Pogledajte ovu sliku. Šta bi ovo moglo biti? Zastrašujuće čudovište? Dva druželjubiva medveda? Ili nešto sasvim drugačije? Skoro čitav vek je ovakvih deset mrlja od mastila korišćeno kao nešto što se čini kao gotovo mističan test ličnosti. Ove misteriozne slike su dugo držane u tajnosti za psihologe i njihove pacijente i smatralo se da se oslanjaju na procese u glavi osobe. Ali šta nam mrlje od mastila zaista mogu reći i kako ovaj test funkcioniše? Izum švedskog psihijatra Hermana Roršaha s početka 20. veka, Roršahov test se zapravo manje odnosi na konkretne stvari koje vidimo, a više na naš opšti pristup opažanju. Kao umetnik amater, Herman je bio fasciniran time kako se vizuelno opažanje razlikuje od jedne do druge osobe. Nastavio je sa svojim interesovanjem u medicinskoj školi, gde je učio da su sva naša čula duboko povezana. Proučavao je kako naš proces opažanja ne samo da registruje ulazne informacije iz čula, već ih i menja. A kada je počeo da radi u mentalnoj bolnici u istočnoj Švajcarskoj, počeo je da stvara niz zagonetnih slika da bi stekao nove uvide u ovaj tajanstveni proces. Pomoću slika mrlja od mastila, Roršah je počeo da ispituje stotine zdravih ispitanika i psihijatrijskih pacijenata postavljajući im isto pitanje: šta bi ovo moglo biti? Međutim, ono što su ispitanici videli nije bilo najvažnije za Roršaha, već kako bi pristupili zadatku. Na koje delove slike su se fokusirali ili su ih ignorisali? Jesu li videli da se slika pomera? Da li im je boja na nekim mrljama pomogla da daju bolje odgovore ili bi ih ometala ili preplavljivala? Razvio je sistem za kodiranje odgovora ljudi, smanjivši veliki opseg mogućih tumačenja na prikladan broj od njih nekoliko. Sada je imao emprijske mere da bi kvantifikovao raznorazne ispitanike: kreativne i maštovite, one koji su orijentisani na detalje i one koji vide širu sliku, kao i fleksibilne učesnike koji su mogli da prilagode pristup. Neki ljudi bi se zaglavili i davali isti odgovor na više mrlja. Drugi su davali neobične i divne opise. Odgovori su bili različiti kao i mrlje, a nudile su razne vrste opažajnih problema, od kojih su neki bile lakši za tumačenje od drugih. Ali analiziranje opšteg pristupa ispitanika dalo je pravi uvid u njihovu psihologiju. Kako je Roršah testirao sve više ljudi, šabloni su počeli da se gomilaju. Zdravi ispitanici sa istim ličnostima često su imali iznenađujuće slične pristupe. Pacijenti koji su patili od istih mentalnih bolesti često su imali sličan rezultat, čime je test postao pouzdan dijagnostički instrument. Čak je mogao da dijagnostikuje neka stanja koje je bilo teško ustanoviti drugim dostupnim metodama. Godine 1921, Roršah je objavio svoj sistem kodiranja zajedno sa deset mrlja za koje je smatrao da daju najdetaljniju sliku pristupa ljudi u opažanju. Tokom narednih nekoliko decenija, test je postao veoma popularan u zemljama širom sveta. Već je 1960-ih godina zvanično bio primenjen više miliona puta samo u SAD-u. Nažalost, manje od godinu dana nakon objavljivanja testa, Herman Roršah je iznenada umro. U odsustvu izumitelja koji bi ga kontrolisao, test za koji je on metodično prikupio toliko podataka da bi ga potkrepio počeo je da se koristi na razne spekulativne načine. Istraživači su zadali test nacističkim ratnim kriminalcima u nadi da će razotkriti psihološke korene masovnih ubistava. Antropolozi su pokazivali slike u udaljenim zajednicama kao neku vrstu univerzalnog testa ličnosti. Poslodavci su donosili odluke o zapošljavanju sa predrasudama na osnovu pojednostavljenog ključa za dekodiranje. Kada je test izašao iz klinika i uključio se u popularnu kulturu, njegov ugled je opao među profesionalcima u medicini i mrlje su počele da ispadaju iz kliničke upotrebe. Danas je test i dalje kontroverzan i mnogi pretpostavljaju da je opovrgnut. Ali 2013. godine je ogroman pregled svih postojećih istraživanja Roršaha pokazao da, kada se pravilno primenjuje, test daje valjane rezultate koji mogu pomoći da se dijagnostikuju mentalni poremećaji ili da se zaokruži psihološki profil pacijenta. Daleko od toga da je sveobuhvatni ključ za ljudski um; to nije nijedan test. Ali njegov vizuelni pristup i odsustvo bilo kakvog pravog odgovora nastavljaju da pomažu psiholozima da sačine jasniju sliku toga kako ljudi vide svet, što nas vodi korak bliže razumevanju šablona u osnovi naših opažaja.