Na godišnjem Atinskom festivalu drame
426. godine pre nove ere,

komedija naslovljena „Vavilonjani”

koju je napisao mladi pesnik
po imenu Aristofan

je nagrađena prvim mestom.

Međutim, dramski prikaz ponašanja Atine
tokom peloponeskog rata

je bio toliko kontroverzan da je kasnije

političar po imenu Kleon
izveo Aristofana pred sud

zbog „klevetanja atinskog naroda
u prisustvu stranaca.”

Aristofan je uzvratio udarac
dve godine kasnije dramom „Vitezovi”.

U njoj je otvoreno ismevao Kleona,

a na kraju lik Kleona završava
kao nižerazredni prodavac kobasica

van gradskih kapija.

Ovaj stil satire je bio posledica

nesputane atinske demokratije u petom veku

i danas se naziva „starom komedijom”.

Aristofanove drame,
najstarije preživele komedije u svetu,

pune su parodija, pesama, lascivnih šala
i nadrealističnih fantazija.

Često koriste fantastične situacije,

poput glavnog lika
koji leti u nebesa na balegaru

ili mreže prebačene preko kuće
da bi vlasnikov otac bio zarobljen unutra,

a njima se podrivaju očekivanja publike.

I oblikovale su to kako se komedija
piše i izvodi do danas.

Reč „komedija” potiče
od antičke grčke reči „komos” - pir

i „oida” - pevanje

i razlikovala se na više načina od svog
pandana po umetničkom obliku „tragedije”.

Dok su se antičke atinske tragedije
bavile propašću velikaša i moćnika,

njihove komedije
su obično imale srećan kraj.

I dok su tragedije gotovo uvek
pozajmljivale priče iz legendi,

komedije su se bavile
aktuelnim događajima.

Aristofanove komedije su slavile
obične ljude, a napadale su moćnike.

Njegove mete su bili arogantni političari,

ratnohuškački generali

i samodovoljni intelektualci,

baš oni ljudi koji su sedeli
u prvom redu u pozorištu

gde su svi mogli da vide njihove reakcije.

Posledica toga je da su ih nazivali
komoidumenoima:

„oni koji su ismevani u komedijama.”

Aristofanovo žestoko
i često bestidno ismevanje

je pozivalo vođe na odgovornost,
testirajući njihovu posvećenost gradu.

Naročito je jedno pitanje
značajno inspirisalo Aristofanova dela:

peloponeski rat između Atine i Sparte.

U „Miru” napisanom 421. godine p.n.e,

sredovečni Atinjanin oslobađa
otelotvorenje mira iz pećine,

gde su ga prognali političari profiteri.

Potom, nakon velikog poraza
atinske mornarice 411. godine p.n.e,

Aristofan je napisao „Lizistratu”.

U ovoj drami, Atinjankama
postaje muka od rata

i kreću u seksualni štrajk
dok njihovi muževi ne proglase mir.

Druge drame koriste
slične fantastične scenarije

kako bi iskrivile aktuelne situacije,

kao u „Oblakinjama”,

gde je Aristofan ismevao
moderno filozofsko razmišljanje.

Junak Strepsijad se upisuje
u Sokratovu novu filozofsku školu

gde uči kako da dokaže
da je pogrešno ispravno

i da dȗg nije dȗg.

Koliko god čudnovate ove predstave bile,
junaci uvek pobede na kraju.

Aristofan je takođe postao
majstor parabaze,

komičke tehnike gde se glumci
direktno obraćaju publici,

često hvaleći dramaturga
ili iznoseći aktuelne komentare i šale.

Na primer, u „Pticama”,

hor preuzima uloge različitih ptica

i preti atinskom žiriju da će se,

ako njihova predstava
ne osvoji prvo mesto,

prazniti po njima dok budu gradom šetali.

Možda se žiriju nije svidela šala

jer je predstava osvojila drugo mesto.

Istražujući nove ideje

i ohrabrujući samokritiku
u atinskom društvu,

Aristofan ne samo da je ismevao
svoje sugrađane,

već je i oblikovao samu prirodu komedije.

Dok ga neki akademici
slave kao oca komedije,

njegovi otisci su vidljivi
u svim komičkim tehnikama,

od slepstika

preko komičnih dueta

i imitacije

do političke satire.

Pohvalom slobode govora
i slavljenjem običnih junaka,

njegove predstave su terale publiku
istovremeno na smeh i na razmišljanje.

A njegova opaska Kleonu
iz 425. godine p.n.e i danas odjekuje:

„Ja sam komičar,
pa ću da govorim o pravdi,

ma koliko to teško zvučalo vašim ušima.”