Obožavam majstore za veš mašine
jer imaju nešto vrlo posebno.
Prema jednom majstoru
koji dolazi kod mene,
osećam veliku zahvalnost,
upravo jer ne znam da radim
ono što on zna da radi.
Kada ga pozovem,
ne samo da je veš mašina popravljena,
već i živim duže.
Kako to da živim duže?
Predstavljam vam Davida,
Davida Servana Šreibera.
David Servan Šreiber bio je psihijatar,
David Servan Šreiber
bio je moj rođak
i odneo ga je,
pre nešto više od godinu dana
tumor na mozgu.
Kada je imao 30 godina,
otkriven mu je prvi tumor.
Ne može se reći da je David
neko ko je statistički imao sreće.
U tom trenutku pokrenuo je
sva svoja znanja, svoju energiju
da pokuša da vidi kako
bi mogao da živi, ne samo što duže
pod takvim uslovima,
već i najbolje moguće.
Znamo da je
promenio režim ishrane,
da je praktikovao meditaciju,
da je vežbao svakoga dana.
Ali ono što najmanje znamo,
jer nigde nije to objavio,
je pažnja koju je posvetio svim
detaljima i malim stvarima iz svog života.
Sve do poslednjeg daha,
David je bio
fenomen zahvalnosti.
Zahvalnost je osećanje
prepoznavanja koje iskusimo,
kada shvatimo ukus onoga
što proživljavamo.
Radi se o zraku sunca na obrazu,
na primer,
o mirisu bebe
posebno kada je naša.
To znači izaći napolje, gurnuti se
da bismo nešto naučili
jedne večeri.
Nama predstavlja najveće zadovoljstvo
kada imamo priliku da vam predstavimo
šta nas oduševljava.
Zašto me je David naveo
da mislim na sve ovo?
Govorili smo mnogo o psihologiji zajedno.
To je zato što postoje
čitave laboratorije koje proučavaju
okolnosti i posledice zahvalnosti.
Jedan gospodin koji se zove Robert Emons
i koji radi na Univerzitetu Dejvis u Kaliforniji,
ima mnogo sreće
da već 12 godina, u okvirima
pozitivne psihologije
proučava razvoj i pokušava da shvati
kako zahvalnost funkcioniše
i kakav uticaj može da ima na nas.
Evo do čega je došao.
Najpre, na psihološkom planu,
znamo da se oduševimo
malim stvarima.
Onim što proživljavate u ovom trenutku,
temperaturom u prostoriji,
činjenicom da ste uspeli
da stignete na vreme,
zar nije to ono što nas čini srećnim,
osećamo se povezanijim sa drugima,
osećamo se žustrije
i osećamo se življe.
Zatim, sporedne koristi
na planu veze su,
najpre, da se osetimo
manje usamljenima.
Zato što zahvalnost uvek proizlazi
iz nečega ili nekoga
ko je izvan nas.
To je osećanje koje nas čini poniznima.
To je osećanje koje nam daje želju
da uzvratimo uslugu.
Ali sve ovo nije ništa.
Najneobičnija stvar
do koje smo došli je povezana,
na psihološkom planu,
sa funkcionisanjem tela.
Govorim vam o jednoj studiji
koja je napravljena
u Minesoti 1986.
Jedan istraživač je došao
do sledeće hipoteze.
Postavio je ovo pitanje:
da li postoji veza između
osećanja zahvalnosti,
dakle između toga da znamo
da se oduševimo i dugovečnosti?
Kako se proučava ovako nešto?
Treba pronaći ljude koji imaju isti
način života, koji jedu isto,
koji udišu isti vazduh,
koji imaju istu profesiju,
koji će imati isti broj dece,
to je posebno važno
ako se radi o ženama,
bez dece bi bilo idealno.
Zatim ako bi svi mogli
da su venčani za istu osobu,
imali bismo pun pogodak!
To je pronađeno.
To je pronađeno u jednom manastiru.
U manastiru u kome
ima 150 godina arhive.
Tu se nalaze samo mlade žene
jer one dolaze u manastir.
Prva stvar koju su ih pitali
kada su imale 20 godina,
bila je da napišu pismo
koje ih predstavlja,
koje govori o njihovom životu,
zatim napišu opet pismo
sa 40 godina,
i opet sa 70 godina.
Imamo 150 godina biografskih pisama.
Ali isto tako imamo 150 godina
medicinskih dosijea.
Ova pisma su data semantičarima,
koji proučavaju sadržaj teksta
i pitali su ih da kvantifikuju prirodu
upotrebljenih reči koje prikazuju
divljenje, optimizam
ili zahvalnost.
A zatim smo mogli da povežemo
koliko se često zahvalnost ponavlja
sa ne samo nijhovim zdravstvenim stanjem,
već i sa dužinom njihovog života.
Primetili smo
da što je više bilo reči zahvalnosti,
ali već od njihove 20. godine,
reči koje su pokazivale
zahvalnost ili oduševljenje,
one su duže živele.
To je moglo da se izmeri dotle
da znamo
da su imale 7 godina više
očekivanog života nego njihove sestre.
Isto istraživanje je bilo ponovljeno
u svakodnevnijim kontekstima,
među radnicima.
Došlo se do identičnih rezultata.
Ja sam kao neki od vas ovde,
rođena sam u Parizu,
odrasla sam u Parizu,
uopšte nije elegantno
razgovarati ovde o tome šta je dobro
i šta nas zadivljuje.
Ali pošto sam posećivala Davida
i pošto sam pročitala
čitavu tu dokumentaciju,
imala sam želju da pokušam
da vidim.
Morala sam da se okrenem očiglednom,
Martinu Seligmanu, osnivaču
pozitivne psihologije, istraživaču
na Univerzitetu u Pensilvaniji.
Upravo danas s namerom
razgovaramo o tome,
On je uspeo da utvrdi sledeće:
dovoljno je da u jednom danu
pronađete 3 situacije,
trenutka, interakcije,
ukusa, senzacije,
koje su nam donele nešto dobro
i zbog kojih želite da kažete
"To je to! Hvala!";
da biste poboljšali svoj nivo sreće
i koji bi pritom bio trajan,
nakon samo 3 nedelje.
Kada sam pročitala ovo,
vratila sam se kući,
relativno uzbuđena informacijom,
sela sam za sto sa mužem i troje dece,
koji su u tom trenutku imali
između 8 i 14 godina
i rekla sam im da sam danas pročitala
nešto skroz otkačeno,
što kaže da u toku dana ako znamo
da prepoznamo situacije,
momente "Aha" situacija
ukratko,
ono što sam im rekla
je da ako znamo da pronađemo
3 takva iskustva u toku dana,
živećemo duže,
živećemo zdravije, bićemo srećniji.
I krenuli smo.
Nije lako za sve.
Nije očigledno.
Nivo trenutnog prihvatanja zahvalnosti
razlikuje se od osobe do osobe.
I očigledno je, za Leona, najmlađeg,
bilo izuzetno teško.
Bio je potišten, nije želeo,
nije želeo da se igra.
Kao mama, jako sam ponosna na to što
Leon danas ima 14 godina,
mogao bi da siđe niz ove stepenice,
da dođe ispred vas i da vam kaže:
"Evo moja 3 iskustva."
To je ono što sam naučila svoju decu.
To je jedan od načina da se to uradi.
Kada to radimo sa ljudima koje poznajemo,
ljudima sa kojma živimo,
ljudima sa kojima radimo,
ljudima koje ne poznajemo,
koje smo upravo sreli,
dešava se nešto posebno
jer to nije svakidašnja
tema razgovora.
Ako vas dotiče, dotiče i mene.
Kada čujem šta vas je
razveselilo danas, postoji jedno pravilo,
to iskustvo se ne komentariše
niti se kritikuje.
Ako se zahvaljujemo u javnosti,
slušamo iskustvo drugih ljudi,
upijamo ga, vrlo često
primećujete da ste i vi imali
isto iskustvo i dodate ga na vašu listu.
To je jedan način ih pronađete,
to je nulti nivo.
Zatim tu je nivo 1
koji se sastoji od toga da,
ako ne želimo
da pričamo o tome, možemo
da počnemo od toga da,
imamo na noćnom stočiću,
nazvala sam to "sveska zahvalnosti",
koja se u laboratorijama zove
"dnevnik zahvalnosti",
koji vam omogućava
da jednostavno zabeležite
pre nego što legnete da spavate,
to je poslednja stvar
koju uradite pre nego što zaspite,
u trenutku kada isključite iPad,
popunite sveščicu.
Dr Emons je primetio
da kada to radimo,
ako je to poslednja stvar
koju uradimo u toku dana,
san je dublji,
san je duži,
a ako patimo od hroničnih bolova,
bolovi nestaju.
Zatim je tu naredni nivo:
pismo zahvalnosti.
Evo šta se desi u našem mozgu
kada se povežemo
sa tim osećanjem zahvalnosti.
Mozak ne može u isto vreme,
za njega je to nemoguće,
da oseti ljutnju ili bes.
U trenutku kada sednete
i kažete pisaću nekome,
zapravo time privlačite stvari sebi,
kako biste shvatili sve divno
što imate pred sobom.
Godinu dana nisam nikome ništa poklonila;
jedino što sam poklonila,
bilo je to što sam prijateljima
pisala za njihov rođendan,
pisala sam im pisma zahvalnosti.
Time sam preispitala
svoja prijateljstva, svoje odnose
i shvatila sam da imam mnogo
sreće.
Radi se o pismu,
koje nam dozvoljava da kažemo:
"Kada ne bi bio u mom životu,
evo šta ne bih bila,
evo šta ne bih znala."
To dozvoljava da izmerimo
odnos i dubinu odnosa
koji imamo sa drugima.
Martin Seligman
je poslao subjekte u posetu zahvalnosti.
Napišete pismo
i umesto da ga pošaljete, nađete se
sa tom osobom, ne kažete joj
zbog čega dolazite
i dođete da joj saopštite to pismo.
Priznaću vam da sam to uradila
samo jedanput.
Moćno je,
potrošila sam mnogo maramica
u toku čitanja,
mnogo maramica u trenutku
kada mi je zahvalnost uzvraćena.
Napisala sam pismo zahvalnosti svom mužu.
On je večeras ovde, u sali,
nikada nisam ovo rekla pred njim,
ali ću ipak reći,
iako je ovde.
Zajedno smo 25 godina.
Nakon 25 godina zajedničkog života,
lako je sastaviti
listu prigovora, prelako je napraviti je.
Ali ne radi se o tome.
Trebalo je reći:
"Da nisi u mom životu,
da te nisam srela,
da nisam naletela na tebe onog dana,
evo tačno svega onoga
što ne bih postala nikada."
I napravila sam listu.
Reći ću vam nešto u poverenju.
Aleks, izvini,
Aleks čita u kupatilu.
Kada sam sela da napišem ovo pismo,
shvatila sam da, nikada,
bez te gomile časopisa,
nikada ne bih naučila toliko stvari
koje dugujem njemu.
I rekla sam mu to.
Rekla sam mu.
Evo tačno objašnjenja
čemu služi zahvalnost.
To jednostavno znači živeti isti život,
ali bolje.
Ne menjam likove.
Ne menjam scenografiju.
Zahvalnost postaje neverovatno korisna
u trenucima kada nam je teško.
Upravo u trenucima kada nam život ne daje
ono što želimo,
kada nam život daje upravo suprotno
od onoga što želimo.
Kada je vreme koje imamo i koje smo proveli
sa nekim koga volimo, ograničeno,
shvatamo
gledajući na stvari na ovaj način,
bez obzira na sve,
koliko smo srećni.
Moja sreća je da mogu da budem ovde
u ime svih,
da sedim strpljivo ovde,
zahvaljujem vam.
(Aplauz)