Danas, više od polovine
svih ljudi na svetu
živi u urbanim oblastima.
Do polovine veka,
taj broj će se uvećati do 70%.
Ali relativno skoro, pre sto godina,
samo dvoje od deset ljudi
je živelo u gradu,
a pre toga, još i manje.
Kako smo dostigli
tako visok stepen urbanizacije
i šta to znači za našu budućnost?
U najranijim danima ljudske istorije
ljudi su bili lovci sakupljači
i često su se selili
u potrazi za hranom.
Ali pre oko 10.000 godina,
naši preci su počeli da uče tajne
selektivnog uzgoja
i prve poljoprivredne tehnike.
Po prvi put,
ljudi su mogli da uzgajaju hranu,
a ne da idu u potragu za njom
i to je dovelo do razvoja
privremenih sela
po prvi put u istoriji.
Možda se pitate
zašto samo privremenih?
Pa, u početku, sela su još uvek
morala da se premeštaju
svakih nekoliko godina
pošto se zemlja iscrpljivala.
Tek sa pojavom tehnika
kao što su navodnjavanje
i obrađivanje zemlje,
pre oko 5.000 godina,
ljudi su mogli da računaju
na ravnomerno
i dugoročno snabdevanje hranom
i pravili su stalnija naselja.
Sa viškom hrane
koju su ovim tehnikama proizvodili,
nije više bilo potrebno
da je svako uzgaja.
Ovo je omogućilo razvoj
specijalizovane trgovine
i nadalje, razvoj gradova.
Sa gradovima koji su sada
proizvodili višak hrane,
kao i alata,
zanatskih predmeta
i druge robe,
postojala je mogućnost trgovine
i interakcije na većim razdaljinama.
Kako je trgovina cvetala,
tako su cvetale i tehnologije
koje su je omogućavale,
kao što su zaprege,
brodovi,
putevi
i luke.
Naravno, ove stvari su zahtevale
još više radne snage
za gradnju i održavanje,
tako da je to privlačilo više ljudi
sa sela u gradove,
pošto je više poslova i prilika
bilo na raspolaganju.
Ako mislite da su moderni gradovi
prenatrpani,
iznenadićete se kad saznate
da su neki gradovi 2.000 pre n.e.
imali gustinu stanovništva
skoro dvaput veću
od Šangaja ili Kalkute.
Jedan od razloga za ovo je bio
taj što prevoz nije bio
široko dostupan,
pa je sve moralo da bude
na kraćoj udaljenosti,
uključujući i malobrojne izvore
čiste vode
koji su tada postojali.
I teritorija grada
je dalje bila ograničena
potrebom za zidovima
za zaštitu od napada.
Rimskom carstvu uspelo je
da napravi infrastrukturu
koja prevazilazi ova ograničenja,
ali inače,
moderni gradovi kakve poznajemo
nisu to uspeli
sve do Industrijske revolucije
kada je visoka tehnologija počela
da se koristi masovno,
omogućujući gradovima
da se dalje šire i integrišu,
da uvedu policiju,
vatrogasce
i zdravstvene ustanove,
kao i mreže puteva
i kasnije, distribuciju struje.
Šta je, dakle, budućnost gradova?
Svetsko stanovništvo trenutno
broji više od 7 milijardi ljudi
i predviđa se da će dostići
gornju granicu od oko 10 milijardi.
Najveći deo ovog rasta će se desiti
u urbanim oblastima
najsiromašnijih zemalja sveta.
Kako će onda gradovi morati
da se promene
da bi se prilagodili ovom rastu?
Prvo, svet će morati
da potraži načine
da obezbedi adekvatnu hranu,
higijenu
i obrazovanje za sve ljude.
Drugo, rast će morati da se odvija
tako da ne uništi zemlju
koja nas snabdeva robom i uslugama
za održavanje ljudske populacije.
Proizvodnja hrane se možda premesti
u vertikalne farme i oblakodere,
u bašte na krovu
ili u gradilišta u centru grada,
dok će napajanje
sve više dolaziti
od brojnih izvora obnovljive energije.
Umesto porodičnih kuća,
više stanova će se graditi vertikalno.
Možda budemo videli zgrade
koje sadrže
sve što je ljudima potrebno
za svakodnevni život,
kao i manje samoodržive gradove,
fokusirane na lokalnu
i održivu proizvodnju.
Budućnost gradova je raznolika,
fleksibilna
i kreativna
i nije više izgrađena
oko jedne industrije
već odražava
sve veću povezanost
i globalni svet.