su podaci koji bi trebalo
da vas naježe.
Zato što to znači
da po prvi put u istoriji čovečanstva,
većina dece rođene
u razvijenom svetu,
ima priliku
da ostari.
Kako se to dogodilo?
Nismo genetički izdržljiviji
od naših predaka
pre 10.000 godina.
Ovo produženje životnog veka
je neverovatan proizvod kulture -
recept sadrži
nauku i tehnologiju,
i rasprostranjene promene u ponašanju
koje su poboljšale zdravlje i blagostanje.
Kroz kulturne promene,
naši preci su
u velikoj meri eliminisali ranu smrt,
te ljudi sada mogu uživati
u životu do kraja.
Postoje problemi povezani sa starenjem -
bolesti, siromaštvo,
gubitak društvenog statusa.
Nije baš vreme za ležanje na lovorikama.
Ipak, što više saznajemo o starenju,
postaje sve jasnije
da je kretanje nizbrdo
vrlo netačan opis.
Starenje donosi neka
izvanredna poboljšanja -
više znanja, stručnost -
i emocionalni aspekti života
se poboljšavaju.
Upravo tako,
stariji ljudi su srećni.
Srećniji su od sredovečnih ljudi,
a sigurno i od mladih.
Studija za studijom
dolazi do istog zaključka.
Centar za kontrolu bolesti
je nedavno sproveo anketu
u kojoj su pitali ispitanike
da li su doživeli značajnu
psihološku uznemirenost
u protekloj nedelji.
Potvrdno je odgovorilo
manje starijih ljudi
nego sredovečnih ispitanika,
i mladih ljudi.
Nedavna Galupova anketa
je pitala učesnike
koliko su stresa, brige i ljutnje
doživeli u proteklom danu.
Stres, briga i ljutnja,
sve to opada sa godinama.
Društveni naučnici ovo nazivaju
paradoksom starenja.
Ipak, ostariti nije lako.
Postavljali smo razna pitanja
da bismo videli možemo li
poništiti ovo saznanje.
Pitali smo da li je moguće
da su trenutne generacije starijih
sada i ranije bile
najbolje generacije.
Odnosno, da mlađi ljudi danas
možda neće osetiti takva poboljšanja
kad oni budu starili.
Pitali smo da li možda
stariji ljudi samo pokušavaju
pozitivnije predstaviti
egzistenciju koja je inače deprimirajuća.
(Smeh)
Što smo više pokušavali
da poništimo ovo saznanje,
nalazili smo sve više dokaza
koji ga potvrđuju.
Pre mnogo godina, moje kolege i ja
smo pokrenuli istraživanje
u kome smo pratili istu grupu ljudi
tokom 10 godina.
Originalni uzorak je bio
između 18 i 94 godine.
Proučavali smo, da li se i kako
njihova emotivna iskustva menjanju
u periodu starenja.
Naši učesnici su nosili
elektronske pejdžere
nedelju dana.
Mi bismo im se nasumice javljali
tokom dana i večeri.
Svaki put kad bismo im se javili
pitali bismo ih nekoliko pitanja -
Na skali od jedan do sedam,
koliko ste trenutno srećni?
Koliko ste trenutno tužni?
Koliko ste trenutno frustrirani? -
kako bismo mogli dobiti osećaj
o vrsti emocija i osećanja koje su imali
u njihovoj svakodnevici.
Koristeći ovo intenzivno istraživanje
na pojedincima,
otkrili smo da nije samo jedna generacija
ta kojoj ide bolje od ostalih,
već su isti pojedinci
tokom vremena postepeno
prijavljivali relativno veće
pozitivno iskustvo.
Vidite ovaj blagi pad
u poodmaklim godinama.
Postoji blagi pad.
Ali ni u jednom momentu se ne vraća
na nivo koji vidimo
u ranoj zrelosti.
Bilo bi suviše pojednostavljeno
reći da su stariji ljudi "srećni."
Oni su u našem istraživanju pozitivniji,
ali su i skloniji nego mlađe osobe
da dožive pomešane emocije --
tugu istovremeno kad doživljavate sreću;
znate, suza u oku
kad se smešite prijatelju.
Drugo istraživanje je pokazalo
da se stariji ljudi nose sa tugom
komotnije.
Lakše prihvataju tugu nego mlađi ljudi.
Pretpostavljamo da bi ovo
moglo pomoći objašnjenju
zašto stariji ljudi bolje od mlađih ljudi
rešavaju žustre emotivne
konflikte i rasprave.
Stariji ljudi mogu sagledati nepravdu
sa saosećanjem,
ali ne i očajanjem.
Ako je sve ostalo jednako,
stariji ljudi usmeravaju
svoje kognitivne resurse,
poput pažnje i pamćenja,
rađe prema pozitivnoj informaciji
nego negativnoj.
Ako pokažemo starijim,
mlađim i sredovečnim ljudima slike,
kao ove koje vidite na ekranu
i kasnije ih pitamo
da se prisete svih slika koje mogu,
stariji ljudi, za razliku od mlađih,
pamte više pozitivnih slika
nego negativnih.
Upitali smo starije i mlađe ljude
da pogledaju lica
u laboratorijskim istraživanjima,
neka koja se mršte, a neka koja se smeju.
Stariji ljudi gledaju
prema nasmešenim licima
i sklanjaju pogled
sa namrštenih, ljutih lica.
U svakodnevnom životu,
ovo se odražava kroz više radosti
i zadovoljstva.
Kao društveni naučnici,
nastavljamo da ispitujemo
moguće alternative.
Rekli smo, stariji ljudi možda
govore o više pozitivnih emocija
zato što su kognitivno oštećeni.
(Smeh)
Rekli smo, da nisu moža
te pozitivne emocije samo jednostavnije
za obradu nego negativne emocije,
pa se prebacujete na pozitivne emocije?
Možda su nervni centri u našem mozgu
oštećeni tako
da više ne možemo
da obrađujemo negativne emocije.
To ipak nije u pitanju.
Većina mentalno jakih starijih osoba
su oni koji najčešće pokazuju
ovaj efekat pozitivnosti.
U uslovima gde je to zaista važno,
stariji ljudi obrađuju
negativnu informaciju
podjednako dobro
kao i pozitivnu informaciju.
Kako je to moguće?
U našem istraživanju,
otkrili smo da su te promene
bitno utemeljene
u jedinstvenoj ljudskoj sposobnosti
da posmatra vreme -
ne samo kao vreme na satu i kalendaru,
već kao vreme života.
I ako postoji paradoks starenja,
to je da saznanje da nećemo živeti zauvek
menja naš pogled na svet
u pozitivnom smislu.
Kad su vremenski okviri dugi i nejasni,
kao što obično i jesu u mladosti,
ljudi se stalno pripremaju,
pokušavajući da upiju
sve informacije koje mogu
rizikujući, istražujući.
Možemo provoditi vreme
sa ljudima koji nam se ni ne sviđaju,
jer je to na neki način zanimljivo.
Možemo naučiti nešto neočekivano.
(Smeh)
Idemo na sastanke na slepo.
(Smeh)
Znate, na kraju krajeva,
ako ne uspe, uvek postoji sutra.
Ljudi iznad 50.
ne idu na sastanke ne slepo.
(Smeh)
Kako starimo,
naši vremenski okviri se smanjuju
i naši ciljevi se menjaju.
Kad uvidimo da nemamo sve vreme sveta,
jasnije vidimo svoje prioritete.
Manje marimo za trivijalne stvari.
Uživamo u životu.
Zahvalniji smo,
pomirljiviji.
Ulažemo u emotivno važnije delove života,
i život postaje bolji,
pa smo iz dana u dan srećniji.
Ali ta ista promena perspektive
čini nas manje tolerantnim nego ikad
prema nepravdi.
Do 2015.
u SAD-u će biti više ljudi
koji su stariji od 60 godina,
nego onih ispod 15 godina.
Šta će se dogoditi sa društvima
koja su prepuna starijih ljudi?
Brojevi neće odrediti
ishod.
Kultura hoće.
Ako uložimo u nauku i tehnologiju,
te pronađemo rešenja za stvarne probleme
sa kojima se stariji ljudi suočavaju
i usredsredimo se
na stvarne snage
starijih ljudi,
onda dodate godine života
mogu dramatično poboljšati kvalitet života
za sva životna doba.
Društva sa milionima
talentovanih, emotivno stabilnih građana
koji su zdraviji i školovaniji
od bilo koje generacije pre njih,
koji su potkovani znanjem
o praktičnim stvarima života
i motivisani
da reše velike stvari,
mogu biti bolja društva
nego ikada.
Moj otac, koji ima 92 godine
voli da kaže:
"Prestanimo pričati samo
o tome kako spasiti starce
i počnimo da pričamo o tome
kako da oni spasu sve nas."
Hvala vam.
(Aplauz)