Verujem da smo svi svesni
da je današnji svet pun problema.
Stalno slušamo o tim problemima
i juče i danas i svakoga dana,
već decenijama.
To su ozbiljni, krupni problemi
koji nas pritiskaju.
Loša ishrana, dostupnost vode
klimatske promene, krčenje šuma,
nestručnost, nesigurnost,
nestašica hrane,
loše zdravstveno osiguranje, zagađenje.
Samo problem za problemom,
i mislim da je ono
što ovaj period razlikuje
od bilo kog drugog perioda
kojeg sam uspeo da zapamtim
tokom svog kratkog veka na Zemlji,
jeste svest o ovim problemima.
Mi smo svi veoma svesni.
Zašto nam je onda toliko teško
da rešimo ove probleme?
To je pitanje sa kojim se borim,
gledano iz moje veoma
drugačije perspektive.
Ja nisam neko ko se zamara
društvenim problemima.
Ja sam poslovan čovek,
koji pomaže firmama da zarade.
Bože sačuvaj.
Zašto se onda toliko patimo
sa ovim društvenim problemima,
i postoji li u toj borbi uloga za biznis,
i ako postoji, kakva je ta uloga?
Da bismo se pozabavili
ovim pitanjem, mislim
da treba da se vratimo
korak unazad i razmislimo
na koji način smo shvatali i poimali
probleme i rešenja
ovih velikih društvenih izazova
sa kojima se suočavamo.
Verujem da su mnogi na biznis gledali
kao na problem
ili barem jedan od problema
u ovim društvenim izazovima.
Setite se samo industrije brze hrane,
lekova, pomislite na banke.
Znate, ovo je krajnji minimum
poštovanja biznisa.
Na biznis se ne gleda kao na rešenje.
Većina ljudi ga danas vidi kao problem.
I oni su u pravu, u većini slučajeva.
Mnogo je negativnih činilaca
koji su načinili neke pogrešene korake,
i tako zapravo doprineli
pogoršanju problema.
Tako da je ovakvo viđenje stvari
možda i opravdano.
A šta smo videli kao rešenja
ovih društvenih problema,
tog mnoštva problema
sa kojima se suočavamo u društvu?
Pa, rešenja smo uglavnom videli
u nevladinim organizacijama,
u vladama,
u filantropiji.
I zaista, ono što je obeležilo
sposobnost organizovanja u grupe
u ovom dobu je ogroman porast
važnosti nevladinih organizacija
i društvenih organizacija.
Ovo je jedinstven,
novi oblik udruživanja
koji je sazreo pred našim očima.
Neverovatne inovacije,
ogromna energija,
i ogroman talenat upošljeni su
kroz ovakve strukture
kako bi probali da se izbore
sa ovim problemima.
I mnogi od nas
su duboko u tom svetu.
Ja sam profesor u poslovnoj školi,
ali do sada sam osnovao,
mislim, četiri neprofitne organizacije.
Kada god bih se zainteresovao
i postao svestan
nekog društvenog problema,
ja bih osnovao
jednu neprofitnu organizaciju.
To je način koji smo smislili
kako bismo se izborili
sa ovim problemima.
Čak je i jedan profesor poslovne škole
razmišljao na taj način.
Ali mislim da se sada već
dosta dugo bavimo ovime.
Decenijama smo svesni ovih problema.
Imamo višedecenijsko iskustvo
sa NVO i vladinim telima,
a stvarnost je neprijatna.
Ta neprijatna stvarnost ogleda se
u tome da ne napredujemo
dovoljno brzo.
Ne pobeđujemo.
Ovi problemi deluju veoma zastrašujuće
i veoma neumoljivo,
a rešenja koja mi postižemo
su samo mala rešenja.
Mi napredujemo, ali malim koracima.
Koji je glavni problem koji nam smeta
u rešavanju ovih društvenih problema?
Ako uklonimo svu kompleksnost,
imamo problem dometa.
Nemamo domet.
Možemo da napredujemo.
Možemo da ukazujemo na dobrobiti.
Možemo da pokažemo rezultate.
Možemo da poboljšavamo stvari.
Pomažemo. Ide nam sve bolje.
Dobri smo.
Nemamo domet.
Nismo u stanju da utičemo
na ove probleme na višem nivou.
A zašto je to tako?
Zato što nemamo sredstva.
I to je sada postalo veoma jasno.
Jasnije je sada nego što je bilo
decenijama unazad.
Jednostavno, nema dovoljno novca
da bismo se izborili
sa ovim problemima na tom nivou,
koristeći postojeći model.
Nema dovoljno prihoda od poreza,
nema dovoljno donacija od filantropa,
da bismo rešili ove probleme
na način na koji ih rešavamo sad.
Moramo da se suočimo
sa tim činjenicama.
A nedostatak tih sredstava
koja nam trebaju
za rešavanje problema,
postaje sve veći,
u današnjem naprednom svetu,
sa svim fiskalnim problemima
koji nas muče.
Dakle, u suštini,
problem je u sredstvima,
gde su sredstva u društvu?
Kako se izvori sredstava
zapravo stvaraju.
ti izvori sredstava koji će nam
trebati da bismo se
izborili sa svim tim
društvenim izazovima?
Pa, mislim da je odgovor
veoma jednostavan:
izvori sredstava su u biznisu.
Sav novac zapravo stvaraju firme.
Firma stvara bogatstvo
kada izlazi u susret potrebama
i na tome zarađuje.
Tako se stvara svo bogatstvo.
Zarada na zadovoljavanju potreba
vodi ka porezima,
porezi vode do prihoda,
koji vode do dobrovoljnih donacija.
Odatle dolaze svi izvori sredstava.
Samo firme mogu da stvore ove izvore.
Druge institucije mogu
da ih upotrebe kako bi
uradile nešto važno,
ali samo firme mogu da ih stvore.
A firme ih stvaraju
kada mogu da zarade
od zadovoljavanja potreba.
Izvori sredstava se u ogromnoj meri
stvaraju u firmama.
Pitanje je: kako da se to iskoristimo?
Kako da se to iskoristimo?
Firme stvaraju sredstva
samo kada zarađuju.
Zarada je ona mala razlika
između cene i troškova proizvodnje
nekog rešenja koje je firma smislila
kako bi rešila neki probelm.
Ali u zaradi je magija.
Zašto? Zato što nam ta zarada
omogućava da nam rešenje
koje smo smislili
bude dostižno zauvek.
Jer, ako možemo da zaradimo,
uradićemo to za 10, 100, milion,
100 miliona, milijardu.
Rešenje postaje samoodrživo.
To firme rade
kada zarađuju.
A kakve ovo ima veze
sa društvenim problemima?
Pa jedan način razmišljanja je:
"Hajde da uzmemo ovu zaradu
i usmerimo je
ka društvenim problemima."
Firme bi trebalo da daju više.
Firme bi trebalo da budu odgovornije.
I to je put kojim idemo
u biznisu.
Ali taj put kojim se krećemo
nas ne vodi tamo kuda treba da odemo.
Ja sam počeo kao profesor
poslovnih strategija,
i dalje sam profesor
poslovnih strategija.
I ponosim se time.
Ali sam se tokom godina
sve više bavio društvenim pitanjima.
Radio sam na problemima
zdravstva, životne sredine,
privrednog razvoja,
smanjenja siromaštva...
i kako sam sve više radio
na društvenom planu,
počeo sam da uviđam nešto
što je imalo dubok uticaj na mene
i ceo moj život, na neki način.
Konvencijalna mudrost ekonomije
i biznisa, kroz istoriju, zasnivali su se
na shvatanju da postoji suprotnost
između društvenog i ekonomskog nastupa.
Uvreženo shvatanje bilo je
da firma zapravo zarađuje
stvarajući društvene probleme.
Zagađenje je klasičan primer.
Ako firma zagađuje, ona zarađuje više
nego kada bi pokušala
da umanji zagađenje.
Smanjenje zagađenja je skupo,
pa firme ne žele to da rade.
Više se zaradi na nebezbednom
radnom okruženju.
Bezbedno radno okruženje
je previše skupo,
pa firme zarade više
ako nemaju bezbedno radno okruženje.
To je bilo uvreženo shvatanje.
I mnoge kompanije su se uklopile
u taj kalup.
Opirale su se poboljšanju
zaštite životne sredine.
Kao i poboljšanju uslova za rad.
Mislim da je takvo razmišljanje
u mnogome doprinelo
ponašanju u biznisu
koje kritikujemo,
koje i ja kritikujem.
Ali što sam se više upuštao
u sva ova društvena pitanja,
jedno za drugim,
i što sam više pokušavao da ih rešim,
lično, u nekoliko slučajeva,
kroz neprofitne organizacije
sa kojima sam radio,
više sam shvatao da je stvarna situcija
zapravo suprotna.
Firme ne zarađuju
od izazivanja društvenih problema,
bar ne u nekom fundamentalnom smislu.
To je veoma pojednostavljeno
viđenje stvari.
Što se više upuštamo u probleme
počinjemo da shvatamo
da firme zapravo zarađuju
od rešavanja društvenih problema.
Tu dolazi do prave zarade.
Hajde da se vratimo na zagađenje.
Danas smo naučili da
smanjenje zagađenja i emisije gasova
zapravo stvara zaradu.
Štedi novac.
Čini firmu produktivnijom i efikasnijom.
Ne traći sirovine.
A bezbednije radno okruženje,
i izbegavanje nezgoda,
čine firmu profitabilnijom
jer predstavljaju znak
dobrog napretka.
Nezgode su skupe.
Posmatrajući problem po problem
počinjemo da shvatamo
da zapravo nema suprotnosti
između društvenog napretka
i ekonomske efikasnosti.
Ne u nekom fundamentalnom smislu.
Još jedan problem je zdravstvo.
Ono što smo otkrili jeste
da je zdravlje radnika zapravo ono
što bi firme trebalo da cene,
jer zdravlje omogućava tim radnicima
da budu produktivniji
i dolaze na posao,
a ne da budu odsutni.
Novi poslovi, novo razmišljanje
o odnosu biznisa i društvenih problema
zapravo pokazuje da postoji bitna
duboka sinergija,
pogotovo ako ne razmišljate
preterano kratkoročno.
Razmišljajući kratkoročno možete
prevariti sami sebe i pomisliti
da postoje upravo suprotni ciljevi,
ali dugoročno, na kraju shvatamo,
posmatrajući različita polja,
da to jednostavno nije istina.
Pa kako onda da iskoristimo
moć biznisa
da bismo se pozabavili
bitnim problemima
sa kojima se suočavamo?
Zamislite da možemo to da uradimo,
jer kad bismo to mogli
imali bismo domet.
Mogli bismo da iskoristimo
ovaj ogromni izvor sredstava
i organizacioni kapacitet.
I znate šta?
To se sada konačno i dešava,
delom zbog ljudi poput vas
koji su ukazivali na ove probleme
godinama i decenijama.
Sada vidimo kako organizacije
poput "Dow Chemical"
vode revoluciju protiv trans masti
i zasićenih masti, svojim
inovativnim novim proizvodima.
Ovo je primer firme 'Jain Irrigation'.
To je firma koja je sistem
navodnjavanja 'kap po kap' približila
hiljadama i milionima poljoprivrednika,
smanjujući tako upotrebu vode.
Vidimo kompanije poput
brazilske šumarske kompanije 'Fibiria'
koja je našla način da izbegne
krčenje starih šuma
i koristi eukaliptus
i tako dobija mnogo veći prinos
celuloze po hektaru
i proizvodi mnogo više papira
nego što se proizvede
sečom starih stabala.
Vidite i kompanije kao što je 'Cisco',
koji je do sada
naučio 4 miliona ljudi
informatičkim veštinama,
kako su zaista odgovorne
ali pomažu u rasprostranjivanju
informatičkih tehnologija
i proširuju svoj biznis.
Firme danas imaju jedinstvenu priliku
da se bave i utiču
na ove društvene probleme,
i ta prilika
je najveća poslovna prilika
koja postoji u biznisu.
I pitanje je: kako možemo
da navedemo firme
da razmisle o prilagođavanju
ove zajedničke vrednosti?
Ovo ja zovem zajedničkom vrednošću:
baviti se društvenim problemom
po poslovnom modelu.
To je zajednička vrednost.
Zajednička vrednost je kapitalizam,
ali uzvišeniji vid kapitalizma.
To je kapitalizam kakav bi
na vrhuncu i trebalo da bude,
izlaženje u susret važnim potrebama,
a ne samo takmičenje
u trivijalnim razlikama
u atributima proizvoda
i udelu na tržištu.
Zajednička vrednost je ono
kada možete istovremeno da stvorite
društvenu i ekonomsku vrednost.
Pronalaženje ovakvih prilika
će osloboditi najveću
mogućnost koju imamo
da se zapravo bavimo
ovim društvenim problemima,
jer ćemo imati domet.
Zajedničkoj vrednosti
možemo pristupiti na više nivoa.
Ona je stvarna. Ona se događa.
Ali, kako bi ovo rešenje proradilo,
moramo da promenimo način
na koji firme vide same sebe,
a to se, na sreću, već događa.
Firme su upale u zamku
uvreženog shvatanja
da ne treba da brinu
o društvenim problemima,
da je to nešto nebitno
čime se bavi neko drugi.
Sada možemo da vidimo da kompanije
prihvataju ovu ideju.
Ali moramo biti svesni toga da firme
neće ovo raditi sa toliko učinka
kao kada NVO i vlada
rade u partnerstvu sa firmama.
Nove NVO koje zaista 'rade posao'
su one koje su stupile
u ovakva partnerstva,
one koje su našle načine da sarađuju.
Vlade koje najviše napreduju
su one koje su našle načina
da podrže zajedničku vrednost
u firmama,
koje neće gledati vlade
samo kao igrača
koji pomera sve figure.
A vlada može na mnoštvo načina
da utiče
na spremnost i sposobnost kompanija
da se nadmeću na ovaj način.
Ako učinimo da biznis
samog sebe vidi drugačije,
i ako navedemo druge
da ga posmatraju drugačije,
možemo da promenimo svet.
Ja to znam. Vidim.
Osećam to.
Verujem da mladi ljudi,
moji studenti sa Harvarda,
shvataju to.
Ako možemo da prevaziđemo
ovu podelu,
ovu nelagodu, tenziju
ovaj osećaj da
ne sarađujemo u bitnijoj meri
u rešavanju ovih društvenih problema,
tada možemo da prelomimo,
i verujem da tada konačno
možemo doći do rešenja.
Hvala vam.
(Aplauz)