Као и многи наставници,

сваке године првог дана школе,

радим са ученицима
оне активности за пробијање леда.

Предајем у средњој школи Линколн
у Линколну, Небраска,

и једна смо од најстаријих
и најразноврснијих средњих школа

у држави.

Исто тако, колико знамо,

једина смо средња школа на свету
чија маскота су карике.

Знате, ланац.

(Смех)

И, с обзиром да нам је то маскота,

испред зграде школе имамо скулптуру

четири карике које су повезане у ланац.

И свака карика нешто представља.

Наше карике означавају традицију,

изврсност, јединство и разноликост.

Првог дана школе,

објашњавам ученицима првих разреда
значење ових карика

и поделим им свима по парче папира.

Замолим их да на тај папир
напишу нешто о себи.

То може бити нешто што воле,

нешто чему се надају -

било шта што описује њихову личност.

Онда прођем учионицом са хефталицом

и захефтам ове папириће

тако да формирају ланац.

Тај ланац обесимо у учионици
као украс, наравно,

али и као подсетник да смо сви повезани.

Сви смо ми карике.

А шта се деси када
једна од ових карика ослаби?

И шта се деси ако је та слаба карика

особа која држи хефталицу?

Особа која треба да прави ове везе.

Наставник.

Као наставници, радимо сваки дан

да бисмо обезбедили социјалну,
емотивну и академску подршку

нашим ученицима који долазе
са разноразним и тешким животним причама.

Као и већина наставника

имам ученике који сваки дан одлазе кући,

седају за кухињски сто,

док један или оба родитеља за њих
праве здрав, добро избалансиран оброк.

За вечером сумирају шта су прочитали

на настави тај дан

или објасне како функционишу
Њутнови закони кретања.

Али исто тако имам ученике
који иду у прихватилиште за бескућнике

или у домове.

Или иду у ауто у којем
баш сада спава њихова породица.

Они долазе у школу под траумом

и сваки дан кад идем кући
ја то носим са собом.

То је онај тежи део
у животу једног наставника.

Није то оцењивање,
планирање часова, састанци,

иако, наравно, и ово одузима велики део
наставниковог времена и енергије.

Онај тежи део када говоримо о подучавању

чине све оне ствари
на које не можете утицати,

све оно што не можете променити
када они изађу на врата учионице.

Питам се, да ли је увек било тако.

Сећам се времена кад сам студирала
на Универзитету у Џорџији

где су нас учили на часовима методике

да се појам држања добре наставе променио.

Не стварамо ученике

који ће постати радна снага

која ће стајати на траци у некој фабрици.

Ми, у ствари, шаљемо децу на тржиште рада

где је потребна њихова
способност да комуницирају,

сарађују и решавају проблеме.

А то је довело до тога да се однос
између наставника и ученика

развије у нешто јаче

него што је однос између даваоца
и примаоца знања.

Предавања и седење у редовима у тишини
једоставно више не стоје.

Морамо бити у стању да градимо односе
са и међу ученицима,

да им помогнемо да се осећају повезани

у свету који од тога зависи.

Сећам се своје друге
године рада у настави.

Имала сам ученика
којег ћу сад назвати "Дејвид".

И сећам се како сам осећала
да сам урадила доста добар посао

у настави те године:

"Хеј, нисам више почетник.

Знам шта радим."

Био је задњи дан школе,

пожелела сам Дејвиду да лепо проведе лето.

Посматрала сам га
како је отишао низ ходник,

и помислила сам,

ја ни не знам како му звучи глас.

То је био тренутак кад сам схватила
да не радим како треба.

И тада сам променила скоро све
у начину држања наставе.

У наставу сам уградила много прилика
да моји ученици причају са мном

и да причају између себе,

да размењују оно што напишу
и да искажу оно што науче.

И кроз те разговоре почела сам,
не само да упознајем њихове гласове

него да спознајем и шта их боли.

Дејвид је био у мом разреду
и следеће године

и сазнала сам да његов отац
није био пријављен

и да је депортован.

Почео је другачије да се понаша у школи,

желео је само да његова породица
опет буде заједно.

На толико много начина,
ја сам осећала његову бол.

И требао ми је неко да ме саслуша

неко ко ће да подржи мене

тако да ја могу помоћи њему
у ситуацији коју нисам могла ни појмити.

Препознали смо ту потребу

код полицајаца који су сведочили
ужасним злочинима

и медицинским сестрама
које су изгубиле пацијента.

Али када говоримо о наставницима

та реакција је некако спора.

Сматрам да је од изнимне важности

да се ученицима и наставницима,

административном кадру, асистентима
и свом осталом помоћном особљу

омогући одговарајућа и повољна
психичка подршка.

Када смо стално на услузи другима,

а то је често од 25 до 125 ученика дневно,

стално посежемо за својом
емоционалном касицом прасицом.

Након неког времена она се толико испразни

да једноставно више немамо снаге.

Ово се зове "секундарна траума"
или "саосећајни замор",

концепт по којем ми апсорбујемо трауме
које наши ученици с нама деле сваки дан.

И након неког времена

наше душе почну да грцају
под тежином свега тога.

На Бафет институту Универзитета у Небраски

је недавно установљено
да је већина наставника -

86 посто ако говоримо
о деци мањег узраста -

искусило неке симптоме депресије
током претходне недеље.

Отприлике један од 10 наставника

је навео клинички значајне
симптоме депресије.

Кроз разговоре са колегама
и из властитог искуства,

схватила сам да је ово једна општа борба

без обзира на узраст.

Дакле, шта нам то промиче?

Чему то дозвољавамо да прекине тај ланац
и како да га поправимо?

Током своје каријере,

доживела сам да ми се два ученика убију

као и један диван наставник

који је волео своју децу;

небројене ученике који нису имали
кров над главом;

и децу која су стално чинила
законски кажњива дела.

Када се овакво шта деси

по протоколу би требало бити,
"Ако треба с неким да разговарате, онда.."

А ја кажем да то није довољно.

Стварно имам среће.

Радим у сјајној школи
са одличним руководством.

Радим у великој општини

где се остварује тако много здраве сарадње
са локалним агенцијама.

Оне стално обезбеђују све већи број

школских саветника и терапеута

и осталог кадра са циљем
да помогну нашим ученицима.

Они и запосленима омогућавају
бесплатно саветовалиште

као део уговора о запослењу.

Али многе мале општине,
па чак и оне веће

једноставно не могу то да плате
без нечије помоћи.

(Издах)

Не само да је свакој школи потребан
кадар за социјалну и емоционалну помоћ,

стручни професионалци који могу управљати
потребама свих у школи -

не само ученика, не само наставника,
него и једних и других -

и нама су такође потребни
ови обучени професионалци

који би проценили ко су они
који су најближи трауми

и поразговарали с њима.

Многе школе чине оно што могу

да некако попуне празнине,

почевши од признавања
да је посао који ми радимо

изузетно тежак.

Једна друга школа у Линколну,
средња школа Ску,

има те, како су их назвали,
"велнес среде".

Тада позову локалне наставнике јоге,

организују шетње по кварту
током паузе за ручак

и организују друштвена догађања,

а све са циљем да се људи
приближе једни другима.

Основна школа Закари
у Закарију у Луизијани,

има нешто што зову
"средњоседмични састанак"

и тада позивају наставнике
да заједно ручају

и попричају о стварима које иду добро

и стварима које их тиште.

Ове школе стварају простор
за разговоре од значаја.

И на крају, моја пријатељица
и колегиница Џен Хајстрит

одвоји пет минута сваки дан

да напише поруку подршке
неком од колега и колегиница,

дајући им до знања да она види
колико се они труде

и свим срцем раде то што раде.

Она зна да тих пет минута

могу имати непроцењив
и снажан таласни ефекат

који ће се проширити по целој школи.

Ланац који виси у мојој учионици
је више од пуке декорације.

Ове карике висе над нашим главама

током целе четири године колико
ученици корачају нашим ходницима.

И сваке године,

ученици завршне године поново дођу
у моју учионицу, просторију број 340,

и још увек могу показати
где виси њихова карика.

Они се сећају шта су написали.

Осећају се повезани и да имају подршку.

И гаје наду.

Зар то није оно што нам свима треба?

Некога да дође и провери да ли је све ОК.

Да види како смо

и подсети нас да смо карика.

Ту и тамо нам је само потребна мала помоћ

да држимо хефталицу.

Хвала.

(Аплауз)