Posle razarajućeg nuklearnog rata, Lilit Ijapo se budi nakon 250 godina neaktivnog stanja zatekavši se okružena grupom vanzemaljaca po imenu Oankali. Ova bića napredne evolucije žele da trampe DNK pareći se s ljudima kako bi geni obe vrste postigli raznolikost i ojačali jedni druge. Jedina alternativa koju nude je sterilizacija celokupnog ljudskog roda. Da li bi čovečanstvo trebalo da se vine u biološku nepoznanicu ili bi trebalo da se drži svoga identiteta i nestane? Ovakva pitanja vrebaju u „Zori“ od Oktavije Batler, prvoj knjizi iz trilogije „Lilitini potomci“. Ova pripovedačica vizionarka koja je izokrenula naučnu fantastiku, Batler je u svojim delima gradila zapanjujuće svetove i istraživala je dileme koje nas drže budnim po noći. Rođena 1947. godine, Batler je odrastala kao stidljiva i introvertna u Pasadeni u Kaliforniji. Sanjala je o pričama od ranog uzrasta, i uskoro je ove scenarije ispisivala na papiru. Sa 12 godina, molila je majku da joj da pisaću mašinu nakon što je istrpela kičasti naučnofantastični film „Đavolica s Marsa“. Neimpresionirana onim što je videla, Batler je znala da može da ispriča bolju priču. Protagonisti naučne fantastike su većinom beli muški heroji koji dižu u vazduh vanzemaljce ili postaju spasioci smeđih ljudi. Batler je želela da piše o raznolikim likovima za raznoliku publiku. Unela je iznijansiranost i dubinu predstavljajući njihova iskustva. Za Batler, mašta nije tek tu za sejanje semena naučne fantastike - već je i strategija za opstanak na svoj način u nepravednom svetu. Njeno delo često uzima uznemirujuće odlike sveta, poput diskriminacije na osnovu rase, roda, klase ili sposobnosti, i poziva čitaoca da ih razmotri u novim kontekstima. Jedan od njenih najvoljenijih romana, „Parabola o sejaču“, prati ovaj obrazac. Pripoveda o Loren Oji Olamini dok se u bliskoj budućnosti probija kroz Kaliforniju, razorenu korporativnom pohlepom, nejednakošću i uništenjem okoline. Dok boluje od hiperempatije, tj. stanja u romanu zbog kog oseća tuđi bol, a znatno ređe tuđi užitak, Loren započinje pohod sa grupom izbeglica kako bi našli plodno mesto. Tu nastoje da žive u skladu sa Loreninom novoosnovanom religijom, seme zemlje, koja je zasnovana na načelu da se ljudi moraju prilagoditi svetu koji se stalno menja. Lorenin pohod ima korene u događaju iz stvarnosti - Kalifornijskom predlogu 187, kojim su se pokušala uskratiti osnovna ljudska prava nedokumentovanih imigranata, pre nego što je proglašen neustavnim. Batler je često uvrštavala savremene vesti u svoja dela. U nastavku „Parabole o sejaču“, „Paraboli o talantima“ iz 1998. godine, pisala je o predsedničkom kandidatu koji kontroliše Amerikance virtuelnom stvarnošću i „šok-ogrlicama". Slogan mu je bio: „Učinimo Ameriku velikom ponovo.“ Iako su ljudi primetili njenu moć proricanja, Batler je zanimalo i preispitivanje istorije. Na primer, roman „Srodnici“ pripoveda o ženi koja se iznova vraća kroz vreme na plantažu njenih predaka u Merilendu. Na početku, saznaje da joj je zadatak da spasi život belog muškarca koji će da siluje njenu prabaku. Ako ga ne spasi, ona sama će da prestane da postoji. Ova turobna dilema tera Dejnu da se suoči sa trajnom traumom robovlasništva i seksualnog nasilja nad crnkinjama. Svojim pričama o ženama koje osnivaju nova društva, putnicima kroz vreme koji prevazilaze istorijske razdore i ukrštanju među vrstama, Batler je istinski uticala na rastuću popularnost afrofuturizma. To je kulturološki pokret gde su crni pisci i umetnici inspirisani prošlošću, sadašnjošću i budućnošću stvarali dela koja sadrže magiju, istoriju, tehnologiju i štošta još. Kako Loren spoznaje u „Paraboli o sejaču“: „Sve što dotakneš Promeniš. Sve što Promeniš Promeni tebe. Jedina trajna istina je Promena.“