Posle razarajućeg nuklearnog rata,
Lilit Ijapo se budi
nakon 250 godina neaktivnog stanja
zatekavši se okružena
grupom vanzemaljaca po imenu Oankali.
Ova bića napredne evolucije
žele da trampe DNK
pareći se s ljudima
kako bi geni obe vrste postigli
raznolikost i ojačali jedni druge.
Jedina alternativa koju nude
je sterilizacija celokupnog ljudskog roda.
Da li bi čovečanstvo trebalo
da se vine u biološku nepoznanicu
ili bi trebalo da se drži
svoga identiteta i nestane?
Ovakva pitanja vrebaju
u „Zori“ od Oktavije Batler,
prvoj knjizi iz trilogije
„Lilitini potomci“.
Ova pripovedačica vizionarka
koja je izokrenula naučnu fantastiku,
Batler je u svojim delima
gradila zapanjujuće svetove
i istraživala je dileme
koje nas drže budnim po noći.
Rođena 1947. godine,
Batler je odrastala kao stidljiva
i introvertna u Pasadeni u Kaliforniji.
Sanjala je o pričama od ranog uzrasta,
i uskoro je ove scenarije
ispisivala na papiru.
Sa 12 godina, molila je majku
da joj da pisaću mašinu
nakon što je istrpela kičasti
naučnofantastični film „Đavolica s Marsa“.
Neimpresionirana onim što je videla,
Batler je znala da može
da ispriča bolju priču.
Protagonisti naučne fantastike
su većinom beli muški heroji
koji dižu u vazduh vanzemaljce
ili postaju spasioci smeđih ljudi.
Batler je želela da piše
o raznolikim likovima
za raznoliku publiku.
Unela je iznijansiranost i dubinu
predstavljajući njihova iskustva.
Za Batler,
mašta nije tek tu za sejanje
semena naučne fantastike -
već je i strategija za opstanak
na svoj način u nepravednom svetu.
Njeno delo često uzima
uznemirujuće odlike sveta,
poput diskriminacije na osnovu rase,
roda, klase ili sposobnosti,
i poziva čitaoca da ih razmotri
u novim kontekstima.
Jedan od njenih najvoljenijih romana,
„Parabola o sejaču“,
prati ovaj obrazac.
Pripoveda o Loren Oji Olamini
dok se u bliskoj budućnosti
probija kroz Kaliforniju,
razorenu korporativnom pohlepom,
nejednakošću i uništenjem okoline.
Dok boluje od hiperempatije,
tj. stanja u romanu
zbog kog oseća tuđi bol,
a znatno ređe tuđi užitak,
Loren započinje pohod sa grupom izbeglica
kako bi našli plodno mesto.
Tu nastoje da žive u skladu sa Loreninom
novoosnovanom religijom, seme zemlje,
koja je zasnovana na načelu
da se ljudi moraju prilagoditi
svetu koji se stalno menja.
Lorenin pohod ima korene
u događaju iz stvarnosti -
Kalifornijskom predlogu 187,
kojim su se pokušala uskratiti osnovna
ljudska prava nedokumentovanih imigranata,
pre nego što je proglašen neustavnim.
Batler je često uvrštavala
savremene vesti u svoja dela.
U nastavku „Parabole o sejaču“,
„Paraboli o talentima“ iz 1998. godine,
pisala je o predsedničkom kandidatu
koji kontroliše Amerikance
virtuelnom stvarnošću i „šok-ogrlicama".
Slogan mu je bio: „Učinimo
Ameriku velikom ponovo.“
Iako su ljudi primetili
njenu moć proricanja,
Batler je zanimalo
i preispitivanje istorije.
Na primer, roman „Srodnici“ pripoveda
o ženi koja se iznova vraća kroz vreme
na plantažu njenih predaka u Merilendu.
Na početku, saznaje da joj je zadatak
da spasi život belog muškarca
koji će da siluje njenu prabaku.
Ako ga ne spasi, ona sama
će da prestane da postoji.
Ova turobna dilema tera Dejnu
da se suoči sa trajnom traumom
robovlasništva i seksualnog
nasilja nad crnkinjama.
Svojim pričama o ženama
koje osnivaju nova društva,
putnicima kroz vreme
koji prevazilaze istorijske razdore
i ukrštanju među vrstama,
Batler je istinski uticala
na rastuću popularnost afrofuturizma.
To je kulturološki pokret
gde su crni pisci i umetnici inspirisani
prošlošću, sadašnjošću i budućnošću
stvarali dela koja sadrže magiju,
istoriju, tehnologiju i štošta još.
Kako Loren spoznaje u „Paraboli o sejaču“:
„Sve što dotakneš Promeniš.
Sve što Promeniš Promeni tebe.
Jedina trajna istina je Promena.“