Mahatma Gandi je jednom rekao:

"Postoje dve vrste moći na svetu:

prva se stiče zbog strahom od kazne

a druga delima ljubavi."

Verovao je u ljubav kao snagu za promene,

a da je moć stečena
strahom od kazne slaba,

privremena, nagriza ljudsku dušu,

dok je moć proizašla iz dela ljubavi

hiljadu puta efektivnija.

I što je još bolje, trajna.

Moć ljubavi sam osetio od oca,

kada me je prvi put učio da vozim bicikl.

Njegova ljubav je značila strpljenje.

Sećam se kako trči pored mene,
drži me, umiruje, gura,

nežno me ohrabruje da verujem u sebe.

Mora da mi stotinu puta nije uspevalo.

Onda se desio trenutak,
kao neka magija,

kada su točkovi prvi put krenuli pravo.

Sećam se da sam tada, kao mali,

imao osećaj da lebdim u letu
usred susedstva.

Od tog trenutka, sve što je 
pritiskalo moje mlado srce,

sve što moj mladi um
nije mogao da shvati,

svađe mojih roditelja u kasnim noćima,

njihov klimav brak, tiha bolest

koja se uvrežila u majčino telo,

tog popodneva, sve je nestalo.

Uskoro posle toga započeo sam svoj ritual.

Svakog dana, posle škole,

užurbano sam uzimao bicikl iz držača,

vozio kroz komšiluk,

gurao ga ispod ograde,

i vozio dalje, duboko u središte divljine,

na istoku zaliva San Franciska.

Tamo sam našao utehu.

Ludiranje po prašini,
kroz šumu i drveće,

jer sam pronašao nešto,
u tom jednostavnom kretanju,

na jednostavnoj mašini od gume i čelika,

što me je povratilo.

Bio sam slobodan.

Zatim se moj život promenio,
jer tako mora.

Tokom dve godine, moji roditelji su se
toliko svađali

da se otac iselio iz kuće, a ja sam
izgubio volju za biciklom.

Dok je bio sakriven u nekom
dalekom ćošku garaže, skupljajući prašinu,

majka mi je umrla usred gorkog razvoda.

Ne moram ni da kažem,
bio sam istrgnut iz sveta,

prvih deset godina svog života
proveo sam u ljutnji,

gorčini, povređujući i sebe i druge,

ne našavši nigde snagu ljubavi.

Tada se otac vratio u moj život.

Rekao je: "Razumem.

I ja sam osetio taj gubitak.

Bio mi je potreban neko za razgovor.

Trebalo bi i ti da razmisliš o tome."

Posle šest meseci , sedeo sam
ispred psihoterapeuta.

Rekao sam joj: "Мislim da sam poludeo."

Mislio sam da će me naterati
da idem u ustanovu.

Međutim, pogledala me je toplim,
saosećajnim očima, i rekla:

"Rik, zaista ludi su oni,

koji se veoma trude
da vas ubede u to da nisu."

To je bio početak mog oporavka.

Naredne tri godine sam
kopao duboko po sebi,

ponekad gledajući delove
koje nisam želeo da vidim.

Posle te tri godine naišao je
trenutak pročišćenja,

ili preokret,

kada sam se usudio da sebi postavim
možda najvažnije pitanje u životu:

"Šta želiš pre nego što umreš?

Šta je tvoj san?"

14 godina sam radio kao fotograf
za dnevne novine,

i u jedno sam bio siguran:
nisam bio zadovoljan karijerom.

Imao sam veći san.

Uvek sam sanjao da obiđem svet biciklom.

Dve godine kasnije

našao sam se na vrhu mosta Golden Gejt
na mom biciklu,

pozdravio se sa prijateljima i porodicom,
i krenuo na put od 6 500 km po Americi.

Kad sam prošao Ameriku,
prešao sam u Evropu,

gde sam se vozio osam meseci
po najhladnijoj evropskoj zimi.

Odande sam produžio na jug,
preko Grčke u Tursku.

Nisam dobio vizu da uđem u Iran,

zato sam nastavio kroz Uzbekistan,
Kirgistan, Kinu,

preko Tibetanske visoravni
na visini od preko 6000m, do Indije,

Nepala i Bangladeša.

Tamo sam počeo da uočavam

nešto sa svog sedišta:

toliku patnju, koliku nikad pre
nisam video.

Tek tada sam shvatio drugu moć ljubavi,

prva je briga o sebi, a druga je

da se to ispolji kroz uslužnost
prema drugima.

Počeo sam da volontiram.

Prvo, najteže volontiranje je bilo

utešiti one koji umiru
u domu za nemoćne na Tajlandu.

Zatim smo vadili bombe

u Laosu sa ovom gospodom,

vadili smo bombe, da ne bi ubijale
više nikog.

Posle sam u Vijetnamu radio
na oporavku žrtava od mina

i predavao engleski siromašnoj deci
u Kambodži.

Ali, razlog mog boravka ovde je

da vam ispričam šta je bilo posle.

Dok sam se vozio na jugu Tajlanda

upoznao sam ovog gospodina, Iranca
iz Mašada, u Iranu.

Neko vreme smo razmenjivali imejlove.

On se zova Mohamed Tadžaran.

Pozvao me u Penang, u Maleziji.

Ubrzo smo sedeli zajedno,
pili kafu i ručali.

Rešili smo da se zajedno vozimo
kroz Maleziju, u jednoj

od glavnih pokrajina, kroz jednu od
najstarijih prašuma na svetu.

Dok smo se vozili, pitao sam ga
o njegovom životu.

Ono što mi je rekao bilo je ozbiljno.

Rekao je da mu je otac umro
dok je on još bio mlad,

i da je on sve uradio u svom životu
onako kako treba;

on je diplomirani inženjer
i pokrenuo je uspešan biznis.

Ali, dok se jednog dana penjao
na planinu,

shvatio je da to baš
i nije bilo ono pravo.

Počeo je da planira svoje putovanje.

Njegov san je bio da obiđe svet biciklom.

Spremao se, učio je engleski

i onda je jednostavno krenuo 
sa 500 dolara u džepu.

Tog popodneva sam shvatio

da je ovaj čovek pričao moju priču.

To je bila moja priča.

Pomislio sam: evo ga, kako kažu ljudi,

ovo je tvoj neprijatelj, a ja sam imao
više zajedničkog sa njim,

nego sa mnogim prijateljima kod kuće.

Posle našeg putovanja

istočnom obalom Malezije,
iskopali smo jednu rupu.

On je putovao svetom i sadio drveće.

Odlučili smo da zajedno 
zasadimo drvo, za mir,

drvo koje će ostati i rasti za mir

između naše dve zemlje,
Amerike i Irana.

(Aplauz)

Kad smo se opraštali,
rekao sam mu da ga volim.

Počeo sam da plačem jer mi je bilo žao
što su se naše dve zemlje

dobacivale ratnom retorikom.

Nisu postupali snagom ljubavi,

već snagom

kojom su mislili da izazovu
strah od kažnjavanja.

Bez obzira na to,
što se godinama nismo videli,

Mohamed i ja smо izgradili drugi projekat
i nazvali ga "Točkovi mira".

Umesto objašnjenja,

pozivam njega, da vam to
on sam objasni.

Mohamede, da li si tu negde?
Negde se izgubio biciklom.

Gde si, Mohamede? Stidljiv je.

Neće da izađe.

Mohamede, da li si tamo iza?

Ne znam šta se desilo.

(Aplauz)

Mohamed Tadžaran:
Dugo sam čekao ovaj trenutak

da zagrlim jednog od najboljih prijatelja,
ispred publike, u mojoj zemlji, u Iranu.

Tako sam uzbuđen i emotivan.

"Točkovi mira" је projekat

koji povezuje decu
dveju različitih naroda.

Oni su kao dva točka istog bicikla,
potpuno zavisni jedan od drugog.

Ako jedan ne radi,
i drugi će zatajiti.

Rik i ja smo kao ram, pokušavamo ih
spojiti našom snagom,

našim pismima i njihovom razmenom.

Pismom, da bi razumeli

da postoje iste vrednosti
u celom sistemu.

Na isti način, u našem svetu odraslih,

mir se odnosi na mir
svakog pojedinačnog naroda.

Kao što je Sadi rekao:

"Ljudi su pripadnici jedne celine,
u stvaranju jednog tela i duše.

Kad je jedan član unesrećen bolom,
ni ostali neče biti pošteđeni."

RG: I tako smo Mohamed i ja
posećivali škole u Iranu i Americi.

Sakupljali smo likovne radove i pisma

da bi ih deca razmenjivala.

Zatim smo se našli

na ostrvu Kiš prošle godine.

Sakupili smo sve radove i pisma.

I da završim:

Šta ste iz ovoga naučili?

Mislim da je to nešto, što već svi znate;

našim svakodnevnim pristupom,
iz trena u tren,

imali smo izbor, da radimo
kako je Gandi govorio,

da se rukovodimo sa tog položaja
ili ljubavlju, ili strahom.

Mislim da znate šta smo izbrali.

Znate i Mohamedov izbor.

Daleko smo odmakli tokom godina,

sad već stiže sledeća generacija.

Pogledajte sad šta oni 
imaju da kažu jedan drugom

kroz njihove radove i pisma.

[Šta imaju da kažu jedan drugom
deca iz Amerike i Irana?]

(Video) ( Muzika)

[Volim te druže!]

[Zar nismo svi ljudi,
onda zašto ne možemo živeti u miru?]

[Ljubav]

[ja i ti, zauvek drugovi]

[Drugovi]

[Da ne bude više rata]

[Iran, Amerika,Mir]

[Bez rata, više mira]

["Ljubav je jedina snaga која моže
neprijatelja pretvoriti u prijatelja".]

(Aplauz)

RG: Hvala.

MT: Hvala. Drago mi je.

(Aplauz)