Verujem da smo svi svesni da je današnji svet pun problema. Stalno slušamo o tim problemima i juče i danas i svakoga dana, već decenijama. To su ozbiljni, krupni problemi koji nas pritiskaju. Loša ishrana, dostupnost vode klimatske promene, krčenje šuma, nestručnost, nesigurnost, nestašica hrane, loše zdravstveno osiguranje, zagađenje. Samo problem za problemom, i mislim da je ono što ovaj period razlikuje od bilo kog drugog perioda kojeg sam uspeo da zapamtim tokom svog kratkog veka na Zemlji, jeste svest o ovim problemima. Mi smo svi veoma svesni. Zašto nam je onda toliko teško da rešimo ove probleme? To je pitanje sa kojim se borim, gledano iz moje veoma drugačije perspektive. Ja nisam neko ko se zamara društvenim problemima. Ja sam poslovan čovek, koji pomaže firmama da zarade. Bože sačuvaj. Zašto se onda toliko patimo sa ovim društvenim problemima, i postoji li u toj borbi uloga za biznis, i ako postoji, kakva je ta uloga? Da bismo se pozabavili ovim pitanjem, mislim da treba da se vratimo korak unazad i razmislimo na koji način smo shvatali i poimali probleme i rešenja ovih velikih društvenih izazova sa kojima se suočavamo. Verujem da su mnogi na biznis gledali kao na problem ili barem jedan od problema u ovim društvenim izazovima. Setite se samo industrije brze hrane, lekova, pomislite na banke. Znate, ovo je krajnji minimum poštovanja biznisa. Na biznis se ne gleda kao na rešenje. Većina ljudi ga danas vidi kao problem. I oni su u pravu, u većini slučajeva. Mnogo je negativnih činilaca koji su načinili neke pogrešene korake, i tako zapravo doprineli pogoršanju problema. Tako da je ovakvo viđenje stvari možda i opravdano. A šta smo videli kao rešenja ovih društvenih problema, tog mnoštva problema sa kojima se suočavamo u društvu? Pa, rešenja smo uglavnom videli u nevladinim organizacijama, u vladama, u filantropiji. I zaista, ono što je obeležilo sposobnost organizovanja u grupe u ovom dobu je ogroman porast važnosti nevladinih organizacija i društvenih organizacija. Ovo je jedinstven, novi oblik udruživanja koji je sazreo pred našim očima. Neverovatne inovacije, ogromna energija, i ogroman talenat upošljeni su kroz ovakve strukture kako bi probali da se izbore sa ovim problemima. I mnogi od nas su duboko u tom svetu. Ja sam profesor u poslovnoj školi, ali do sada sam osnovao, mislim, četiri neprofitne organizacije. Kada god bih se zainteresovao i postao svestan nekog društvenog problema, ja bih osnovao jednu neprofitnu organizaciju. To je način koji smo smislili kako bismo se izborili sa ovim problemima. Čak je i jedan profesor poslovne škole razmišljao na taj način. Ali mislim da se sada već dosta dugo bavimo ovime. Decenijama smo svesni ovih problema. Imamo višedecenijsko iskustvo sa NVO i vladinim telima, a stvarnost je neprijatna. Ta neprijatna stvarnost ogleda se u tome da ne napredujemo dovoljno brzo. Ne pobeđujemo. Ovi problemi deluju veoma zastrašujuće i veoma neumoljivo, a rešenja koja mi postižemo su samo mala rešenja. Mi napredujemo, ali malim koracima. Koji je glavni problem koji nam smeta u rešavanju ovih društvenih problema? Ako uklonimo svu kompleksnost, imamo problem dometa. Nemamo domet. Možemo da napredujemo. Možemo da ukazujemo na dobrobiti. Možemo da pokažemo rezultate. Možemo da poboljšavamo stvari. Pomažemo. Ide nam sve bolje. Dobri smo. Nemamo domet. Nismo u stanju da utičemo na ove probleme na višem nivou. A zašto je to tako? Zato što nemamo sredstva. I to je sada postalo veoma jasno. Jasnije je sada nego što je bilo decenijama unazad. Jednostavno, nema dovoljno novca da bismo se izborili sa ovim problemima na tom nivou, koristeći postojeći model. Nema dovoljno prihoda od poreza, nema dovoljno donacija od filantropa, da bismo rešili ove probleme na način na koji ih rešavamo sad. Moramo da se suočimo sa tim činjenicama. A nedostatak tih sredstava koja nam trebaju za rešavanje problema, postaje sve veći, u današnjem naprednom svetu, sa svim fiskalnim problemima koji nas muče. Dakle, u suštini, problem je u sredstvima, gde su sredstva u društvu? Kako se izvori sredstava zapravo stvaraju. ti izvori sredstava koji će nam trebati da bismo se izborili sa svim tim društvenim izazovima? Pa, mislim da je odgovor veoma jednostavan: izvori sredstava su u biznisu. Sav novac zapravo stvaraju firme. Firma stvara bogatstvo kada izlazi u susret potrebama i na tome zarađuje. Tako se stvara svo bogatstvo. Zarada na zadovoljavanju potreba vodi ka porezima, porezi vode do prihoda, koji vode do dobrovoljnih donacija. Odatle dolaze svi izvori sredstava. Samo firme mogu da stvore ove izvore. Druge institucije mogu da ih upotrebe kako bi uradile nešto važno, ali samo firme mogu da ih stvore. A firme ih stvaraju kada mogu da zarade od zadovoljavanja potreba. Izvori sredstava se u ogromnoj meri stvaraju u firmama. Pitanje je: kako da se to iskoristimo? Kako da se to iskoristimo? Firme stvaraju sredstva samo kada zarađuju. Zarada je ona mala razlika između cene i troškova proizvodnje nekog rešenja koje je firma smislila kako bi rešila neki probelm. Ali u zaradi je magija. Zašto? Zato što nam ta zarada omogućava da nam rešenje koje smo smislili bude dostižno zauvek. Jer, ako možemo da zaradimo, uradićemo to za 10, 100, milion, 100 miliona, milijardu. Rešenje postaje samoodrživo. To firme rade kada zarađuju. A kakve ovo ima veze sa društvenim problemima? Pa jedan način razmišljanja je: "Hajde da uzmemo ovu zaradu i usmerimo je ka društvenim problemima." Firme bi trebalo da daju više. Firme bi trebalo da budu odgovornije. I to je put kojim idemo u biznisu. Ali taj put kojim se krećemo nas ne vodi tamo kuda treba da odemo. Ja sam počeo kao profesor poslovnih strategija, i dalje sam profesor poslovnih strategija. I ponosim se time. Ali sam se tokom godina sve više bavio društvenim pitanjima. Radio sam na problemima zdravstva, životne sredine, privrednog razvoja, smanjenja siromaštva... i kako sam sve više radio na društvenom planu, počeo sam da uviđam nešto što je imalo dubok uticaj na mene i ceo moj život, na neki način. Konvencijalna mudrost ekonomije i biznisa, kroz istoriju, zasnivali su se na shvatanju da postoji suprotnost između društvenog i ekonomskog nastupa. Uvreženo shvatanje bilo je da firma zapravo zarađuje stvarajući društvene probleme. Zagađenje je klasičan primer. Ako firma zagađuje, ona zarađuje više nego kada bi pokušala da umanji zagađenje. Smanjenje zagađenja je skupo, pa firme ne žele to da rade. Više se zaradi na nebezbednom radnom okruženju. Bezbedno radno okruženje je previše skupo, pa firme zarade više ako nemaju bezbedno radno okruženje. To je bilo uvreženo shvatanje. I mnoge kompanije su se uklopile u taj kalup. Opirale su se poboljšanju zaštite životne sredine. Kao i poboljšanju uslova za rad. Mislim da je takvo razmišljanje u mnogome doprinelo ponašanju u biznisu koje kritikujemo, koje i ja kritikujem. Ali što sam se više upuštao u sva ova društvena pitanja, jedno za drugim, i što sam više pokušavao da ih rešim, lično, u nekoliko slučajeva, kroz neprofitne organizacije sa kojima sam radio, više sam shvatao da je stvarna situcija zapravo suprotna. Firme ne zarađuju od izazivanja društvenih problema, bar ne u nekom fundamentalnom smislu. To je veoma pojednostavljeno viđenje stvari. Što se više upuštamo u probleme počinjemo da shvatamo da firme zapravo zarađuju od rešavanja društvenih problema. Tu dolazi do prave zarade. Hajde da se vratimo na zagađenje. Danas smo naučili da smanjenje zagađenja i emisije gasova zapravo stvara zaradu. Štedi novac. Čini firmu produktivnijom i efikasnijom. Ne traći sirovine. A bezbednije radno okruženje, i izbegavanje nezgoda, čine firmu profitabilnijom jer predstavljaju znak dobrog napretka. Nezgode su skupe. Posmatrajući problem po problem počinjemo da shvatamo da zapravo nema suprotnosti između društvenog napretka i ekonomske efikasnosti. Ne u nekom fundamentalnom smislu. Još jedan problem je zdravstvo. Ono što smo otkrili jeste da je zdravlje radnika zapravo ono što bi firme trebalo da cene, jer zdravlje omogućava tim radnicima da budu produktivniji i dolaze na posao, a ne da budu odsutni. Novi poslovi, novo razmišljanje o odnosu biznisa i društvenih problema zapravo pokazuje da postoji bitna duboka sinergija, pogotovo ako ne razmišljate preterano kratkoročno. Razmišljajući kratkoročno možete prevariti sami sebe i pomisliti da postoje upravo suprotni ciljevi, ali dugoročno, na kraju shvatamo, posmatrajući različita polja, da to jednostavno nije istina. Pa kako onda da iskoristimo moć biznisa da bismo se pozabavili bitnim problemima sa kojima se suočavamo? Zamislite da možemo to da uradimo, jer kad bismo to mogli imali bismo domet. Mogli bismo da iskoristimo ovaj ogromni izvor sredstava i organizacioni kapacitet. I znate šta? To se sada konačno i dešava, delom zbog ljudi poput vas koji su ukazivali na ove probleme godinama i decenijama. Sada vidimo kako organizacije poput "Dow Chemical" vode revoluciju protiv trans masti i zasićenih masti, svojim inovativnim novim proizvodima. Ovo je primer firme 'Jain Irrigation'. To je firma koja je sistem navodnjavanja 'kap po kap' približila hiljadama i milionima poljoprivrednika, smanjujući tako upotrebu vode. Vidimo kompanije poput brazilske šumarske kompanije 'Fibiria' koja je našla način da izbegne krčenje starih šuma i koristi eukaliptus i tako dobija mnogo veći prinos celuloze po hektaru i proizvodi mnogo više papira nego što se proizvede sečom starih stabala. Vidite i kompanije kao što je 'Cisco', koji je do sada naučio 4 miliona ljudi informatičkim veštinama, kako su zaista odgovorne ali pomažu u rasprostranjivanju informatičkih tehnologija i proširuju svoj biznis. Firme danas imaju jedinstvenu priliku da se bave i utiču na ove društvene probleme, i ta prilika je najveća poslovna prilika koja postoji u biznisu. I pitanje je: kako možemo da navedemo firme da razmisle o prilagođavanju ove zajedničke vrednosti? Ovo ja zovem zajedničkom vrednošću: baviti se društvenim problemom po poslovnom modelu. To je zajednička vrednost. Zajednička vrednost je kapitalizam, ali uzvišeniji vid kapitalizma. To je kapitalizam kakav bi na vrhuncu i trebalo da bude, izlaženje u susret važnim potrebama, a ne samo takmičenje u trivijalnim razlikama u atributima proizvoda i udelu na tržištu. Zajednička vrednost je ono kada možete istovremeno da stvorite društvenu i ekonomsku vrednost. Pronalaženje ovakvih prilika će osloboditi najveću mogućnost koju imamo da se zapravo bavimo ovim društvenim problemima, jer ćemo imati domet. Zajedničkoj vrednosti možemo pristupiti na više nivoa. Ona je stvarna. Ona se događa. Ali, kako bi ovo rešenje proradilo, moramo da promenimo način na koji firme vide same sebe, a to se, na sreću, već događa. Firme su upale u zamku uvreženog shvatanja da ne treba da brinu o društvenim problemima, da je to nešto nebitno čime se bavi neko drugi. Sada možemo da vidimo da kompanije prihvataju ovu ideju. Ali moramo biti svesni toga da firme neće ovo raditi sa toliko učinka kao kada NVO i vlada rade u partnerstvu sa firmama. Nove NVO koje zaista 'rade posao' su one koje su stupile u ovakva partnerstva, one koje su našle načine da sarađuju. Vlade koje najviše napreduju su one koje su našle načina da podrže zajedničku vrednost u firmama, koje neće gledati vlade samo kao igrača koji pomera sve figure. A vlada može na mnoštvo načina da utiče na spremnost i sposobnost kompanija da se nadmeću na ovaj način. Ako učinimo da biznis samog sebe vidi drugačije, i ako navedemo druge da ga posmatraju drugačije, možemo da promenimo svet. Ja to znam. Vidim. Osećam to. Verujem da mladi ljudi, moji studenti sa Harvarda, shvataju to. Ako možemo da prevaziđemo ovu podelu, ovu nelagodu, tenziju ovaj osećaj da ne sarađujemo u bitnijoj meri u rešavanju ovih društvenih problema, tada možemo da prelomimo, i verujem da tada konačno možemo doći do rešenja. Hvala vam. (Aplauz)