Sarah Sze: Kako vidimo svet

Zaista me zanima ta neka vrsta klackalicevrsta oscilacija..

Ta vrsta želje da opipaš, osetiš

i omirišeš materijal

Dok sa druge strane klackalice stvarnosti

nalazimo distanciranost od materijala

Jer smo u velikoj meri okruženi slikama.

To vreme ispunjeno slikama se, mislim,

veoma razlikuje od bilo kog drugog vremena

koje sam spoznala tokom života.

I smatram da se sve to suštinski menja kroz generacije.

Ne znate ko je autor slike kada ona dospe do vas.

Možete je upotrebiti

i proslediti dalje.

To je neka vrsta slike u ostacima.

Naučili smo da tumačimo slike veoma brzo.

Tako da su sve slike koje su prikazane u galeriji

povezane sa slikama koje izazivaju osećaj

sveprisutnosti u vremenu i prostoru.

Slike pejzaža

vam otkrivaju neku vrstu širine vremena i prostora.

Posmatrajući ih, one menjaju vaš

pojam o vremenu

Ova prostorija za mene predstavlja neku vrestu

prožimanja slikarstva i skulpture.

Želela sam, na neki način, da izvučem sve što se može

imenovati u mom delu

i da navedem ljude da uoče fragmente

boja i slika koje se spajaju

prečišćavaju

i rastaču.

Kada uđete,

čini vam se kao da sve zjapi.

Izložbe se može posmatrati

kroz različite uglove.

Zapravo vidite da se prostorija

nekako spaja

u vidu lebdećih okvira.

Tako da je to vremenski i postorni doživljaj

nesaznatljivosti granice početka

i kraja.

Tako mi vidimo svet.

Ne vidimo svet u belim kutijama.

Govorimo jedino o prefinjenosti materijala

ali ne i o materijalu koji predstavlja nešto drugo.

Kako se boja ponaša u prostoru?

Koji osećaj pruža? Kako se suši?

Kako prijanja?

Kada vidite gomilu papiru,

pitate se šta se dogodilo sa slikom.

To je tačka gde se

materijalnost skulpture i slike

ukršta.

Takvo ponašanje

ta vrsta čulne osetljivosti

taj raspon vrednosti

je izokrenut.

Jer okruženi smo prividom

bez mogućnosti da dotaknemo

da okusimo i omirišemo.

Nema te prisnosti sa slikama.