Сваке две секунде неко негде
на свету доживи мождани удар.

Један у шесторо људи ће доживети
мождани удар некада у свом животу.

Мождани удари лишавају
мождане ћелије кисеоника

и један су од најчешћих узрока смрти

и водећи узрок инвалидитета
који се може спречити.

Када неко доживи мождани удар,
најважнија је брза медицинска нега

и често може помоћи да се избегне
трајно оштећење мозга.

Али, шта уопште изазива мождане ударе?

И шта лекари могу да ураде
да би их излечили?

Мозак чини тек 2% масе вашег тела,

али троши више од 20%
кисеоника из ваше крви.

Тај кисеоник се преноси до мозга
кроз артеријски систем.

Каротидне артерије снабдевају
предњи део мозга,

а вертебралне артерије снабдевају задњи.

Оне су међусобно повезане

и деле се на све мање крвне судове

који милијардама неурона
допремају кисеоник који им је потребан.

Ако се ток крви прекине,
допремање кисеоника се зауставља

и мождане ћелије умиру.

Постоје два начина да се ово деси.

Хеморагијски мождани удари

су када перфорирани крвни суд
омогући да крв процури,

али је чешћи облик
исхемијски мождани удар,

када угрушак блокира крвни суд
и изазове заустављање протока крви.

Одакле потичу ови угрушци?

У ретким случајевима,
изненадна промена срчаног ритма

спречава горње коморе срца
да се нормално грче и опуштају.

Ово успорава проток крви,

што омогућава да се тромбоцити,
који су фактор згрушавања, и фибрин слепе.

Угрушак може кренути нагоре

ка артеријама и крвним судовима
који снабдевају мозак

све док не стигне до неког
кроз који не може да се провуче.

Ово се назива емболија,

а то пресеца доток кисеоника
свим ћелијама низводно.

Мозак нема рецепторе за бол,
па не можете да осетите саму блокаду,

али недостатак кисеоника
успорава мождану функцију

и може имати изненадне,
приметне последице.

На пример, ако је погођено подручје
задужено за говор,

речи које особа изговара
могу бити неразговетне.

Ако мождани удар погоди део мозга
који контролише померање мишића,

то може изазвати слабост,
често само на једној страни тела.

Када се ово деси, тело ће одмах
покушати да надомести то

тако што ће преусмерити ток крви
према погођеном подручју,

али то није савршено решење.

На крају ће ћелије које су лишене
кисеоника почети да одумиру,

што води ка оштећењу мозга
које може бити тешко или трајно.

Због тога је важно добити
медицинску помоћ што је пре могуће.

Први корак у лечењу је интравенски лек

под називом ткивни
плазминогенски активатор

који може да разбије крвни угрушак

и омогућава поновни проток крви
у угроженој артерији.

Ако се овај лек да неколико сати
након можданог удара,

то знатно повећава шансе
да се мождани удар преживи

и да се избегну трајне последице.

Ако се ткивни плазминогенски
активатор не може дати

јер пацијент користи одређене лекове,

има историју великих крварења

или је угрушак посебно велики,

доктори могу да изведу процедуру
која се зове ендоваскуларна тромбектомија.

Уз коришћење флуоресцентне боје

која осветљава крвне судове
под јаким рендгенским зрацима,

лекар убацује дугачку, танку, савитљиву
цев под називом катетер

у артерију у нози

и наводи је до блокаде.

Стент се убацује кроз овај катетер.

Он се шири и учвршћује у угрушку
чим прође кроз њега.

Катетер онда повлачи угрушак ван,
када се отклања.

Ова лечења треба да се примене
што је пре могуће

да би се мождане функције очувале,

што значи да треба брзо схватити
да неко доживљава мождани удар.

Па, како то можете знати?

Ево три ствари које можете
испробати на брзину:

1. Затражите од особе да се насмеје.

Искривљена уста или опуштено лице
могу да укажу на слабост мишића.

2. Затражите да подигне руке.

Ако једна од њих пада наниже, та слабост
руке је такође знак можданог удара.

3. Затражите да понови
једноставну реч или фразу.

Ако јој говор звучи
неразговетно или чудно,

то би могло да значи да у подручју
за говор у мозгу нема кисеоника.

Ово се понекад назива тестом FAST,
при чему последње слово значи „време“.

Ако видите било који од ових знакова,
позовите хитну помоћ истог тренутка.

Животи могу да зависе од тога.