Kada pomislimo na učenje,

često zamišljamo učenike u učionici
ili sali za predavanja,

sa otvorenim knjigama na stolovima,

kako pažljivo slušaju
učitelja ili profesora

na čelu prostorije.

Međutim, u psihologiji
učenje označava nešto drugo.

Za psihologe, učenje je
dugotrajna promena ponašanja

zasnovana na iskustvu.

Dve glavne vrste učenja zovu se

klasično uslovljavanje

i operantno
ili instrumentalno uslovljavanje.

Hajde da prvo govorimo
o klasičnom uslovljavanju.

Tokom 1890-ih, ruski fiziolog
po imenu Ivan Pavlov

sproveo je poznate eksperimente na psima.

Pokazao je psima hranu

i istovremeno zazvonio zvonom.

Posle nekog vremena,
psi bi povezali zvono sa hranom.

Naučili bi da će, kada čuju zvono,

biti nahranjeni.

Na kraju je samo zvonjenje zvona

činilo da psi luče pljuvačku.

Naučili su da očekuju hranu na zvuk zvona.

Vidite, u normalnim okolostima,

prizor hrane i njen miris
dovode do toga da pas luči pljuvačku.

Hranu nazivamo bezuslovnim stimulusom,

a lučenje pljuvačke nazivamo
bezuslovnim odgovorom.

Niko ne trenira psa
da luči pljuvačku nad šniclom.

Međutim, kada uparimo bezuslovni stimulus
kao što je hrana,

sa nečim što je prethodno bilo neutralno,

kao što je zvuk zvona,

taj neutralni stimulus postaje
uslovni stimulus.

I tako je otkriveno
klasično uslovljavanje.

Vidimo kako to funkcioniše sa životinjama,

ali kako funkcioniše sa ljudima?

Na potpuno isti način.

Recimo da jednog dana
idete kod lekara na vakcinu.

Ona kaže: "Ne brinite,
neće uopšte boleti."

I onda vam da najbolniju vakcinu do tada.

Nekoliko nedelja kasnije
idete kod zubara na pregled.

On krene da vam stavi ogledalce u usta

da vam pregleda zube,

i kaže: "Ne brinite,
ovo uopšte neće boleti."

Iako znate da ogledalo neće boleti,

vi skočite sa stolice

i vrišteći pobegnete iz prostorije.

Kada ste išli na vakcinu,

reči "Ovo neće nimalo boleti"

su postale uslovni stimulus

kada su povezane sa bolom vakcine,

bezuslovnim stimulusom,

koji je praćen vašim uslovnim odgovorom

da pobegnete što dalje odatle.

Klasično uslovljavanje na delu.

Operantno uslovljavanje
objašnjava kako posledice

dovode do promena u voljnom ponašanju.

Kako ono funkcioniše?

U operantnom uslovljavanju
postoje dve glavne komponente:

nagrada i kazna.

Nagrade čine verovatnijim

da ćete nešto ponovo uraditi,

dok kazne to čine manje verovatnim.

Nagrade i kazne mogu biti
pozitivne i negativne,

ali to ne znači dobre i loše.

Pozitivno znači dodavanje stimulusa,

kao dobijanje dezerta kad pojedete povrće,

a negativno znači otklanjanje stimulusa,

kao što je veče oslobođeno domaćeg,

jer ste dobro prošli na ispitu.

Pogledajmo primer
operantnog uslovljavanja.

Posle večere sa porodicom,

očistite sto i operete sudove.

Kada završite, mama vas zagrli

i kaže: "Hvala što si mi pomogao."

U ovoj situaciji, odgovor vaše mame

je pozitivna nagrada ako je verovatnije

da ćete na taj način ponoviti
operantni odgovor,

tj. raspremanje stola i pranje sudova.

Operantno uslovljavanje
se nalazi svuda oko nas.

Ne postoji mnogo stvari koje radimo,

a koje nisu u nekom trenutku

bile pod uticajem
operantnog uslovljavanja.

Ovo uslovljavanje čak vidimo

i u nekim neobičnim situacijama.

Jedna grupa naučnika pokazala je moć

operantnog uslovljavanja

učeći golubove da budu
umetnički kritičari.

Koristeći hranu kao pozitivnu nagradu,

naučnici su naučili golubove

da izaberu slike Monea,

a ne Pikasa.

Kada su pokazali dela drugih umetnika,

naučnici su posmatrali
generalizaciju stimulusa

dok su golubovi birali impresioniste

radije nego kubiste.

Možda će uskoro usloviti golubove

da slikaju sopstvena remek dela.