U 16. veku, matematičar Robert Rekord

napisao je knjigu „Brušenje oštroumlja“

da bi podučavao engleske studente algebri.

Ali, dosadilo mu je da piše
reči „jednako je“ iznova i iznova.

Njegovo rešenje?

Te reči je zamenio
sa dve paralelene horizontalne duži

jer je smatrao da ne postoje
dve stvari koje su više jednake.

Da li je mogao da koristi
četiri umesto dve linije?

Naravno.

Da li je mogao da koristi vertikalne duži?

Zapravo, neki su to i radili.

Ne postoji razlog zašto znak jednakosti
izgleda onako kako izgleda danas.

U nekom trenutku je jednostavno
prihvaćen, pomalo kao mem.

Sve više matematičara
je krenulo da ga koristi

i na kraju je postao
standardni simbol za jednakost.

Matematika je puna simbola.

Linije,

tačke,

strelice,

latinična slova,

grčka slova,

eksponenti,

indeksi.

Može da izgleda kao nečitka žvrljotina.

Normalno je da nam je ovo
obilje simbola pomalo zastrašujuće

i da se pitamo odakle su svi oni potekli.

Ponekad, kako je i sam Rekord pisao
o svom znaku jednakosti,

simbol je u pogodnoj saglasnosti
sa onom što predstavlja.

Još jedan primer
je znak plus za sabiranje,

koji potiče od sabijanja latinske reči
„et“ koja ima značenje veznika „i“.

Ponekad je, međutim,
izvor simbola proizvoljniji,

kao kad je matematičar
pod imenom Kristijan Kramp

uveo znak uzvika za faktorijele

samo zato što mu je trebao
znak koji se brzo piše za ovakve izraze.

Zapravo, svi ovi simboli
su izumljeni ili prisvojeni

od strane matematičara
koji su hteli da izbegnu ponavljanje

ili da koriste mnogo reči
za pisanje matematičkih ideja.

Mnogi simboli koji se koriste
u matematici su slova,

obično iz latiničnog ili grčkog alfabeta.

Slova obično predstavljaju
nepoznate vrednosti

i veze između varijabli.

Takođe označavaju specifične brojeve
koji se često javljaju,

a čiji bi potpuni decimalni zapis
bio zamoran ili nemoguć.

Nizovi brojeva i cele jednačine
se mogu predstaviti i slovima.

Drugi simboli se koriste
za predstavljanje operacija.

Neki od njih su posebno važni kao prečica

jer sažimaju ponovljene
operacije u jedan izraz.

Ponovljeno sabiranje istog broja
se skraćuje znakom puta,

pa ne zauzima više prostora
nego što je potrebno.

Broj koji se množi samim sobom
se označava eksponentom

koji vam govori koliko puta
se ponavlja operacija.

A dugi niz sekvenci
koje su pridodate jedna drugoj

se skuplja u veliko slovo, sigmu.

Ovi simboli skraćuju
dugačke kalkulacije u manje termine

kojima se lakše koristimo.

Simboli nam daju i sažeta upustva

kako da računamo.

Razmislite o datom nizu
operacija sa brojevima.

Uzmite proizvoljan broj,

pomnožite ga brojem dva,

oduzmite jedan od rezultata,

pomnožite rezultat toga samim sobom,

podelite taj rezultat brojem tri

i onda dodajte jedan
da dobijete krajnji rezultat.

Bez simbola i konvencija
imali bismo samo ovaj tekst.

Sa njima imamo kompaktan, elegantan izraz.

Ponekad, kao kod znaka jednakosti,

ovi simboli prenose značenje putem forme.

Mnogi su, međutim, proizvoljni.

Njihovo razumevanje znači
memorisanje njihovih značenja

i njihovo primenjivanje
u različitim kontekstima do prihvatanja,

kao kod bilo kog jezika.

Ako bismo se susreli
sa vanzemaljskom civilizacijom,

oni bi verovatno imali
drugačiju grupu simbola.

Ali, ako bi razmišljali bar malo kao mi,
verovatno bi imali simbole.

A njihovi simboli bi možda
čak i direktno odgovarali našim.

Imali bi svoj znak za množenje,

simbol za pi

i, naravno, znak jednakosti.