Колико је велика риба коју сте ухватили? Оволика? Оволика? Оволика? Без фотографског доказа, не постоји ништа што доказује да сте ухватили велику рибу, а то важи од самог настанка риболова. У ствари, пре неколико стотина година, много пре него што је фотографија могла да ухвати тренутак, јапански риболовци измислили су свој начин да забележе трофејне улове. Звали су га „гиотаку”. Гиотаку је древна уметност копирања рибљег тела која је настала у Јапану као начин да се забележе трофејни улови пре настанка савременог фотоапарата. „Гио” значи „риба”, а „таку” значи „отисак”. Постоје различите приче о томе како је гиотаку настао, али је у суштини настао због риболовачке потребе да нађу начин бележења врсте и величине риба које су хватали пре више од сто година. Риболовци су носили са собом папир, мастило и четкице док су пловили морем. Причали су приче о великим авантурама са мора. Пошто су Јапанци поштовали одређене рибе, риболовци су узимали отисак ових риба, а затим их враћали у воду. Да би направили отисак, обојили би рибу нетоксичним суми мастилом и утиснули их на фину кинеску хартију. Тако би их могли ослободити или очистити и продати на пијаци. Први отисци налик овом служили су само за евиденцију, без икаквих посебних детаља. Тек су средином деветнаестог века почели да исликавају очи и друге детаље који су улепшавали отиске. Један познати властелин, господар Сакаи, био је страствени риболовац и када би уловио велику рибу, пожелео би да сачува успомену на велику јапанску ораду. Да би то и учинио, унајмио је риболовца да направи отисак његовог улова, После овога, многи риболовци су доносили своје гиотаку слике господару Сакаију и, ако би му се свидео њихов рад, унајмио би их да их утискују за њега. Многе слике су биле окачене у његовој палати током периода Едо. После овог периода, гиотаку није био толико популаран и почео је да нестаје. Данас је гиотаку постао популарна уметничка форма у којој многи уживају, а за слике са отисцима се верује да доносе срећу риболовцима. Међутим, уметничка форма прилично се разликује од раније. Већина уметника данас ју је научила самостално, путем покушаја и грешке. Пре него што уметник почне да ствара слику, на риби треба извршити припреме за отискивање. Као прво, уметник поставља рибу на површину са удубљењем. Затим уметник рашири пераја и закачи их за таблу да се осуше. Затим очисте рибу водом. Када дође време утискивању, постоје две различите методе. Индиректна метода започиње лепљењем мокре тканине или папира на рибу користећи пиринчани лепак. Затим уметник користи танпо или памучну лоптицу прекривену свилом за наношење мастила на тканину или папир да би направио копију. Овај метод захтева више вештине и потребно је бити веома пажљив при повлачењу папира са рибе да се папир не би поцепао. У директној методи, уметник слика директно на риби, а затим нежно притисне мокру тканину или папир на рибу. При коришћењу обе методе, два отиска никада нису потпуно иста, али оба откривају драматичне приказе риба. За завршницу, уметник користи одрезак рибе или печат и потписује свој рад и може да га подигне и каже: „Ова риба је била оволика.”