Kako je Drakula postao
najčuveniji vampir na svetu?

Više od 100 godina nakon
što je njegov tvorac upokojen,

Drakula živi kao najčuveniji
vampir u istoriji.

Međutim, ovaj transilvanijski plemić,

niti prvi fiktivni vampir,
niti najpopularniji u svom vremenu,

bi možda ostao da počiva u zaboravu
da nije bilo sudbonosnog preokreta.

Drakula se prvi put pojavljuje
u istoimenom romanu Brema Stokera iz 1897.

Međutim, to nije ni blizu
začetku mitova o vampirima.

Krvožedna čudovišta su već bila
deo folklora bar 800 godina.

Slovenski folklor
nam je podario reč "vampir"

ili "upir" na staroruskom.

Prvo poznato zabeleženo pominjanje
termina potiče iz XI veka.

Učenje o vampirima je prethodilo
dolasku hrišćana

i opstalo je uprkos naporima crkve
da eliminiše paganska verovanja.

Priče o vampirima potiču
od pogrešnog shvatanja bolesti,

poput besnila

i pelagre,

kao i raspadanja.

U slučaju raspadanja, telo koje otiče
zbog gasova i krv koja curi iz usta

su mogli da uzrokuju da leš izgleda
kao da je nedavno bio živ i hranio se.

Vampire su opisivali kao natečene,
sa dugačkim zubima i noktima.

Ovo je uzrkovalo nastanak mnogih rituala
koji su sprečavali mrtve da ustanu,

poput sahranjivanja tela
sa belim lukom ili semenom maka,

kao i nabijanja na kolac,

paljenja

ili kasapljenja.

Verovanje u vampire je ostalo
lokalna pojava sve do XVIII veka

kada se Srbija zatekla u sukobu
između dve velike sile,

Habsburške monarhije

i Otomanskog carstva.

Austrijski vojnici i vladini zvaničnici
su posmatrali i zabeležili

čudne lokalne rituale sahranjivanja,

a njihovi izveštaji
su naširoko objavljivani.

Pomama za vampirima
se toliko otrgla kontroli da je 1755.

austrijska carica bila prinuđena
da pošalje svog ličnog fizijatra.

Istražio je i okončao tračeve,

objavivši iscrpno, naučno opovrgavanje.

Panika se slegla,
ali vampiri su već pustili korenje

u mašti Zapadne Evrope,

iznedrivši dela, poput "Vampira" iz 1819.

i "Carmile" Džozefa Šeridana
le Fanua iz 1872.

Ova knjiga će imati veliki uticaj

na mladog irskog dramskog kritičara
po imenu Brem Stoker.

Stoker, rođen u Dablinu 1847,

poznato je da je do sedme godine bio
vezan za krevet zbog nepoznate bolesti.

Tokom tog vremena,
majka mu je pričala narodne priče

i istinite priče strave i užasa,

poput onih o njenom iskustvu
tokom epidemije kolere iz 1832.

Opisivala je kako su u masovne grobnice
sahranjivali žive žrtve.

Kasnije tokom života, Stoker će da piše
fantazije, romanse, avanturističke priče

a 1897. je napisao "Drakulu".

Iako se istoimeni
glavni negativac iz knjige

smatra da je zasnovan
na istorijskoj ličnosti Vladu III Drakuli

ili Vladu Nabijaču,

asocijacija je ponajviše
u zajedničkom imenu.

Drugi elementi i likovi
su direktno ili indirektno inspirisani

raznim delima iz viktorijanskog razdoblja,

poput "Tajanstvenog stranca".

Roman je svojevremeno po objavljivanju
imao tek skroman uspeh,

nije čak bio ni Stokerovo
najpoznatije delo,

tek je ovlaš pomenuto u čitulji iz 1912.

Međutim, ključna borba oko autorskih prava
će u potpnosti da izmeni sudbinu Drakule

i katapultiraće ovog lika
u književnu slavu.

Godine 1922. nemački studio

je adaptirao roman
u, sada klasični, nemi film "Nosferatu"

bez plaćanja tantijema.

Uprkos izmenama imena likova
i manjih korekcija zapleta,

paralele su bile očigledne
i studio je bankrotirao zbog tužbe.

Da bi sprečila dalje pokušaje plagiranja,

Stokerova udovica je odlučila
da utvrdi autorska prava

za pozorišne verzije "Drakule"

odobrivši produkciju koju je radio
porodični prijatelj Hamilton Din.

Iako je Dinova adaptacija
drastično skratila priču,

postala je klasik,

uglavnom zahvaljujući
brodvejskoj izvedbi Bele Lugosija.

Lugosi je bio zvezda
Univerzalove filmske verzije iz 1931,

pozajmivši liku mnoge
prepoznatljive karakteristike.

A od tad, Drakula je iznova oživljavao
u bezbrojnim adaptacijama,

pronalazeći večni život
mimo skromnih stranica svog rođenja.