Здраво. Зовем се Моли Стир, имам девет година и управо сам открила да су сламке заиста грозне. Ове године моја мама и ја отишле смо да погледамо филм под називом „Пластични океан“. Тада ми је по први пут неко рекао да се пластика никада не разгради, али да, у ствари, никада не нестане. У филму су рекли да се широм света океани пуне нашим отпадом од пластике. Пластика доспева у наше океане и наноси штету морским животињама. Али није само то у питању - када људи једу рибу и плодове мора, једемо пластику коју су они појели. Птице једу раштркане комадиће пластике, а онда гладују јер у њиховим стомацима нема места за праву храну. Корњаче мисле да су пластичне кесе медузе, које су њихова омиљена храна. А сви смо видели ону пластичну сламку заглављену у носу јадне корњаче. То није фер. На путу до куће након гледања тог филма те ноћи почела сам да размишљам шта могу да урадим да помогнем. Почела сам да размишљам о пластичним сламкама. Делују некако безазлено, зар не? Међутим, да ли знате да сваки дан људи искористе више од 500 милиона сламки? Ако им повежете крајеве, обмотале би планету Земљу четири пута, сваки свакцијати дан. Размишљала сам о томе да ове пластичне сламке користимо само неколико минута пре него што их бацимо у канту за смеће. А шта је са напицима која се сервирају са више сламки? То је сумануто. Проблем је: оне не заврше увек у канти за смеће. Често заврше у уличном одводу и оду у океан. А чак и ако сламке стигну до канте за смеће, шта се онда дешава? Шта мислите да се дешава са њима када их бацимо у канту за смеће? Као што сам малопре рекла, пластика се не може разградити, тако да никада заправо не оде „тамо“. Видите, када ми мама каже да „тамо“ ставим своју одећу, знам где она одлази. Постоји место на које она одлази, али за пластику не постоји „тамо“. Да ли знате да је она прва пластична сламка коју сте икада употребили још увек негде на овој планети? Негде. Никада се неће разградити и никада неће нестати. Знала сам да, ако би моји другари знали за сву ову пластику, и они би сви помогли океану. На крају крајева, живимо у Карнису, а Велики корални гребен наше је двориште, наше игралиште. Желела сам да му помогнем, тако да сам одлучила да покушам да уклоним пластичне сламке из кантина локалних школа. Наравно, прва школа са којом сам почела је била моја школа. Била сам веома срећна да су сви наставници у мојој школи веома подржали моју идеју и што су желели да помогну да заштитимо своју животну средину. Била је то прва школа која се придружила пројекту „Сламка: никада више“. Потом сам почела да причам са другим људима о својој идеји, укључујући новине, ТВ и радио станице. Захваљујући овоме, остале школе из околине Карниса су чуле за ово и рекле су да и оне желе да се придруже. Ускоро смо добили поруке од људи из Јужне Кореје, Новог Зеланда, Енглеске и Америке, као и из других држава у Аустралији, који су желели да се њихове школе придруже пројекту „Сламка: никада више“. Видите, знам да постоје људи који имају ограничено кретање руку, људи у колицима, на пример, и разумем да ови људи заиста зависе од сламки. Они морају да користе сламке, али већина нас не мора. Живети без сламки је заиста веома лако. Све што треба да урадите је да донесете одлуку да престанете. Једноставно! А ако морате да користите сламке, можете се постарати да су оне за вишекратну употребу. Сламке од бамбуса, нерђајућег челика, стакла и папира много су боља алтернатива од пластичних сламки. Наравно, можете једноставно рећи: „Не треба ми сламка“ у потпуности. Када купите пиће за понети у продавници, локалу или бару ако сте одрасла особа, изричито затражите сламку која није пластична и реците том запосленом због чега, питајте их да се придруже пројекту „Сламка: никада више“, баш као и да покажу својим муштеријама да им је стало до наше планете. Тренутно је шеснаест школа пристало да спроведе пројекат „Сламка: никада више“, што је око 10 000 деце која не користе пластичне сламке у својим напицима у школи сваки дан. Ако је свако то дете раније користило само једну сламку дневно, то значи да укупно три милиона сламки мање завршава у нашој животној средини око Великог коралног гребена сваке године. Али мој посао још није готов. Наставићу док се пластичне сламке не избаце из сваке школе у Карнису, у Квинсленду, у Аустралији, а можда једног дана на целом свету. Зовем се Моли Стир и надам се да ћете се сложити да су сламке заиста грозне! (Аплауз)