Provela sam proteklih 38 godina,
pokušavajući da budem nevidljiva.

Ja sam lektorka.

Radim u "Njujorkeru",

a lektorisanje za "Njujorker"
je poput pozicije šortstopera

u bejzbol ekipi iz prve lige:

svaki i najmanji pokret
zapažaju kritičari -

ne dao vam bog da pogrešite.

Samo da razjasnimo: lektori ne odlučuju
šta će da bude objavljeno u novinama.

Mi radimo na nivou rečenice,

možda pasusa,

reči, interpunkcije.

Mi se bavimo detaljima.

Stavljamo dijarezu, duplu tačku,
iznad "i" u "naïve".

Mi namećemo stil izdavačkoj kući.

Svaka publikacija ima svoj stil.

Naročito se ističe "Njujorkerov".

Ponekad nas zadirkuju zbog stila.

Zamislite - i dalje pišemo
"tin-ejdžer" sa crticom,

kao da je ta reč upravo skovana.

Ali vidite crticu u "tin-ejdž"

i dijarezu iznad "coöperacije,"

i znate da čitate "Njujorker".

Lektorisanje za "Njujorker"
je mehanički postupak.

Imamo srodnu ulogu koja se zove recezent,

iliti odobravalac stranica.

Dok je lektorisanje mehaničko,

recenzije su interpretativne.

Pravimo sugestije za autora
preko urednika

da popravi emfazu u rečenici

ili ukazujemo na nenamerna ponavljanja

i nudimo ubedljive alternative.

Naša svrha je da učinimo
da pisac dobro izgleda.

Imajte na umu da mi korekcije
ne dajemo direktno piscima,

već uredniku.

Ovo često stvara dinamiku
dobrog i lošeg policajca

u kojoj je lektor - koristiću to
kao okvirni termin -

bez izuzetka loš policajac.

Ako dobro odradimo posao, nevidljivi smo,

ali čim napravimo grešku,

mi lektori postajemo upadljivo vidljivi.

Evo najskorije greške
koja mi je servirana.

[Prošlog utorka, Sara Pejlin,
pretrampovsko otelotvorenje

populističke bez-ništavnosti
iz Republikanske partije,

podržala je Trampa.]

"Gde su bili 'Njujorkerovi'
čuveni lektori?" pisao je čitalac.

"Zar pisac nije mislio 'neznalice'?"

Joj!

Nema izgovora za ovu grešku.

Ali mi se sviđa: "bez-ništavnosti".

Može da bude
američki žargon za "nihilizam".

(Smeh)

Ovde, drugi čitalac citira
pasus iz novina:

[Rubi je imala 76 godina,
ali je zadržala autoritativno držanje;

samo je njen nesiguran hod
maskirao njene godine.]

Dodao je:

"Sigurno neko u 'Njujorkeru'
zna značenje reči 'maskirao',

a ono je suprotno
tome kako je iskorišćeno u ovoj rečenici.

Ma hajde! Saberite se."

Maskirati: odavati lažni utisak.

Trebalo je da stoji "odavao".

E. B. Vajt je jednom pisao
o zarezima u "Njujorkeru":

"Padaju preciznošću noževa
koji ocrtavaju telo."

(Smeh)

A to je istina - primamo mnogo žalbi
zbog zareza.

"Da li stvarno postoje dva zareza u
'Martina Lutera Kinga, mlađeg, bulevaru'?"

Možda nema na ploči, ali da,
to je "Njujorkerov" stil za "mlađi".

Jedan vragolan je napisao:

["Molim vas, možete li da oterate,
ili, bar, da obuzdate,

zaluđenika zarezima,
iz vašeg uredništva?"]

(Smeh)

Pa, dobro.

U ovom slučaju,
zarezi su dobro upotrebljeni,

osim što je suvišan onaj

između "zarezima" i "iz".

(Smeh)

Takođe, ako moramo
da imamo zareze oko "bar",

mogli bismo da ih zamenimo
koristeći crtice oko te fraze:

"...- ili, bar, obuzdate -"

Savršeno.

(Aplauz)

Zatim imamo sledeće:

"Volim vas, volim vaše novine,

ali možete li, molim vas, da prestanete
da slovima ispisujete ogromne brojeve?"

[dva i po miliona...]

Ne.

(Smeh)

Jedan skorašnji vapaj
pravopisnog cepidlake:

["Te duge trakaste stvari
su vokalne žice, ne žbice."]

Zgroženi čitalac je dodao,

"Siguran sam da nisam prvi koji pišem

zbog ovih nečuvenih lektorskih grešaka,

ali sam jednako siguran
da neću biti poslednji.

Uf!"

(Smeh)

Nekad sam volela da dobijam pisma.

Postoji dogovor između pisaca i lektora.

Lektor nikad ne izdaje pisca,

nikad u javnosti ne iznosi
nebuloze koje su morale da budu izbačene

ili priče koje su se odužile.

Sjajan lektor spašava pisca
od njegovih ispada.

Lektori takođe imaju kodeks;

ne reklamiramo naše previde.

Osećam se nelojalno dok ih ovde otkrivam,

pa osvrnimo se na naše uspehe.

Nekako sam dobila reputaciju
zbog strogosti.

Ali radim s piscima
koji znaju da izađu na kraj sa mnom.

Poznajem Ijana Frejzijera, iliti "Sandija"
od ranih '80-ih.

I on mi je jedan od omiljenih,

iako ponekad piše rečenice

koje nateraju lektora da se zamisli.

Evo jedne iz priče o Staten Ajlandu

nakon uragana Sendi:

[Pristanište koje je puklo po sredini
i izgubilo svoju drugu polovinu

naginjalo se prema vodi,

njegove noseće cevi i žice
su se naginjale napred

kako rezanci klize kad otovrite kutiju.]

(Smeh]

Ovo nikad ne bi moglo da prođe
kod lingvista starog kova.

Ali šta sam mogla?

Tehnički, "kako" bi trebalo da bude "kao",

ali zvuči smešno,

kao da se pisac sprema da ukrca
na produženo homerovsko poređenje -

"kao kad otvorite kutiju rezanaca."

(Smeh)

Odlučila sam da je uragan
izvršio poetsku pravdu nad Sandijem

i pustila sam da rečenica ostane.

(Smeh)

Generalno, ako smatram
da nešto nije dobro,

proverim to tri puta.

Saopštila sam to nedavno Sandiju
u trenutku nesmotrenosti i on je rekao:

"Svega tri puta?"

Te je naučio da se uzdržava.

Nedavno je napisao priču
za "Gradsku priču",

to je rubrika na prvoj strani časopisa

gde su crtice o raznim temama,
od izložbe Rikija Džeja

u muzeju Metropolitan

do predstavljanja
restoranskih kesa u Francuskoj.

Sandijeva priča je bila
o povratku u Bronks

sutkinje vrhovnog suda Sonje Sotomajor.

Tu sam tri stvari
morala da dovedem u pitanje.

Prvo, gramatika.

Sutkinja je bila u crnom
i Sandi je napisao:

[Njeno lice i ruke su štrčali
kako na staroj, uglavnom mračnoj slici.]

Sad, za razliku od uragana,

piscu za ovo "kako" nije bio izgovor

opis štete od uragana.

"Kako" je u ovoj rečenici predlog,
a predlog zahteva objekat,

to jest imenicu.

Ovo "kako" je moralo da bude "kao".

"Kao na staroj, uglavnom mračnoj slici."

Zatim pitanje pisanja reči.

Pisac je citirao nekoga
ko je pomagao sutkinji:

["Uskoro počinjemo.

Ozvučavamo (mic'ed) sutkinju.]

Mic'ed?

U muzičkoj industriji pišu "mic"

jer tako piše na opremi.

Nikad ga nisam videla ovako napisanog
u službi glagola

i bila sam uzrujana mišlju da bi "mic'ed"

moglo da završi u novinama
pored mene žive.

(Smeh)

"Njujorkerov" stil za "mikrofon"
u skraćenom obliku je "mike".

Na kraju, imali smo zeznuto
pitanje gramatičke upotrebe

u kojem zamenica mora
da bude istog gramatičkog broja

kao i prethodna reč.

[svako u blizini su držali njihov dah]

"Oni" je množina,
a "svako" joj prethodi i u jednini je.

Nikada ne biste rekli: "Svako su bili tu".

Svako je bio tu. Svako je ovde

Ali ljudi stalno govore stvari poput:
"Svaki su držali njihov dah."

Da bi to ozakonili,

lektori to zovu "jednina od 'oni'"

kao da nazivajući ga jedninom
prestaje da bude množina.

(Smeh)

Moj je posao, kad ga vidim na papiru,
da dam sve od sebe da ga eliminišem.

Nisam mogla
"Svaka je držala njen dah",

ili "Svaki je držao njegov dah",

ili "Svaki/a je držao/la
njen ili njegov dah."

Šta god da bih predložila
moralo je da se uklopi.

Pitala sam preko urednika,

da li bi pisac razmislio da to izmeni

u: "Svi u blizini su držali njihov dah",

jer je "svi" u množini.

Ne.

Pokušala sam ponovo: "Svi prisutni
su držali njihov dah?"

Pomislila sam kako ovo zvuči blago sudski.

Ali je urednik istakao

da ne možemo da imamo
"prisutni" i "prisutnost"

u istoj rečenici.

Kad je poslednja korektura stigla,

pisac je prihvatio "kao" umesto "kako"

i "miked" umesto "mic'ed".

Ali se držao:
"Svako su držali njihov dah".

Dve od tri nije loše.

U istom broju,

u tom članku
o restoranskim kesama u Francuskoj,

Francuz je ničim izazvano
upotrebio reč na j.

Pitam se, kad stigne pošta,

šta je više uvredilo čitaoce.

(Smeh)

Hvala vam.

(Aplauz)