Šta je najveća pretnja
po zdravlje Amerikanaca?

Rak? Srčani udar? Dijabetes?

Odgovor je - ništa od navedenog.

To je Alchajmerova bolest.

Na svakih 67 sekundi,

nekome u SAD se dijagnostikuje
Alchajmerova bolest.

Kako će se broj pacijenata sa Alchajmerom
utrostručiti do kraja 2050,

briga o njima, kao i o najstarijim
članovima populacije,

postaće ogroman društveni izazov.

Moja porodica je iskusila
iz prve ruke,

poteškoće u nezi pacijenta
sa Alchajmerom.

Odrastajući u porodici sa tri generacije,

oduvek sam bio veoma blizak
sa svojim dedom.

Kada sam imao četiri godine,

moj deda i ja smo šetali parkom u Japanu

i on se iznenada izgubio.

To je bio jedan od najstrašnijih
trenutaka u mom životu,

ali i prvi slučaj koji nas je uputio na to

da moj deda ima Alchajmerovu bolest.

U poslednjih 12 godina, njegovo stanje
se sve više pogoršavalo,

i njegova lutanja su donela
puno stresa mojoj porodici.

Moja tetka, kao prvi staratelj,

borila se da ostane budna tokom noći
da bi pazila na njega,

ali i tada često nije uspevala
da ga primeti kako odlazi.

Postao sam veoma zabrinut
za zdravlje svoje tetke,

kao i za bezbednost svoga dede.

Svuda sam tražio rešenje
koje bi rešilo probleme moje porodice,

ali nisam ništa našao.

Onda, jedne noći, pre oko dve godine,

pazio sam na svog dedu
i video ga kako ustaje iz kreveta.

U trenutku dok je spuštao nogu na pod,

pomislio sam, zašto ne bih stavio
senzor pritiska na njegovu petu?

Istog trenutka po ustajanju iz kreveta

senzor bi detektovao povećanje
pritiska uzrokovano težinom tela

i potom bežično poslao zvučni signal
do telefona staratelja.

Tako bi moja tetka mogla
mnogo bolje da spava noću

bez brige da će moj deka odlutati.

Sada bih voleo da izvršim
demonstraciju ove čarape.

Da li model za čarapu
može da dođe na pozornicu?

Sjajno.

Kada pacijent zgazi na pod -

(Zvuk zvona) -

šalje se alarm na telefon staratelja.

Hvala. (Aplauz)

Hvala, modelu za čarapu.

Ovo je skica mog preliminarnog dizajna.

Moja želja da stvaram
tehnologiju na bazi senzora

ima korene u mojoj večitoj ljubavi
prema senzorima i tehnologiji.

Kada sam imao šest godina,

stariji porodični prijatelj
je pao u kupatilu

i pretrpeo ozbiljne povrede.

Zabrinuo sam se za svoju baku i deku,

i odlučio da izmislim
pametan sistem u kupatilu.

Senzor pokreta bi bio instaliran
unutar pločica na podu kupatila

da bi detektovao pad starijih pacijenata,
u svakom trenutku.

Pošto sam tada imao samo šest godina,

i još uvek sam bio u obdaništu,

nisam imao potrebna sredstva i alate
da bih moju ideju preveo u stvarnost,

ali pored toga, moje istraživačko iskustvo

usadilo je čvrstu želju za korišćenje
senzora za pomoć starijim ljudima.

Zaista verujem da senzori mogu
poboljšati kvalitet života starijih ljudi.

Izloživši svoj plan, shvatio sam
da se suočavam sa tri glavna izazova:

prvo, pravljenje senzora,

drugo, kreiranje strujnog kola,

treće, kodiranje aplikacije.

Shvatio sam da je moj projekat
mnogo teže realizovati,

nego što sam mislio u početku.

Prvo, morao sam da napravim nosiv senzor,
dovoljno tanak i fleksibilan

da bi se komotno nosio na peti pacijenta.

Posle obimnog istraživanja i testiranja
raznih materijala, poput gume,

koja je suviše debela da bi mogla
sa lakoćom da se nosi na stopalu,

odlučio sam da štampam filmski senzor

sa česticama mastila, električno
provodljivim i osetljivim na pritisak.

Kada se nanese pritisak,
veza između čestica se povećava.

Tako, mogao sam da kreiram kolo
koje bi merilo pritisak

mereći električni otpor.

Sledeće, morao sam da napravim
nosivo bežično strujno kolo

ali bežično emitovanje signala
troši dosta energije

i zahteva teške, glomazne baterije.

Srećom, saznao sam o niskoenergetskoj
tehnologiji Blututa,

koja troši malo energije i može raditi
sa baterijom veličine novčića.

To sprečava sistem
da prestane da radi usred noći.

Na kraju, morao sam da kodiram aplikaciju
koja bi u osnovi transformisala

telefon staratelja u udaljen monitor.

Za ovo sam morao da proširim znanje
kodiranja sa Javom i XCode-om

i morao sam da naučim kodiranje
Blutut niskoenergetskih uređaja,

gledajući tutorijale na Jutjubu
i čitajući razne knjige.

Integrisanjem ovih komponenata,
napravio sam dva uspešna prototipa,

jedan u kojem je senzor
ugrađen unutar čarape,

i drugi koji je skupina senzora

koji mogu biti pridodati
bilo gde postoji kontakt

sa donjim delom stopala pacijenta.

Testiram uređaj na svom dedi
već godinu dana,

i uređaj ima stopu uspešnosti od 100%

u detektovanju preko 900
slučajeva njegovih lutanja.

Prošlog leta sam vršio
beta testiranje svog uređaja

u nekoliko domova za brigu u Kaliforniji

i trenutno obrađujem podatke

za poboljšanje uređaja u tržišni proizvod.

Testiranjem uređaja na dosta pacijenata

shvatio sam da treba da napravim opciju

za ljude koji nisu želeli
da nose čarape tokom spavanja.

Tako da podaci sa senzora
sa velikog broja pacijenata

mogu biti od koristi
u poboljšanju nege pacijenata

i možda dovesti do pronalaska leka.

Na primer, trenutno istražujem

vezu između učestalosti
noćnih lutanja pacijenata

i njihovih dnevnih aktivnosti
ili ishrane.

Nikada neću zaboraviti trenutak
kada je moj uređaj prvi put registrovao

noćna lutanja mog dede.

Tog trenutka sam bio zaista
očaran mogućnostima tehnologije

da nam promeni život nabolje.

Ljudi koji žive srećno i zdravo -

to je svet kakav ja zamišljam.

Hvala vam puno.

(Aplauz)