Zamislite tople, mekane kolače,

krckave bombone,

vazdušaste torte,

kornete pune sladoleda.

Ide li vam voda na usta?

Želite li dezert?

Zašto?

Šta se događa u mozgu

što slatku hranu čini tako neodoljivom?

Šećer je zajednički naziv

koji opisuje celu klasu molekula

koji se zovu ugljeni hidrati

i nalaze se u mnogim vrstama
hrane i pića.

Pogledajte oznake
na slatkišima koje kupujete.

Glukoza,

fruktoza,

saharoza,

maltoza,

laktoza,

dekstroza,

i skrob

su vrste šećera.

Kao što su i kukuruzni sirup,

voćni sokovi,

smeđi šećer

i med.

Šećer nije samo
u bombonama i slatkišima,

dodaje se i u paradajz sos,

jogurt,

suvo voće,

aromatizovane vode

i table od žitarica.

Budući da je šećer svuda

važno je razumeti kako on utiče na mozak.

Šta se događa kada šećer
dodirne vaš jezik?

I da li će unos malo šećera

učiniti da želite još?

Uzmete zalogaj pahuljica.

Šećer koji sadrže

aktivira receptore za slatko

koji se nalaze na jeziku.

Ovi receptori šalju signal
uz moždano stablo

odakle se rašire

u mnoge delove velikog mozga,

između ostalog i u cerebralni korteks.

Različiti delovi cerebralnog korteksa

obrađuju različite ukuse:

gorko,

slano,

umami

i u našem slučaju, slatko.

Odavde, signal aktivira

moždani sistem za nagrađivanje.

Sistem za nagrađivanje predstavlja niz

električnih i hemijskih putanja

duž nekoliko različitih delova mozga.

To je komplikovana mreža,

ali pomaže u odgovaranju na jedno,
podsvesno pitanje:

Da li da jedem slatko ponovo?

Taj prijatan i topao osećaj

kada okusite bakin čokoladni kolač -

to vaš sistem za nagrađivanje kaže:

"Mmmmmm, da!"

Ali, taj osećaj ne izaziva samo hrana.

Druženje,

seks

i droga

su samo nekoliko primera

stvari i aktivnosti

koje aktiviraju sistem za nagrađivanje.

Ali prečesto aktiviranje ovog sistema

može dovesti do niza nepoželjnih događaja:

gubitka kontrole,

žudnje

i povećane tolerancije na šećer.

Vratimo se na naš zalogaj pahuljica.

On odlazi u vaš stomak

i stiže do želuca.

I, pogađajte?

I tamo postoje receptori za šećer.

To nisu receptori za ukus,

ali i oni šalju signale

govoreći mozgu da ste siti

ili da telo treba da proizvede
još insulina

da bi se izborilo sa dodatnim šećerom
koji jedete.

Osnovna jedinica

vašeg sistema za nagrađivanje je dopamin,

važna hemikalija ili neurotransmiter.

Postoji mnogo receptora za dopamin
u velikom mozgu,

ali nisu ujednačeno raspoređeni.

Neki delovi imaju gušće receptore

i dopaminski "centri"

su deo našeg sistema za nagrađivanje.

Droge poput alkohola,

nikotina

ili heroina,

oslobađaju preveliku dozu dopamina,

navodeći neke ljude da stalno
žele taj osećaj

odnosno, da budu zavisni.

I šećer izaziva oslobađanje dopamina,

ali ne tako agresivno kao droge.

Šećer je redak primer hrane
koja izaziva dopamin.

Na primer, brokoli nema nikakav uticaj,

i to je verovatno razlog

zašto je teško naterati decu
da jedu povrće.

Kad već govorimo o zdravoj hrani,

recimo da ste gladni

i odlučite se za zdrav obrok.

Jedete, i nivo dopamina poraste

u centrima za nagrađivanje u mozgu.

Ali ako jedete isto dug period,

nivo dopamina će bivati
sve manji i manji,

dok na kraju ne prestane da se luči.

Ovo se događa jer je za hranu

mozak naučio da obraća posebnu pažnju

na nove i drugačije ukuse.

Zašto?

Dva razloga:

prvo, da bi prepoznao pokvarenu hranu,

i drugo, jer što je veća raznovrsnost

naše ishrane,

veća je verovatnoća

da ćemo uneti sve potrebne
hranljive materije.

Da bismo jeli raznovrsno,

moramo biti sposobni
da prepoznamo novu hranu,

i još važnije,

treba da želimo da jedemo novu hranu.

I upravo zbog toga dopamin nestaje

kada hrana postane jednolična.

Hajde da se vratimo na taj obrok.

Šta se događa ako umesto

zdravog, izbalansiranog obroka,

pojedete hranu punu šećera?

Ako retko jedete šećer

ili ne jedete mnogo odjednom,

efekat je sličan kao i da ste pojeli
izbalansiran obrok.

Ali ako jedete mnogo,

lučenje dopamina se neće smanjiti.

Drugim rečima, ako unosite mnogo šećera

i dalje ćete bivati "nagrađeni".

Ovo je zato što se šećer ponaša
malo kao droga.

I to je razlog zbog koga se ljudi navuku

na slatku hranu.

Razmislite o svim onim
različitim šećerima.

Svaki je poseban,

ali svaki put kada je bilo koji unet

on pokreće efekat domina u mozgu

koji donosi osećaj nagrade.

Premnogo, prečesto,

i možete preterati.

Dakle, da, preterani unos šećera

može stvoriti zavisnosti u mozgu,

ali parče torte s vremena na vreme
vam neće škoditi.