Hvala. Pre nekoliko nedelja, imao sam priliku da odem u Saudijsku Arabiju. I, kao musliman, prva stvar koju sam hteo da uradim je da odem u Meku i posetim Kabu, najvažnije islamsko svetilište. To sam i uradio; obukao sam svoju ritualnu odeću; otišao u svetu džamiju; i klanjao se, izveo sve rituale. U međuvremenu, osim sve duhovnosti, video sam i jedan ovozemaljski detalj u Kabi koji mi je bio veoma interesantan. Nije bilo razdvojenosti po polovima. Drugim rečima, muškarci i žene su se molili zajedno. Bili su zajedno za vreme tavafa, kruženja oko Kabe. Bili su zajedno dok su se klanjali. I ako se pitate zašto je uopšte to interesantno, trebalo bi da vidite ostatak Saudijske Arabije, jer to je zemlja koja je strogo podeljena između polova Drugim rečima, kao muškarac, ne bi trebalo da budete u istom fizičkom prostoru sa ženama. Ovo sam primetio u smešnoj situaciji. Napustio sam Kabu kako bih nešto pojeo u centru Meke. Uputio sam se u najbliži "Burger King" restoran. Otišao sam tamo - i primetio da postoji odeljak za muškarce, koji je bio pažljivo razdvojen od ženskog sektora. I morao sam da platim, naručim i jedem u muškom sektoru. "Smešno", pomislio sam, "možete se mešati sa suprotnim polom u svetoj Kabi, ali ne i u Burger Kingu." Prilično ironično. Ironično, i takođe mislim, govori nam dosta toga. Jer su Kaba i rituali oko nje, ostali iz najranijeg perioda islama, iz vremena proroka Muhameda. I da je u to vreme davano značaja razdvajanju muškaraca i žena, rituali oko Kabe bi bili osmišljeni u skladu sa tim. Ali izgleda da u to vreme, ovo nije bilo pitanje. Pa su i rituali u skladu sa tim. Ovo je, takođe, potvrđeno činjenicom da je izdvajanje žena u kreiranju podeljenog društva nešto što nećete naći u Kuranu - jezgru islama - božanskoj suštini islama u koji svi muslimani, uključujući mene, veruju. I mislim da to što ove ideje nema u samim korenima islama nije slučajno. Jer mnogi naučnici koji proučavaju islam - naučnici muslimani ili zapadnjaci - misle da je praksa fizičkog razdvajanja muškaraca i žena došla u kasnijem razvoju islama, kada su muslimani usvojili neke već postojeće kulture i tradicije Bliskog istoka. Isključivanje žena bilo je zapravo vizantijska i persijska praksa koju su muslimani usvojili i koja je tako postala deo njihove religije. I zapravo ovo je samo jedan primer tog mnogo većeg fenomena. Ono što danas zovemo zakonom islama, i posebno islamskom kulturom - a postoje mnoge muslimanske države; Saudijska Arabija je mnogo drugačija od Istanbula ili Turske, odakle ja dolazim. Ali ipak, ako pričate o muslimanskoj kulturi, ona ima temeljnu, uzvišenu poruku, koja je započela religiju, ali potom su mnogi običaji, opažanja i praksa bili pridodati tome. A ovo su bile tradicije bliskog istoka - srednjevekovne tradicije. Postoje dve važne poruke, ili dve lekcije, koje se mogu naučiti iz toga. Prvo, muslimani, pobožni, konzervativni muslimani koji veruju i koji žele da budu odani svojoj religiji - ne bi trebalo da se drže slepo svega u svojoj kulturi misleći da to bog zapoveda. Možda su neke stvari loše tradicije koje bi trebalo promeniti. S druge strane, zapadnjaci koji posmatraju islamsku kulturu i vide neke probleme ne bi trebalo da odmah zaključuju da je to nešto šta nalaže islam. Možda je to kultura Bliskog istoka kojom se zamenjuje islam. Daću vam nekoliko primera potonjeg slučaja. Postoji običaj koji se zove žensko obrezivanje. Ne znam da li ste čuli za to. Nešto užasno, grozno. To je operacija kojom se ženi oduzima mogućnost da uživa u seksu. Ne želim da ulazim u detalje, ali to je nešto veoma loše. I zapadnjaci, Evropljani ili Amerikanci, koji za ovo nisu znali ranije, susreli su se sa time u nekim muslimanskim društvima koja su migrirala iz severne Afrike. I pomislili su: "Kakva grozna religija kad može da nalaže ovako nešto." Ali međutim, kada pogledate, žensko obrezivanje nema nikakve veze sa islamom, to je severo-afrički običaj, koji je nastao pre islama. Postojao je tamo hiljadama godina. Neki muslimani su ga usvojili kao sopstvenu praksu. Muslimani u severnoj Africi, ne na drugim mestima. Ali isto tako i ne-muslimanske zajednice u severnoj Africi - animisti i čak i neki hrišćani pa čak i jevrejsko pleme u severnoj Africi praktikuje žensko obrezivanje. Tako da ono što može izgledati kao problem u islamskoj veri može da se ispostavi da je tradicija koju su muslimani preuzeli. Isto može da se kaže za ubistva iz časti, koja su česta tema u zapadnjačkim medijima - i što je, naravno, užasna tradicija. Vidimo, zaista, u nekim muslimanskim društvima ovaj običaj. Ali u ne-muslimanskim društvima na Bliskom istoku, kao što su neke hrišćanske zajednice, vidimo isti običaj. Imali smo tragičan slučaj ubistva iz časti unutar jermenske zajednice u Turskoj pre samo nekoliko meseci. Ovo se odnosi na kulturu generalno, ali ja sam takođe veoma zainteresovan za političku kulturu i da li su sloboda i demokratija poštovane, ili postoji autoritarna politika kojom država nameće pravila građanima. I nije tajna da mnogi islamistički pokreti na Bliskom istoku imaju tendenciju da budu autoritarni i neki od takozvanih "islamskih režima" kao što su Saudijska Arabija, Iran i najgori slučaj, Talibani u Avganistanu oni su prilično autoritarni, u to nema sumnje. Na primer, u Saudijskoj Arabiji postoji fenomen zvani verska policija - koja nameće pretpostavljeni islamski način života svakom građaninu, silom - na primer žene su prisiljene da pokrivaju svoje glave - nose hidžab, koji pokriva glavu. To je prilično autoritarno, i ja sam prilično kritičan u odnosu na to. Ali kada sam shvatio da ne-muslimani sa istog područja ponekad rade to isto shvatio sam da je problem u političkoj kulturi čitave regije, a ne u islamu. Daću vam primer: u Turskoj, odakle ja dolazim, a koja je veoma sekularna republika, sve do skoro imali smo ono što ja zovem sekularnom policijom koja je kontrolisala da se na univerzitetima studentkinje ne pokrivaju. Drugim rečima, oni su terali studentkinje da otkriju svoje glave. I mislim da je terati ljude da otkriju glavu jednako tiranski kao terati ih da je pokriju. To bi trebalo biti odluka građanina, svako ponaosob bi trebalo da odluči. Ali kad sam to video, rekao sam: "Možda je problem autoritarna kultura u regionu, koja je uticala na neke muslimane." Ali i svetovno orijentisani ljudi mogu biti podložni ovim uticajima. Možda je ovo problem političke kulture, i moramo misliti o tome kako da promenimo tu političku kulturu. Neka od pitanja o kojima sam razmišljao pre nekoliko godina kada sam počeo da pišem knjigu bila su: "Napraviću istraživanje o tome kako je islam postao ono što je danas i kojim je putevima išao, a kojima je mogao da ide." Završio sam knjigu, nije još objavljena, izlazi na leto. Ime knjige je: "Islam bez ekstrema: borba muslimana za slobodu". I kako podnaslov kaže, posmatrao sam islamsku tradiciju i istoriju islamske misli iz perspektive individualne slobode, i pokušao sam da pronađem prednosti u vezi sa individualnom slobodom. I postoje prednosti u tradiciji Islama. Islam je zapravo, kao monoteistička religija, koja definiše čoveka kao odgovornog samog po sebi, stvorio ideju pojedinca na Bliskom istoku i spasio je od komunitarizma, kolektivizma plemena. Iz ovoga možete izvesti mnogo ideja. Ali osim toga, video sam takođe probleme u tradiciji islama. Ali jedna stvar je bila interesantna: za većinu problema se ispostavilo da su stigli naknadno, ne iz svetog jezgra islama, Kurana, nego iz, ponovo, tradicija i mentaliteta ili interpretacije Kurana koje su muslimani napravili u srednjem veku. Kuran, na primer ne odobrava kamenovanja. Nema kazne za otpadništvo. Nema kazne za lične stvari, kao pijenje alkohola. Ove stvari, koje čine islamski zakon, problematične stavke islamskog zakona, kasnije su bile razvijene, u potonjim interpretacijama islama. Što znači da danas muslimani mogu da pogledaju ove stvari i da kažu: "Jezgro naše religije je tu i ostaje sa nama. To je naša vera i bićemo joj odani." Ali mi možemo da promenimo ove interpretacije, jer su one nastale u odnosu na vreme i milje u srednjem veku. Sada živimo u drugačijem svetu sa drugim vrednostima i drugačijim političkim sistemima. Ova interpretacija je prilično moguća i izvodljiva. Da sam ja jedina osoba koja ovako razmišlja, bili bismo u nevolji. Ali to nije slučaj. Zapravo, od 19. veka na ovamo postoji čitav trend revizionističke, reformističke - kako god hoćete - tradicije, trenda u islamskoj misli. To su bili intelektualci i državnici 19. i kasije 20. veka, koji su posmatrali Evropu i primetili da ona ima mnogo toga za poštovanje, kao nauku i tehnologiju. Ali ne samo to, takođe demokratiju, parlament, ideju predstavništva, ideju jednakosti među građanima. Ovi islamski mislioci, intelektualci i državnici 19. veka su posmatrali Evropu i videli sve te stvari. Rekli su: "Zašto mi nemamo sve to?" Pogledali su muslimansku tradiciju, i videli ono što sam vam rekao - primetili su da su to problematični aspekti, ali oni nisu jezgro religije i možda se mogu drugačije razumeti, i Kuran se može ponovo čitati u modernom svetu. Taj trend je generalno nazvan islamski modernizam, i promovisali su ga intelektualci i državnici, ne samo kao intelektualnu ideju, već kao i politički program. I zato, u stvari, u 19.veku Otomansko carstvo, koje je tada zauzimalo ceo Bliski istok, uvodi veoma važne reforme - kao izjednačavanje građanskog statusa hrišćana i jevreja prihvatanje ustava, predstavništva u parlamentu, i ideje religijskih sloboda. I zato se Otomansko carstvo poslednjih decenija pretvorilo u ustavnu monarhiju. I sloboda je bila veoma važna politička vrednost tog vremena. Slično, u arapskom svetu, postojalo je nešto što veliki arapski istoričar Albert Hourani definiše kao "slobodno doba" On ima knjigu: "Arapska misao slobodnog doba", gde "slobodno doba" definiše kao 19. vek i rani 20. vek. Sasvim izvesno, to je bio dominantni trend početkom 20. veka među islamskim misliocima, državnicima i teolozima. Ali imamo tu i jedan zanivljiv obrazac u nastavku 20. veka. jer vidimo oštar pad u ovom islamskom modernizmu I na mesto toga, islamizam raste kao ideologija koja je autoritarna, i prilično oštra, prilično anti-zapadnjačka, i koja želi da oblikuje društvo na osnovu utopijskih vizija. Dakle, islamizam je problematična ideja koja je zaista napravila dosta problema u islamskom svetu 20. veka. I kada su veoma ekstremni oblici islamizma doveli do terorizma u ime islama - što je zapravo praksa za koju ja smatram da je protiv islama, ali očigledno, neki ekstremisti nisu tako mislili. Ali tu je zanimljivo pitanje: ako je modernizam u islamu bio toliko popularan u 19. i ranom 20. veku, zašto je islamizam postao tako popularan i u ostatku 20. veka? I ovo pitanje, ja mislim, zahteva pažljivu diskusiju. U mojoj knjizi sam se bavio ovim pitanjem između ostalog. I zaista ne morate da budete veliki naučnik da biste to razumeli. Samo pogledajte političku istoriju 20. veka i videćete da su se stvari dosta promenile. Kontekst se promenio. U 19. veku, kada su muslimani posmatrali Evropu kao primer, bili su nezavisni i mnogo samopouzdaniji. U ranom 20. veku, sa padom Otomanskog carstva, ceo Bliski istok je bio kolonizovan. A kada imate kolonijalizam, šta još imate? Imate anti-kolonijalizam. Tako Evropa nije primer za imitiranje; već je neprijatelj protiv koga se istrajno bori. Tako da imamo oštro opadanje liberalnih ideja u muslimanskom svetu, i ono što vidimo je više od odbrambenog rigidnog, reakcionarnog naprezanja koje je dovelo do arapskog socijalizma i nacionalizma i konačno, do islamističke ideologije. Kada se kolonijalni period završio umesto njega smo imali uglavnom sekularne diktatore koji "kažu" da su oni država, ali nisu doneli demokratiju državi, i uspostavili su diktaturu. I mislim da je zapad ili barem neke snage na zapadu, posebno SAD, napravio grešku i podržao te sekularne diktatore, misleći da će podržati njihove interese. Ali zapravo su ovi diktatori potisnuli demokratiju u svojim zemljama i potisnuli islamističke grupe i zapravo načinili muslimane mnogo oštrijim. Tako smo u 20. veku imali taj začarani krug u arapskom svetu gde imate diktatore koji potiskuju svoj sopstveni narod uključujući i muslimanske vernike, i onda oni reaguju u skladu s tim. Jedna država je doduše uspela da izbegne taj začarani krug. I to je država iz koje sam ja: Turska. Turska nikad nije bila kolonizovana i ostala je nezavisna nacija nakon pada Otomanskog carstva. Zapamtimo to. Oni se nisu okrenuli anti-kolinijalnijalizmu koji nalazimo u ostalim državama u regionu. Drugo i najvažnije, Turska je postala demokratija pre bilo koje od država o kojima pričamo. 1950. Turska je imala svoje prve slobodne i ravnopravne izbore, kojima je završena vladavina autokratičnijeg, sekularnog režima, što je bio početak Turske. I religiozni muslimani u Turskoj videli su da glasanjem mogu da promene politički sistem. I shvatili su da je demokratija kompatibilna sa islamom. sa njegovim vrednostima, i podržavali su demokratiju. To je iskustvo koje sve do skoro nisu imale sve muslimanske nacije na Bliskom istoku. Drugo, u poslednje dve decenije, zahvaljujući globalizaciji i tržišnoj ekonomiji, zahvaljujući napretku srednje klase, u Turskoj vidimo ono što ja definišem kao ponovno rođenje modernizma u islamu. Sad, imamo više modernih vernika iz srednje klase, koji, ponovo, posmatraju tradiciju i vide da tamo ima izvesnih problema. Oni razumeju da to mora da bude promenjeno, ispitano i reformisano. Vide Evropu i vide ponovo primer koji će slediti. Ili makar koji će ih inspirisati. Zato proces Evropske Unije i trud Turske da bude član EU, podržavaju unutar Turske muslimanski vernici, dok su neke sekularne nacije bile protiv toga. Proces je doduše bio malo pomućen činjenicom da nisu svi evropljani srdačni po tom pitanju - ali to je druga stvar. Ali pro-evropski sentiment u Turskoj u poslednjih desetak godina postao je gotovo islamski pokret podržan od strane islamističkih liberala i sekularnih liberala, naravno. I zahvaljujući tome, Turska je uspela da stvori uspešnu priču u kojoj islam i njegova najreligioznija shvatanja postaju deo demokratske igre i čak doprinose demokratskom i ekonomskom napretku zemlje. Ovo je bio inspirišući primer za neke islamističke pokrete ili neke od zemalja u arapskom svetu. Sigurno ste svi videli "Arapsko proleće", koje je počelo u Tunisu i Egiptu. I mase Arapa koji su protestovali protiv svojih diktatora. Zahtevali su demokratiju, zahtevali su slobodu. I nije se ispostavilo da su islamističke baba-roge koje su diktatori uvek koristili da opravdaju svoj režim. Rekli su: "Hoćemo slobodu i demokratiju. Mi smo vernici, muslimani, ali hoćemo da živimo kao slobodni ljudi u slobodnim društvima." Ovo je naravno, dug put. Demokratija se ne može uspostaviti preko noći; to je proces. Ali ovo je obećavajuće doba u muslimanskom svetu. I ja verujem da je islamski modernizam koji je nastao u 19. veku, ali je doživeo pad u 20. veku zbog političkih nevolja u muslimanskom svetu, na putu da se ponovo rodi. I mislim da je poruka iz toga da islam, uprkos nekim skepticima na zapadu ima potencijal u sebi da stvori sopstveni put ka demokratiji, sopstveni put ka liberalizmu, sopstveni put ka slobodi. Treba im samo dozvoliti da rade na tome. Hvala mnogo. (Aplauz)