Sarah Sze: Kako vidimo svet
Zaista me zanima ta neka vrsta klackalicevrsta oscilacija..
Ta vrsta želje da opipaš, osetiš
i omirišeš materijal
Dok sa druge strane klackalice stvarnosti
nalazimo distanciranost od materijala
Jer smo u velikoj meri okruženi slikama.
To vreme ispunjeno slikama se, mislim,
veoma razlikuje od bilo kog drugog vremena
koje sam spoznala tokom života.
I smatram da se sve to suštinski menja kroz generacije.
Ne znate ko je autor slike kada ona dospe do vas.
Možete je upotrebiti
i proslediti dalje.
To je neka vrsta slike u ostacima.
Naučili smo da tumačimo slike veoma brzo.
Tako da su sve slike koje su prikazane u galeriji
povezane sa slikama koje izazivaju osećaj
sveprisutnosti u vremenu i prostoru.
Slike pejzaža
vam otkrivaju neku vrstu širine vremena i prostora.
Posmatrajući ih, one menjaju vaš
pojam o vremenu
Ova prostorija za mene predstavlja neku vrestu
prožimanja slikarstva i skulpture.
Želela sam, na neki način, da izvučem sve što se može
imenovati u mom delu
i da navedem ljude da uoče fragmente
boja i slika koje se spajaju
prečišćavaju
i rastaču.
Kada uđete,
čini vam se kao da sve zjapi.
Izložbe se može posmatrati
kroz različite uglove.
Zapravo vidite da se prostorija
nekako spaja
u vidu lebdećih okvira.
Tako da je to vremenski i postorni doživljaj
nesaznatljivosti granice početka
i kraja.
Tako mi vidimo svet.
Ne vidimo svet u belim kutijama.
Govorimo jedino o prefinjenosti materijala
ali ne i o materijalu koji predstavlja nešto drugo.
Kako se boja ponaša u prostoru?
Koji osećaj pruža? Kako se suši?
Kako prijanja?
Kada vidite gomilu papiru,
pitate se šta se dogodilo sa slikom.
To je tačka gde se
materijalnost skulpture i slike
ukršta.
Takvo ponašanje
ta vrsta čulne osetljivosti
taj raspon vrednosti
je izokrenut.
Jer okruženi smo prividom
bez mogućnosti da dotaknemo
da okusimo i omirišemo.
Nema te prisnosti sa slikama.