"Rat i mir",

tom,

šljaka,

onaj tip knjige koju ne bi trebalo čitati
u krevetu jer, ako zaspite,

mogla bi da vam izazove
potres mozga, je li tako?

Samo delimično.

"Rat i mir" je obimna knjiga, svakako,

ali je takođe uzbudljivo
istorijsko propitivanje,

u kojoj su neki od najproduhovljenijih,
najrealističnijih likova uopšte.

A ako vas dužina knjige plaši, samo
zamislite kako se siroti Tolstoj osećao.

Godine 1863, zaputio se da napiše
kratak roman o političkom disidentu

koji se vraćao iz izgnanstva u Sibiru.

Pet godina kasnije je stvorio
epski roman od 1200 strana,

koji sadrži ljubavne priče,

bojna polja,

bankrotstva,

streljačke vodove,

religijske vizije,

spaljivanje Moskve

i polupitomog medveda,

ali bez izgnanstva
i političkih disidenata.

Evo kako je došlo do toga.

Tolstoj, vulkanska duša,

rođen 1828. u čuvenoj aristokratskoj
porodici ekscentrika.

Do 30. godine već se bio ispisao
sa Kazanjskog univerziteta,

prokockao je porodično bogatstvo,

pridružio se vojsci,

napisao memoare

i odbacio je književni establišment
kako bi putovao Evropom.

Potom se skrasio u Jasnoj Poljani,
u rezidenciji njegovih predaka

kako bi pisao o povratku dekabrista,

grupi dobrostojećih revolucionara koji
su pomilovani nakon 30 godina progonstva.

Ali Tolstoj je pomislio:

kako da ispriča priču
o povratku dekabrista iz progonstva

a da ne ispriča priču o 1825,

kada su se pobunili protiv
konzervativnog cara Nikolaja II?

I kako da to uradi,
a da ne ispriča priču o 1812,

kada je Napoleonova
katastrofalna invazija Rusije

potpomogla pokretanju autoritarizma
protiv kog su se pobunili dekabristi?

I kako da ispriča priču o 1812
a da ne govori o 1805,

kada su Rusi prvi put saznali
za pretnju od Napoleona,

nakon njihovog poraza
u bici kod Austerlica?

Te je Tolstoj počeo da piše,

i o velikim istorijskim događajima

i o malim životima
koji su naseljavali te događaje.

Usredsredio se na aristokratiju,
klasu koju je najbolje poznavao.

Knjiga tek ovlaš dodiruje

živote velike većine ruskog stanovništva,

koje su činili seljaci ili, pak, kmetovi,

zemljoradnici osuđeni da služe
vlasnicima zemlje na kojoj su živeli.

"Rat i mir" počinje uoči rata
između Francuske i Rusije.

Aristokratija na koktelskoj zabavi
paniči zbog nadolazećeg nasilja,

ali potom menja temu na ono o čemu
je aristokratija izgleda oduvek marila:

novac,

seks

i smrt.

Prva scena nagoveštava

način na koji knjiga poskakuje
između političkog i ličnog,

duž platna koje se stalno širi.

"Rat i mir" nema glavne junake.

Umesto toga, čitaoci ulaze
u ogromnu isprepletenu mrežu

veza i pitanja.

Hoće li nesrećni i nepriznati sin grofa

oženiti prelepu, ali nestašnu princezu?

Hoće li njegov jedini prijatelj
preživeti austrijska ratišta?

A šta je sa onom finom devojkom
koja se zaljubila u dva muškarca odjednom?

Stvarne istorijske ličnosti se mešaju
i druže sa svim tim fiktivnim likovima,

Napoleon se pojavljuje nekoliko puta,

a čak i jedan od Tolstojevih predaka
igra sporednu ulogu.

Međutim, dok nas likovi
i njihove psihologije opčinjavaju,

Tolstoj ne preže
od prekidanja pripovedanja

kako bi postavio pronicljiva
pitanja o istoriji.

Zašto ratovi počinju?

Koje su dobre taktike na bojnom polju?

Da li nacije nastaju i nestaju na delima
takozvanih velikih ljudi, poput Napoleona

ili imamo na delu šire kulturološke
i ekonomske sile?

Ove obimne digresije
su delimičan razlog zašto "Rat i mir"

ima tako panoramski opseg.

Međutim, za neke kritičare iz XIX veka

ovo je značilo da "Rat i mir"
jedva da izgleda kao roman.

Bilo je to "veliko, labavo, nezgrapno
čudovište", prema rečima Henrija Džejmsa.

Tolstoj se zapravo složio.

Za njega, romani su bili
zapadnoevropski oblik.

Ruski pisci su morali drugačije da pišu
jer je ruski narod živeo drugačije.

"Šta je 'Rat i mir'?" pitao je.

"Nije roman.

Još manje je epska pesma.

Još manje je istorijski letopis.

'Rat i mir' je ono što je pisac želeo
i mogao da izrazi

u obliku u kom je izraženo."

To je, drugim rečima, zbir ukupnih
Tolstojevih sila mašte

i ništa manje.

Dok se "Rat i mir" okonča,

Tolstoj je doveo svoje likove
do 1820. godine,

36 godina pre događaja o kojima
je prvobitno priželjkivao da piše.

Pokušavajući da razume svoje vreme,

postao je zadubljen u godine
koje su se nagomilale iza njega.

Rezultat je veličanstveno
preispitivanje istorije,

kulture,

filozofije,

psihologije

i ljudske reakcije na rat.