Obraćala sam se grupi od oko 300 dece,

starih od šest do osam godina, u jednom muzeju za decu

i sa sobom sam ponela vreću nogu,

sličnih ovima koje vidite ovde.

Poređala sam ih po stolu pred tom decom.

I, kao što znamo iz iskustva, deca su po prirodi radoznala

kad je reč o onome što ne poznaju, što ne razumeju

ili što im je strano.

Takvih razlika ona nauče da se boje

tek kad ih neka odrasla osoba nauči takvom ponašanju,

eventualno cenzuriše njihovu prirodnu radoznalost

ili zauzda njihovo postavljanje pitanja

u želji da od njih napravi lepo vaspitanu dečicu.

I baš sam zamišljala učiteljicu prvog razreda

s tom nemirnom decom kako im kaže: "Radite šta hoćete,

samo joj ne gledajte u noge".

Naravno, u tome je cela stvar.

Zbog toga sam bila tamo, želela sam da im ponudim da gledaju i proučavaju.

Zato sam se dogovorila s odraslima

da deca uđu na dva minuta bez ijedne odrasle osobe,

dakle, sama.

Vrata su se otvorila, deca su se sjurila na taj sto s nogama,

počela da ih pipkaju, čačkaju, mrdaju im prste,

pokušavaju da prebace svu težinu na nogu za sprint

i vide šta će da se desi.

Onda sam im rekla: "Deco, slušajte,

Probudila sam se jutros i zaključila da bi bilo dobro da mogu da preskočim kuću,

ne neku ogromnu, već od dva-tri sprata.

Sad brzo razmislite, kad biste mogli da birate neku životinju, super-heroja, lik iz crtanih filmova,

šta god vam padne na pamet,

čije biste mi noge dali?"

Neko je odmah uzviknuo "Kengur!"

"Ne, ne, ne! Bolje da bude žaba!"

"Ne. Bolje Go Go Gadget!"

"Ne, ne! Bolje Izbavitelji."

I druge stvari koje mi nisu poznate.

A onda je jedan osmogodišnjak rekao sledeće:

"A zašto ne bi i letela?"

I svi u sobi, uključujući mene, rekli su: "Pa, da".

(Smeh)

Tek tako sam prestala da budem žena

koju bi ta deca vremenom naučila da smatraju "invalidom"

i postala sam neko ko raspolaže fizičkim mogućnostima koje oni još nemaju.

Čak neko s nadljudskim sposobnostima.

Interesantno.

Neki od vas su me verovatno gledali na TED-u pre 11 godina.

Mnogo se pričalo o tome kako ta konferencija utiče na život,

kako izlagača, tako i publike, i ja nisam izuzetak.

TED je bukvalno bio odskočna daska za narednu deceniju istraživanja mog života.

U to vreme proteze za noge koje sam prikazala bile su najnoviji krik u protetici.

Imala sam proteze za sprint napravljene od upletenih ugljeničnih vlakana

konstruisane po uzoru na zadnje noge geparda,

koje ste juče možda videli na sceni.

Takođe sam imala ove veoma uverljive, prirodno obojene noge od silikona.

To je za mene bila prilika da pozovem

inovatore izvan polja tradicionalne medicinske protetike

da svoj talenat primene u nauci i umetnosti

izrade nogu,

kako bismo prestali da pravimo razliku između forme, funkcije i estetike

i pridajemo im različite vrednosti.

Srećom po mene, odazvao se veliki broj ljudi.

I putovanje je otpočelo, zamislite, s osobom koja je bila na toj konferenciji TED-a.

To je bila Či Perlman, koja je, nadam se, i danas negde u publici.

Radila je kao urednik časopisa "ID"

i posvetila mi je priču s naslovne strane.

Tako je počelo jedno neverovatno putovanje.

U to vreme sam imala neobične susrete.

Prihvatala sam brojne pozive da govorim

širom sveta o konstrukciji nogu po uzoru na noge geparda.

Ljudi su mi prilazili posle konferencija, posle mog izlaganja,

i muškarci i žene.

I obično bi razgovor tekao ovako:

"Znaš, Ejmi, ti si veoma privlačna osoba.

Ne izgledaš kao invalid."

(Smeh)

Tad bih pomislila: "Prosto neverovatno,

pošto se i ne osećam kao invalid."

I to mi je zapravo ukazalo da bi se ta interakcija

vezana za lepotu, mogla istražiti.

Kako treba da izgleda lepa žena?

Šta je seksi telo?

I, ono što je zanimljivo, sa stanovišta identiteta,

šta znači biti invalid?

Pa razmislite, Pamela Anderson ima u sebi više protetike nego ja.

I niko je ne zove invalidom.

(Smeh)

Dakle, taj časopis je, preko grafičkog dizajnera Pitera Sevila,

stigao do modnog kreatora Aleksandra MekKvina i fotografa Nika Najta

koji su takođe bili zainteresovani da istraže tu interakciju.

Tako sam se tri meseca posle TED-a našla u avionu

za London, gde sam imala svoju prvu modnu foto-sesiju

čiji je rezultat ova naslovna stranica.

Fashion-able? /igra reči: modno sposoban/

Tri meseca kasnije, prvi put sam nastupila na modnoj reviji Aleksandra MekKvina

hodajući na paru ručno rezbarenih drvenih nogu od pune jasenovine.

Niko to nije znao - svi su mislili da se radi o drvenim čizmama.

Zapravo, imam ih ovde kod sebe.

S izrezbarenom vinovom lozom, magnolijama, zaista su neverovatne.

Bitan je poetski element.

Poezija je ta koja jedan banalan i zanemaren predmet uzdiže

na nivo umetnosti.

Ona može da transformiše nešto čega se ljudi boje

u nešto što ih mami da pogledaju,

da bace jedan duži pogled,

i možda to čak i razumeju.

To sam lično iskusila tokom svoje sledeće avanture.

Umetnik Metju Barni, u svom filmskom ciklusu po imenu "Cremaster"

Tad mi je u stvari sinulo

da bi moje noge mogle da budu nosiva skulptura.

I u tom trenutku počela sam da se udaljavam od potrebe da oponašam ono što je ljudsko

kao jedini estetski ideal.

Tako smo stvorili noge koje ljudi od milošte nazivaju staklenim,

mada se radi o prozirnom poliuretanu,

tj. materijalu od kojeg se prave kugle za kuglanje.

Što su teške!

Onda smo napravili noge izlivene od zemlje,

sa sistemom korena krompira u njima i cveklama na vrhu,

i veoma lepim mesinganim prstom.

To je veoma dobar krupni plan.

Zatim još jedan lik: pola žena - pola gepard,

kojim je odata počast meni kao atletičarki.

Trebalo je 14 sati protetskog šminkanja

da bi se stvorilo biće sa zglobnim šapama

kandžama i repom kojim maše

kao neki gušter.

(Smeh)

Zatim, još jedan par nogu na kojima smo sarađivali...

To su ove, koje izgledaju kao meduze.

Takođe od poliuretana.

Jedino čemu ove noge mogu da služe,

van konteksta filma,

jeste da pokrenu čula i podstaknu maštu.

Dakle, kapric ima smisla.

Trenutno imam više od dvanaest pari proteza za noge

koje su za mene napravili razni ljudi,

pomoću njih mogu da imam različite odnose s tlom kojim hodam,

mogu da menjam visinu.

Raspolažem s pet različitih visina.

(Smeh)

Danas sam visoka 185 cm.

Ove noge mi je pre nešto više od godinu dana

napravila firma Dorset Orthopaedic iz Engleske.

Kad sam ih donela kući na Menhetn,

i kad sam prvi put izašla, išla sam na veoma otmenu zabavu.

Tamo je bila devojka koja me već godinama poznaje

s mojoj normalnom visinom, što je 172 cm.

Zinula je kad me je videla,

i rekla: "Kako si visoka!"

Odgovorila sam: "Znam. Smešno, je l' da?"

Otprilike kao da sam na štule stavila štule.

Ali sad imam poputno novi odnos prema okvirima vrata

koji uopšte nisam očekivala.

I to me zabavlja.

Pogledala me je

i rekla: "Ali, Ejmi, to nije fer."

(Smeh)

(Aplauz)

I, što je neverovatno, ona je to zaista mislila.

Nije fer da možeš da menjaš visinu

kako ti se prohte.

Tada sam shvatila -

shvatila sam da se interakcija s društvom

iz korena promenila

tokom poslednje decenije.

Više se ne radi o prevazilaženju nedostataka

već o povećanju.

Predmet te interakcije jeste potencijal.

Veštački ekstremitet više nije samo zamena za nešto izgubljeno.

On je simbol koji pokazuje da onaj koji ga nosi

ima moć da stvori šta god želi

umesto njega.

Tako da oni koje je društvo nekad smatralo hedikepiranima

sada mogu sami da grade svoj identitet

pa čak i da ga dalje menjaju

dizajnirajući svoje telo

kao neko ko na to ima pravo.

Ono što mi se čni posebno uzbudljivim

jeste to što se kombinovanjem najnovije tehnologije

robotike, bionike,

i drevne poezije

približavamo shvatanju celog ljudskog roda.

Smatram da, ako želimo da otkrijemo sav potencijal

naše ljudske vrste,

moramo da odamo počast tim dirljivim moćima

i veličanstvenim hendikepima koje sve imamo.

Setila sam se šekspirovog Šajloka:

Zar ja ne krvarim kad me ko poseče,

zar se ne smejem kad me ko golica?"

Naša čovečnost

i potencijal koji u njoj počiva

jesu ono što nas čini lepima.

Hvala.

(Aplauz)