Алиса Волкман: Овде наша прича почоње...

драматични тренуци рођења

нашег првог сина, Деклана.

Очигледно веома емотиван тренутак,

који је променио наше животе на много начина.

Такође је променио наше животе на много неочекиваних начина,

и ти неочекивани начини о којима смо касније размишљали,

су оно што је коначно испирисало нашу пословну идеју,

и годину дана касније, започели смо ''Babble",

интернет страницу за родитеље.

Руфус Грисом: Сада мислим да је наша прича

почела неколико година раније. (АВ: Истина.)

РГ: Можда се сећаш, заљубили смо се до ушију.

АВ: Јесмо.

РГ: У то време смо водили једну веома другачију интернет страницу.

Звала се Nerve.com,

која је била... чија је крилатица била ''писмена прљавштина''

То је био теоретски, а надамо се и у пракси,

интелигентан интернет магазин

о сексу и култури.

АВ: То је изродило сајт за упознавање.

Али можете разумети шале на наш рачун. Секс прозводи бебе.

Следите упутства на сајту ''Nerve'' и требало би да завршите на ''Babble'',

што се и нама десило.

А можемо покенути и геријатријски сајт као трећи. Видећемо.

РГ: Али за нас, континуитет између ''Nerve'' и ''Babble''

није била само ствар животне фазе,

што је наравно релевантно,

више је имао везе

са нашом жељом да веома искрено говоримо

о темама о којима људи тешко говоре отворено.

Нама се чини

да када људи крену да се распадају, почињу да лажу о стварима,

и тада постаје веома интересантно,

то је тема којом хоћемо да се позабавимо.

И било смо изненађени када смо открили, као млади родитељи,

да скоро да има више табуа о родитељству

него о сексу.

АВ: Истина је. И као што смо рекли,

ране године су биле заиста дивне,

али су биле и веома тешке.

И осећамо да је то делом

проузроковано лажним маркетингом око родитељства.

(Смех)

Претплатили смо се на многе часописе, урадили смо домаћи,

али заиста где год погледате, били смо окружени сликама као што је ова.

И ушли смо у родитељство

очекујући да ће нам овако изгледати живот.

Сунце би увек сијало и наша деца никад не би плакала.

Ја бих увек била савршено сређена и одморна.

А у суштни, уопште није било тако.

РГ: Када би спустили луксузни магазин а родитеље

који смо гледали, са тим дивним сликама,

и погледали сцену у нашој дневној соби,

она је изгледала отприлике овако.

Ово су наша три сина.

И наравно, они не плачу и не вриште непрестано.

Али са три дечака, прилично је вероватно

да се бар један од њих неће понашати

баш како треба.

АВ: Да, видите где се нама прекидао филм.

Заиста смо осећали као да оно што смо очекивали

није имало никакве везе са оним што смо заиста проживљавали.

И тако смо одлучили да заиста желимо да искрено то представимо родитељима.

Заиста смо желели да они схвате

шта су реалности родитељства на један искрен начин.

РГ: Тако да данас, оно што желимо да урадимо

је да поделимо са вама четири табуа о родитељству.

И наравно, има много више од четири ствари

које не смете да кажете у вези са родитељством.

Али желели би данас да поделимо са вама

четири које су нама лично биле најрелевантније.

Први, табу број један:

не смете рећи да се нисте заљубили у своју бебу

истог тренутка.

Јасно се сећам, седео сам у болници.

Били смо у процесу рађања нашег првог детета.

АВ: Ми или ја?

РГ: Извини.

Погрешна заменица.

Алиса је веома великодушно била у процесу

рађања нашег првог сина... (АВ: Хвала ти.)

... и ја сам био ту са рукавицом за хватање.

И био сам тамо са раширеним рукама.

Сестра ми је пришла

са једним прелепим, прелепим дететом.

И сетио сам се, док ми је прилазила,

гласова пријатеља који су говорили:

''Оног тренутка кад ставе бебу у твоје наручје,

осетићеш љубав која те обузима

снажнију од било чега

што си икада искусио у свом животу.''

Тако да сам се спремао за тај тренутак.

Беба је стизала,

и био сам спреман за шлепер љубави,

да ме обори с ногу.

А уместо тога, када је беба стављена у моје наручје,

био је то невероватан тренутак.

Ова слика је буквално од пар секунди касније

беба је стављена мени у наручје и ја сам је донео.

И видите, наше очи су сијале.

Био сам обузет љубављу према мојој жени,

са дубоком, дубоком захвалношћу

што смо добили наизглед здраво дете.

А било је и, наравно, надреално.

Хоћу да кажем, морали смо да проверимо етикете да будемо сигурни.

Био сам у неверици: ''Да ли сте сигурни да је ово наше дете?''

И то је све било заиста невероватно.

Али оно што сам тада осећао према детету била је дубока наклоност,

ни изблиза ономе што данас осећам према њему, пет година касније.

И тако смо направили нешто овде

што је јерес.

Направили смо графикон

наше љубави према нашем детету кроз време.

(Смех)

Ово је, као што знате, јеретички чин.

Не смете да мерите љубав.

Разлог зашто не смете да мерите љубав

је зато што сматрамо да је љубав бинарна.

Или сте заљубљени, или нисте.

Или волите, или не волите.

А по мени, у реалности, љубав је процес.

И сматрам да је проблем у томе што сматрајући љубав

нечим бинарним

то нас чини

безразложно забринутим

да је наша љубав лажна, или недовољна, или шта већ.

И сматрам да очигледно говорим из перспективе оца.

Али мислим да мушкарци пролазе кроз тај осећај

у првим месецима, можда у првој години,

да је њихов емотивни одговор неадекватан на неки начин.

АВ: Па, драго ми је да је Руфус ово споменуо,

зато што можете приметити пад код њега у првим годинама

где мислим да сам ја одрађивала највећи део посла.

Али волимо да се шалимо,

у првих пар месеци у животима наше деце,

ово је ујка Руфус.

(Смех)

РГ: Веома близак ујак, вома близак ујак.

АВ: Да, и често се шалим да Руфусом када дође кући

да нисам сигурна да би могао да препозна наше дете у групи

других беба.

Тако да сам заиста направила квиз за Руфуса.

РГ: Ух ох.

АВ: Не желим превише да га избламирам. Али даћу му три секунде.

РГ: То није фер. Ово је трик питање. Нема га овде, зар не?

АВ: Наш син који има осам недеља је овде.

И хоћу да видим да ли Руфус може брзо да га препозна.

РГ: Први с лева. (АВ: Не!)

(Смех)

РГ: Сурово.

АВ: Немам ништа да додам.

(Смех)

Прећићу на табу број два.

Не сме се разговарати о томе колико усамљени можете бити кад имате бебу.

Уживала сам у трудноћи; обожавала сам је.

Осећала сам се невиђено повезана са заједницом око мене.

Осећала сам као да сви учествују у мојој трудноћи, свуда око мене,

пратећи је све до краја.

Осећала сам се као колевка будућности човечанства.

То се наставило и у болници, било је заиста усхићујуће.

Била сам обасута поклонима и цвећем и посетиоцима.

Било је то заиста дивно искуство.

Али када сам стигла кући,

одједном сам се осетила вома искљученом

и одједном затвореном и изолованом.

И тај осећај ме је заиста изненадио.

Очекивала сам да ће бити тешко,

неспавање, константно храњење,

али нисам очекивала та осећања

изолације и усамљености које сам искусила.

И била сма веома изненађена што ми нико није рекао

да ћу се овако осећати.

И позвала сам своју сестру

са којом сам веома блиска... и која има троје деце...

и питала сам је: ''Зашто ми ниси рекла

да ћу се овако осећати,

да ћу имати ове... да ћу се осећати невероватно изоловано?''

И рекла је... нећу то никада заборавити...

''То није нешто што желиш да кажеш мајци

која ће добити своју прву бебу.''

РГ: И наравно, ми мислимо

да је то управо оно што треба да кажете

мајци која ће први пут добити дете.

И ово је, наравно, једна од наших тема

ми сматрамо

да је отвореност и брутална искреност

од критичног значаја за нас колективно

како би били добри родитељи.

И тешко је не помислити

да је оно што делимично доводи до овог осећаја изолације

наш модерни свет.

Тако да Алисин осећај није усамљен.

Тако да је 58 процената испитаних мајки

признало да има осећај усамљености.

Од њих, 67 процената је било најусамљеније

када су њихова деца имала мање од пет година... вероватно заправо мање од две.

У процесу припреме за ово предавање,

истраживали смо како неке од других култура у свету

излазе на крај са овим периодом,

зато што овде на западу,

мање од 50 процената нас живи близу наших породица,

што је је по мени делимичан резлог што је ово тежак период.

Узмите један пример од многих:

У јужној Индији

постоји обичај који се зове јолабхари,

по коме се трудна жена, када дође у седми или осми месец,

сели код своје мајке

и пролази кроз серије ритуала и церемонија,

порађа се и враћа кући својој нуклеарној породици

неколико месеци након рођења детета.

И ово је један од многих начина

на који друге културе премошћавају овај на неки начин усамљенички период.

АВ: Табу број три:

не можете разговарати о свом побачају... али ја ћу данас говорити о свом.

Након што смо добили Деклана,

ревидовали смо своја очекивања.

Сматрали смо да заиста можемо поново да прођемо кроз ово

и мислили смо да знамо шта нас чека.

И били смо захвални што сам успела да останем у другом стању.

И ускоро смо сазнали да чекамо дечака.

И када сам била у петом месецу,

сазнали смо да смо изгубили дете.

Ово је у ствари његов последњи мали снимак који имамо.

И то је очигледно био веома тежак период...

веома болан.

И док сам пролазила кроз процес жаљења,

било ми је невероватно то што нисам желела никога да видим.

Заиста сам желела да се завучем у рупу.

И нисам стварно знала како ћу

да се вратим у друштво које ме окружује.

И схватила сам да сам то осећала

у дубини душе,

осећала сам огроман стид...

срамоту, искрено...

да, на неки начин, нисам успела

да учиним оно за шта сам генетички предодређена.

И наравно, то ме је навело да се питам,

да можда нисам способна да имам још једно дете,

и шта би то значило за мој брак,

и за мене као жену.

Тако да је то било вома тешко време.

И како сам почела више да радим на томе,

почела сам да излазим из те рупе и да разговарам са људима.

Била сам заиста изненађена

свим причама које су почеле да навиру.

Људи са којима сам свакодневно долазила у контакт,

радила, дружила се,

чланови породице које дуго познајем,

који никада нису поделили своје приче са мном.

И само се сећам како су све те приче кренуле да извиру ниоткуда.

И осећала сам се као да сам набасала

на тајно удружење жена чији сам сад била члан,

што је било утешно али и веома забрињавајуће.

И мислим

да је побачај невидљиви губитак.

Нема много подршке заједнице.

Нема праве церемоније,

ритуала или обреда.

Мислим, код смрти, имате сахране, славите живот,

и има пуно социјалне подршке.

И то је оно што жене немају у случају побачаја.

РГ: Што је штета, наравно,

јер је то веома често и трауматично искуство.

15 до 20 процената свих трудноћа се заврши побачајем.

И за мене је то запањујуће.

У анкети, 74 процената жена је рекло да сматра

да је до спонтаног побачаја делимично дошло њиховом кривицом, што је ужасно.

И запањујуће, 22 процената

су рекле да би сакриле побачај од свог партнера.

Табу број четири:

не можете рећи да је ваш ''просечан ниво среће''

опао од како сте добили дете.

Званично мишљење је да је сваки аспект мог живота

постао драматично бољи

од како сам учествовао

у чуду рођења и породице.

Никада нећу заборавити, сећам се јасно и данас,

наш први син, Деклан, је имао девет месеци,

и седео сам на каучу и читао

дивну књигу Данијела Гилберта, ''Набасати на срећу''.

И стигао сам скоро до две трећине,

и на десној страни је био графикон...

на десној страни...

који смо обележили овде као

''Најстрашнији могући графикон

за младе родитеље''

Овај графикон је заснован на четири потпуно независне студије.

У суштини, постоји овај нагли пад

нивоа брачне среће,

која је у директној спрези, сви знамо, са животном срећом,

који се више не подиже

док ваше прво дете не оде на факултет.

И ја сам тако седео гледајући следећих 20 година мог живота,

тај понор среће

ка коме смо усмерили наша метафоричка кола.

Били смо разочарани.

АВ: Тако да, можете да замислите, понављам, првих неколико месеци је

било тешко али то смо превазишли,

и били смо заиста шокирани када смо видели ову студију.

Тако да смо желели да је боље проучимо

у нади да ћемо наћи неку ведрију страну.

РГ: И онда видите како је сјајно водити интернет страницу за

родитеље, јер смо имали једну сјајну новинарку

која је отишла и интервјуисала научнике

који су спровели ове четири студије.

Рекли смо: ''Овде нешто није како треба.''

Нешто је недостајало у оним студијама.

Немогуће да је толико лоше.

Тако је Лиз Мичел направила сјајан чланак.

И интервјуисала је четири научника,

као и Данијела Гилберта.

И заиста смо нашли ''ведрију страну''.

Тако да је ово наша верзија

како ниво просечне среће

може да изгледа кроз живот.

Просечна срећа је, наравно, неадекватан израз

јер ништа не говори

о искуству од тренутка до тренутка.

Тако да овако ми мислимо да изгледа

када убаците и

искуство од тренутка до тренутка.

Сви се сећамо да кад смо били деца

најмања ствар... а видимо то и на лицима наше деце...

најмања ствар

их може лансирати у висине

највећег одушевљења,

и онда их следећа најмања ствар

може баицити у понор очајања.

И то је заиста интересантно гледати, а сећамо се и сами.

И онда, наравно, како одрастате,

као да су године нека врста литијума.

Како одрастате, постајете стабилнији.

Једна од ствари која се дешава у вашим 20-им и 30-им

је да почињете да ограничавате своју срећу.

Почињете да схватате

''Хеј, могао бих да одем на овај концерт

и доживим нешто фундаментално

од чега ћу се цео најежити

али вероватније је да ћу се осећати клаустрофобично

и нећу моћи да дођем до пива.

Тако да нећу ићи.

Имам добар стерео уређај код куће. Нећу да идем.''

Тако да ваша просечна срећа расте,

али губите те трансценденталне тренутке.

АВ: Да, и тада добијете своје прво дете.

И онда поново улазите у фазу

тих успона и падова...

при чему су успони први кораци, први осмех,

када вам ваше дете први пут чита...

падови су наша кућа свакога дана између шест и седам.

Али схватате и да сте се поново вратили у фазу када

губите контролу на најлепши начин,

што мислим да нашем животу даје значење

и испуњава нас.

РГ: И као последица

одричемо се ''просечне'' среће.

Мењамо осећај сигурности и безбедности

и осеђај задовољства

за те трансценденталне тренутке.

И где то онда оставља нас двоје

као породицу, са наша три дечака

у свему овоме?

У нашем случају постоји још један фактор.

Срушили смо још један табу

у нашим животима.

Ово је бонус табу.

АВ: Један кратки бонус табу за вас, да не би требало да радимо заједно,

нарочито ако имамо троје деце...

а ми радимо.

РГ: Били смо мало резервисани у вези са овим на почетку.

Сви знају да никако не би требало да радите са својим супружником.

У ствари, када смо кренули да прикупљамо новац да започнемо "Babble",

инвеститори су рекли:

''Ми из принципа не инвестирамо

у компаније основане од стране супружника,

јер ту постоји додатни фактор неуспеха.

То је лоша идеја. Немојте то да радите.''

А ми смо очигледно то урадили. Јесмо.

Сакупили смо новац и одушевљени смо што смо успели,

јер у овој фази живота

ресурс кога понестаје је време.

И ако сте заиста посвећени ономе што радите свакодневно... као што смо ми...

и ако сте такође посвећени својој вези,

онда ми знамо само један начин како то да изведемо.

И тако је последње питање које желимо да поставимо:

да ли можемо колективно да закривимо овај графикон на горе?

Супер је што имамо ове трансценденталне тренутке радости,

али они су веома кратки.

А шта ћемо са овом просечном линијом среће?

Можемо ли то мало да подигнемо?

АВ: И ми сматрамо да је овај пад у срећи о коме смо говорили

заправо резултат тога што у родитељство улазимо...

као и у сваку дуготрајну везу уопште...

са погрешним очекивањима.

Ако имате реална очекивања и управљате њима,

осећамо да ће то бити веома испуњујуће искуство.

РГ: И то је то...

И мислимо да много родитеља,

када уђете у то... као што је то било и у нашем случају...

спакујете кофере за пут у Европу, и веома сте узбуђени што идете.

Изађете из авиона,

и испостави се да пешачите кроз Непал.

И пешачење кроз Непал је невероватно искуство,

нарочито ако сте спаковали пртљаг како треба

и знате у шта се упуштате и узбуђени сте.

Тако да је поента свега овога данас

не само искреност ради искрености, већ нада

да ћемо тиме што ћемо бити искренији и отворенији у вези са овим

искуствима, моћи сви колективно

закривити ову криву среће мало на горе.

РГ + АВ: Хвала вам.

(Аплауз)