Insulinske pumpe su poboljšale živote

mnogih od 415 miliona ljudi
sa dijabetesom širom sveta

kontrolišući šećer u krvi,
dostavljajući insulin

i otklanjajući potrebu za stalnim
ubadanjem prsta i testiranjem krvi.

Ove male mašine uključuju pumpu
i iglu koja može izmeriti nivo šećera,

poslati podatke pumpi,

i zatim izračunati koliko insulina
treba da se dostavi putem igle.

Ali postoji caka: one su privremene.

Nakon nekoliko dana, senzori šećera
moraju da se premeste i zamene.

Nemaju samo monitori šećera
i insulinske pumpe ovaj problem,

nego svi telesni implanti,
u razičitim vremenskim okvirima.

Plastična protetička kolena
moraju se zameniti nakon 20 godina.

Drugi implanti, na primer,
oni koji se koriste u kozmetičke svrhe,

mogu trajati oko 10 godina.

To ne samo da predstavlja neprijatnost,
već takođe može biti skupo i rizično.

Ove neprijatnosti se dešavaju
zbog imunološkog sistema našeg tela.

Usavršavani tokom nekoliko stotina
miliona godina evolucije,

ovi odbrambeni frontovi

su postali jako dobri
u otkrivanju stranih objekata.

Naš imunološki sistem može da se pohvali

impresivnim arsenalom alatki
kojima može da napadne, presretne i uništi

sve što smatra da ne treba da bude tu.

Kao posledica ovog stalnog nadgledanja,

naše telo tretira korisne implante,
kao što su insulinske pumpe,

na isti način kao što bi posmatralo
štetni virus ili bakteriju.

Čim se insulinska pumpa stavi pod kožu,

njeno prisustvo aktivira nešto što zovemo
„odgovor na strano telo”.

Počinje tako što se slobodni
plutajući proteini

zalepe za površinu implanta.

Ovi proteini sadrže antitela

koja pokušavaju da neutralizuju objekat

i pošalju signal koji poziva
ostale imunološke ćelije na lice mesta,

kako bi pojačali napad.

Ćelije za brzu reakciju protiv upala,

kao što su neutrofili i makrofagi,

odgovaraju na hitan poziv.

Neutrofili ispuštaju male kuglice
ispunjene enzimima

koje pokušavaju da slome površinu
igle insulinske pumpe.

Makrofagi takođe izlučuju enzime,

zajedno sa radikalima azot-oksida,

koji stvaraju hemijsku reakciju
koja vremenom razgrađuje predmet.

Ako makrofagi nisu u stanju
da brzo otklone strano telo,

spajaju se, formirajući masu
poznatu kao „džinovska ćelija”.

Istovremeno, ćelije zvane fibroblasti

putuju do tog mesta i počinju da odlažu
slojeve gustog vezivnog tkiva.

To zarobi iglu koju pumpa koristi
kako bi dostavila insulin

i testirala nivo šećera.

Vremenom, ova tvorevina će se uvećati,

formirajući ožiljak oko implanta.

Ožiljak funkcioniše
kao skoro neprobojni zid

koji može da blokira važnu interakciju

između tela i implanta.

Na primer, ožiljci oko pejsmejkera
mogu prekinuti elektronski prenos

koji je ključan za njihovo funkcionisanje.

Veštački zglobovi kolena mogu
odbacivati delove kako se troše,

zbog čega se imunološke ćelije
upale oko ovih delova.

Na nesreću, napad imunološkog sistema
takođe može biti smrtonosan.

Ipak, istraživači pronalaze načine
da zavaraju imunološki sistem

kako bi prihvatio ove nove naprave
koje stavljamo u tkivo.

Otkrili smo da premazivanje implanta
određenim hemikalijama i lekovima

može smanjiti imunološku reakciju.

To u suštini čini implante
nevidljivim za imunološki sistem.

Takođe pravimo sve više implanta
od prirodnih materijala

i u obliku koji direktno oponaša tkiva,

tako da telo slabije napada

nego što bi to bio slučaj
sa potpuno veštačkim implantom.

Neki medicinski tretmani
obuhvataju implante

napravljene u svrhu obnavljanja
izgubljenog ili oštećenog tkiva.

U tim slučajevima, možemo napraviti
implante koji sadrže sastojke

koji će otpuštati specifične signale

i pažljivo prilagoditi
imunološku reakciju našeg tela.

U budućnosti, ovakav način rada
u korak sa imunološkim sistemom

bi nam mogao pomoći da razvijemo
potpuno veštačke organe,

potpuno integrativne proteze,

i tretman za samozaceljivanje rana.

Ovi tretmani mogu jednog dana
napraviti revoluciju u medicini

i zauvek transformisati
tela u kojima živimo.