1600-tih, u zalivu Kejp Kod
bilo je toliko južnih kitova
sa istočne obale SAD-a
da ste navodno mogli da hodate
preko njihovih leđa
s jednog na drugi kraj zaliva.
Danas je ova brojka u stotinama
i oni su ugroženi.
Poput njih, mnoge vrste kitova
su se drastično smanjile u broju
zbog 200 godina lova na kitove
gde su ih lovili i ubijali
zbog mesa, ulja i kosti.
Danas u svojim vodama imamo kitove
samo zbog pokreta "Spasimo kitove"
iz 70-tih godina prošlog veka.
On je bio krucijalan za zaustavljanje
komercijalnog lova na kitove
i zasnovan je na ideji da
ako ne možemo da spasimo kitove,
šta onda možemo da spasimo?
To je na kraju bio test
naše političke sposobnosti
da zaustavimo uništavanje okoline.
Početkom 80-ih, stavljena je zabrana
na komercijalni lov kitova
koja je stupila na snagu
kao posledica ove kampanje.
Ipak, u našim vodama je još uvek
bilo malo kitova,
jer se oni susreću sa nizom
drugih pretnji koje prouzrokuje čovek.
Nažalost, mnogi još misle da aktivisti
za spasavanje kitova poput mene
rade ono što mi radimo samo zato što
su ova stvorenja harizmatična i prelepa.
Ovo je zapravo medveđa usluga
jer su kitovi inženjeri ekosistema.
Oni pomažu da se održi
stabilnost i zdravlje okeana
i čak pružaju usluge ljudskom društvu.
Popričajmo o tome
zašto je spasavanje kitova ključno
za otpornost okeana.
Svodi se na dve glavne stvari:
izmet kitova i leševe koji trunu.
Kako kitovi rone u dubine da se hrane
i penju se na površinu da dišu,
oni zapravo ispuštaju ogromne
oblake fekalija.
Ova pumpa za kitove, tako se zove,
zapravo donosi bitne ograničavajuće
hranljive sastojke iz dubina
na površinu, gde oni stimulišu
rast fitoplanktona,
koji stvara osnovu
za sve lance ishrane u morskoj vodi.
Zapravo, kada imate više kitova
koji kake u okeanima,
to je veoma korisno za ceo ekosistem.
Kitovi su takođe poznati po tome što vrše
neke od najdužih migracija od svih sisara.
Sivi kitovi iz Amerike
se sele 16 000 kilometara
između plodnih područja za hranjenje
i manje plodnih za porađanje,
do tamo i nazad, svake godine.
Dok to rade, oni prenose đubrivo
u obliku svojih fekalija
od mesta koje ga imaju
do mesta kojima je potrebno.
Jasno je da su kitovi veoma bitni
za ciklus hranljivih materija
kroz okeane, i horizontalno i vertikalno.
Ali zapravo je kul to što su takođe
veoma bitni i kada su mrtvi.
Leševi kitova su jedan od najvećih
oblika otpada koji pada
sa površine okeana,
i nazivaju se kitovim otpadom.
Dok ovi leševi tonu,
oni pružaju gozbu za oko 400 vrsta,
uključujući slepulju, ribu
u obliku jegulje koja proizvodi sluz.
Tokom preko 200 godina lova na kitove,
dok smo bili zauzeti ubijanjem
i uklanjanjem ovih leševa iz okeana,
verovatno smo izmenili stepen
i geografsku raspodelu kitovog otpada
koji bi pao u dubinu okeana
i za posledicu smo verovatno doveli
do niza izumrlih vrsta
koje su bile usavršene
i zavisile su od ovih leševa
kako bi preživele.
Leševi kitova takođe prenose
oko 190 000 tona ugljenika
iz atmosfere u dubinu okeana,
što je jednako količini koju proizvede
80 000 automobila godišnje.
Dubine okeana su ono što nazivamo
"sudoperama za ugljenik",
jer zadržavaju
višak ugljenika iz atmosfere
i tako pomažu
odlaganje globalnog zagrevanja.
Ovi leševi takođe ponekad
isplivaju na plaže
i pružaju obrok jednom broju
grabljivica na kopnu.
200 godina lova na kitove
očigledno je bilo štetno
i izazvalo je smanjenje
u populaciji kitova
između 60 i 90 procenata.
Pokret "Spasimo kitove" je očigledno
bio bitan da se spreči nastavak
komercijalnog lova na kitove,
ali moramo da obnovimo ovo.
Moramo da rešimo modernije
i hitnije probleme sa kojim se suočavaju
ovi kitovi danas u našim vodama.
Između ostalog, moramo da sprečimo
da ih udaraju brodovi s kontejnerima
kada su u područjima za hranjenje
i da sprečimo da se upliću
u ribarske mreže
dok plutaju u okeanima.
Takođe moramo da naučimo da svoje
poruke o sačuvanju stavimo u kontekst
kako bi ljudi zaista razumeli pravu
vrednost ovih stvorenja za ekosistem.
Zato hajde da ponovo spasimo kitove,
ali ovog puta, ne samo zbog njih samih.
Uradimo to i zbog nas.
Hvala vam.
(Aplauz)