Zamislite svet

u kom vidite brojeve i slova u boji

iako su štampani crnom bojom,

u kom muzika ili glasovi pokreću vrtlog

pokretnih oblika u boji,

u kom reči i imena ispunjavaju vaša usta

neobičnim ukusima.

Zatvor ima ukus 
kao hladna, tvrda slanina,

dok Derek ima ukus kao ušni vosak.

Dobrodošli u sinesteziju,

neurološku pojavu

koja spaja dva ili više čula 
kod 4% populacije.

Sinesteta možda neće čuti samo moj glas,

već će ga i videti,

osetiti njegov ukus,

ili ga osetiti kao fizički dodir.

Deleći isti koren sa anestezijom,

što znači bez osećaja,

sinestezija znači - udruženi osećaj.

Ako imate jedan njen tip, 
kao što je obojeni sluh,

imate 50% šansi da imate i drugi,

treći

ili četvrti tip.

Jedna u 90 osoba doživljava grafeme,

pisane elemente jezika,

kao slova,

brojeve

i znakove interpunkcije

kao osenčene bojama.

Neki čak imaju rod ili ličnost.

Za Gejl, 3 je atletski i sportski tip,

9 je sujetna, elitistička devojka.

Suprotno tome, glasovne jedinice jezika

ili foneme,

pokreću sinestetičke ukuse.

Za Džejmsa, fakultet ima 
ukus kao kobasica,

kao i poruka i slične reči

sa nastavkom -age u engleskom.

Sinestezija je osobina, 
kao što je posedovanje plavih očiju,

a ne poremećaj,

jer ne postoji ništa što nije u redu.

U stvari, sve dodatne veze

dodeljuju sinestetama 
superiornu memoriju.

Na primer, devojka naleti na nekoga 
koga je odavno upoznala.

„Kako beše, imala je zeleno ime.

Slovo „d” je zeleno:

Debra, Darbi, Doroti, Denis.

Da! Zove se Denis!”

Jednom uspostavljeno u detinjstvu,

uparivanje ostaje fiksno za ceo život.

Sinestete nasleđuju biološku sklonost

hiperpovezanosti moždanih neurona,

ali onda moraju biti izloženi 
kulturološkim artefaktima,

kao što su kalendari,

nazivi za hranu

i abecede.

Zapanjujuća stvar je da promena 
samo jednog nukleotida

u nečijem DNK nizu menja percepciju.

Na ovaj način, sinestezija obezbeđuje put

ka razumevanju subjektivnih razlika -

kako dvoje ljudi može videti 
istu stvar na različite načine.

Uzmite za primer Šona, 
koji voli hranu plavog ukusa,

kao što su mleko, pomorandže i spanać.

Gen pojačava uobičajena povezivanja

između područja za ukus 
u frontalnom delu mozga

i područja za boju, koje se nalazi 
nešto dalje u pozadini.

Pretpostavimo da je kod nekog drugog

taj gen uticao na područja 
nevezana za čula.

Tada biste imali sposobnost
da povežete

naizgled nepovezane stvari,

što je definicija metafore -

gledati slično na različito.

Tako nije iznenađujuće
da je sinestezija učestalija

kod umetnika koji su veoma dobri
u korišćenju metafora,

kao što su romanopisac Vladimir Nabokov,

slikar Dejvid Hokni

i kompozitori Bili Džoel

i Lejdi Gaga.

Ipak, zašto mi ostali nesinestetičari

razumemo metafore 
kao što su „oštar sir”

ili „slatka osoba”?

Slučaj je takav da su vid,

zvuk i pokret

već ucrtani toliko blizu na mapi

da nas čak i loš trbuhozborac može ubediti

da lutka priča.

Filmovi nas, slično, mogu ubediti

da zvuk dolazi iz usta glumaca,

a ne iz obližnjih zvučnika.

Tako smo iznutra svi sinestete,

spolja nesvesni opažajnih spojnica

koje se dešavaju istovremeno.

Među-saobraćanje u mozgu je pravilo,

ne izuzetak,

a to mi zvuči kao slatki dogovor!