Pogledajte ovu sliku.
Šta bi ovo moglo biti?
Zastrašujuće čudovište?
Dva druželjubiva medveda?
Ili nešto sasvim drugačije?
Skoro čitav vek
je ovakvih deset mrlja
od mastila korišćeno
kao nešto što se čini
kao gotovo mističan test ličnosti.
Ove misteriozne slike
su dugo držane u tajnosti
za psihologe i njihove pacijente
i smatralo se da se oslanjaju
na procese u glavi osobe.
Ali šta nam mrlje od mastila
zaista mogu reći
i kako ovaj test funkcioniše?
Izum švedskog psihijatra
Hermana Roršaha s početka 20. veka,
Roršahov test se zapravo manje odnosi
na konkretne stvari koje vidimo,
a više na naš opšti pristup opažanju.
Kao umetnik amater,
Herman je bio fasciniran
time kako se vizuelno opažanje
razlikuje od jedne do druge osobe.
Nastavio je sa svojim interesovanjem
u medicinskoj školi,
gde je učio da su sva naša čula
duboko povezana.
Proučavao je kako naš proces opažanja
ne samo da registruje
ulazne informacije iz čula,
već ih i menja.
A kada je počeo da radi
u mentalnoj bolnici
u istočnoj Švajcarskoj,
počeo je da stvara niz zagonetnih slika
da bi stekao nove uvide
u ovaj tajanstveni proces.
Pomoću slika mrlja od mastila,
Roršah je počeo da ispituje
stotine zdravih ispitanika
i psihijatrijskih pacijenata
postavljajući im isto pitanje:
šta bi ovo moglo biti?
Međutim, ono što su ispitanici videli
nije bilo najvažnije za Roršaha,
već kako bi pristupili zadatku.
Na koje delove slike
su se fokusirali ili su ih ignorisali?
Jesu li videli da se slika pomera?
Da li im je boja na nekim mrljama
pomogla da daju bolje odgovore
ili bi ih ometala ili preplavljivala?
Razvio je sistem
za kodiranje odgovora ljudi,
smanjivši veliki opseg mogućih tumačenja
na prikladan broj od njih nekoliko.
Sada je imao emprijske mere
da bi kvantifikovao raznorazne ispitanike:
kreativne i maštovite,
one koji su orijentisani na detalje
i one koji vide širu sliku,
kao i fleksibilne učesnike
koji su mogli da prilagode pristup.
Neki ljudi bi se zaglavili
i davali isti odgovor na više mrlja.
Drugi su davali neobične i divne opise.
Odgovori su bili različiti kao i mrlje,
a nudile su razne vrste
opažajnih problema,
od kojih su neki bile lakši
za tumačenje od drugih.
Ali analiziranje
opšteg pristupa ispitanika
dalo je pravi uvid u njihovu psihologiju.
Kako je Roršah testirao sve više ljudi,
šabloni su počeli da se gomilaju.
Zdravi ispitanici sa istim ličnostima
često su imali iznenađujuće
slične pristupe.
Pacijenti koji su patili
od istih mentalnih bolesti
često su imali sličan rezultat,
čime je test postao
pouzdan dijagnostički instrument.
Čak je mogao da dijagnostikuje neka stanja
koje je bilo teško ustanoviti
drugim dostupnim metodama.
Godine 1921,
Roršah je objavio svoj sistem kodiranja
zajedno sa deset mrlja za koje je smatrao
da daju najdetaljniju sliku
pristupa ljudi u opažanju.
Tokom narednih nekoliko decenija,
test je postao veoma popularan
u zemljama širom sveta.
Već je 1960-ih godina
zvanično bio primenjen
više miliona puta samo u SAD-u.
Nažalost, manje od godinu dana
nakon objavljivanja testa,
Herman Roršah je iznenada umro.
U odsustvu izumitelja
koji bi ga kontrolisao,
test za koji je on metodično prikupio
toliko podataka da bi ga potkrepio
počeo je da se koristi
na razne spekulativne načine.
Istraživači su zadali test
nacističkim ratnim kriminalcima
u nadi da će razotkriti
psihološke korene masovnih ubistava.
Antropolozi su pokazivali slike
u udaljenim zajednicama
kao neku vrstu
univerzalnog testa ličnosti.
Poslodavci su donosili odluke
o zapošljavanju sa predrasudama
na osnovu pojednostavljenog
ključa za dekodiranje.
Kada je test izašao iz klinika
i uključio se u popularnu kulturu,
njegov ugled je opao
među profesionalcima u medicini
i mrlje su počele da ispadaju
iz kliničke upotrebe.
Danas je test i dalje kontroverzan
i mnogi pretpostavljaju da je opovrgnut.
Ali 2013. godine je ogroman pregled
svih postojećih istraživanja Roršaha
pokazao da, kada se pravilno primenjuje,
test daje valjane rezultate
koji mogu pomoći da se dijagnostikuju
mentalni poremećaji
ili da se zaokruži
psihološki profil pacijenta.
Daleko od toga da je sveobuhvatni ključ
za ljudski um; to nije nijedan test.
Ali njegov vizuelni pristup
i odsustvo bilo kakvog pravog odgovora
nastavljaju da pomažu psiholozima
da sačine jasniju sliku
toga kako ljudi vide svet,
što nas vodi korak bliže
razumevanju šablona
u osnovi naših opažaja.