"Izvini, ispraznio mi se telefon." "Nije mi ništa. Dobro sam." "Ovi navodi su potpuno neosnovani." "Kompanija nije bila svesna bilo kakvog prestupa." "Volim te." Dnevno čujemo između 10 i 200 laži, i provedemo veći deo naše istorije pronalazeći načine da ih detektujemo, od srednjovekovnih sprava za mučenje, do poligrafa, kontrole krvnog pritiska i disanja, analizatora stresa u glasu, praćenje kretanja očiju, infracrvenih skenera mozga, i elektroencefalograma od skoro 200 kilograma. Ali iako su ovi uređaji radili pod određenim okolnostima, većina se može prevariti uz dovoljnu pripremu. I nijedan nije dovoljno pouzdan da bi bio prihvatljiv na sudu. Ali šta ako problem nije u tehnikama, već u osnovnoj pretpostavci da laganje izaziva fiziološke promene? Šta ako bismo se okrenuli neposrednijem pristupu, i koristili komunikacione nauke kako bismo analizirali same laži? Na psihološkom nivou, delom lažemo kako bismo stvorili bolju sliku sebe, povezivajući svoje fantazije za osobu koju bismo voleli da budemo umesto osobe koja jesmo. Ali dok je naš mozak zauzet sanjanjem, dopušta mnogim signalima da se provuku. Naša svest kontroliše oko 5% naših kognitivnih funkcija, koje uključuju komunikaciju, dok se drugih 95% dešava bez da smo toga svesni. Prema literaturi koja govori o nadgledanju stvarnosti, priče bazirane na izmišljenim iskustvima kvalitativno su drugačije od onih baziranih na stvarnim iskustvima. To sugeriše da stvaranje izmišljene priče o ličnoj temi zahteva posla i za rezultat ima drugačiji obrazac upotrebe jezika. Tehnologija poznata kao lingvistička analiza teksta pomogla je u identifikovanju 4 takva zajednička obrasca u podsvesnom jeziku obmane. Prvo, lažovi manje upućuju na sebe prilikom lažnih izjava. Više pričaju o drugima, često koristeći treće lice kako bi se distancirali i ogradili od svoje laži. Šta zvuči više veštački: "Apsolutno nikakva zabava nije se odigrala u ovoj kući," ili "Nisam organizovao zabavu ovde"? Drugo, lažovi teže da budu više negativni jer podsvesno osećaju krivicu zbog laganja. Na primer, lažov će reći nešto ovako: "Izvini, crkla mi je baterija na glupom telefonu. Mrzim ovu stvarčicu." Treće, lažovi obično objašnjavaju događaje prostim jezikom jer se naš mozak muči da konstruiše složenu laž. Rasuđivanje i procenjivanje su složene stvari za naš mozak da preračuna. Kao što je predsednik SAD-a jednom prilikom insistirao: "Ja nisam imao seksualnu vezu sa tom ženom." I konačno, iako lažovi teže ka jednostavnim opisima, imaju tendenciju da koriste duge i uvijene rečenične strukture. Umetajući nepotrebne reči i nerelevantne ali činjeničke detalje kako bi podupreli laž. Drugi predsednik, suočen sa skandalom, izjavio je: "Mogu kategorički da kažem da ova istraga nagoveštava da niko od osoblja Bele kuće, niko iz administracije koja je trenutno zaposlena nije umešan u ovaj veoma bizaran incident." Hajde da primenimo lingvističku analizu na neke od poznatih primera. Uzmimo sedmostrukog pobednika Tur de Fransa, Lensa Armstronga. Kada poredimo intervju iz 2005. u kojem je porekao dopingovanje sa intervjuom iz 2013. u kojem je priznao doping, korišćenje ličnih zamenica poraslo je za skoro tri četvrtine. Primetite kontrast između sledeća dva citata: Prvi: "Ok, znate, neki tip u francuskoj... u pariskoj laboratoriji otvori vaš uzorak, znate, Žan Fransis taj i taj, i testira ga. I onda primite poziv iz novina i kažu vam: 'Pronašli smo šest puta da ste pozitivni na EPO.'" Drugi: "Ja sam se izgubio u svemu tome. Ja sam siguran da ima još ljudi koji to ne bi podneli, ali ja zasigurno nisam mogao, a ja sam navikao da kontrolišem sve u svom životu. Ja sam kontrolisao svaki ishod u svom životu." U svom poricanju, Armstrong je opisao hipotetičku situaciju fokusiranu na nekog drugog, potpuno odstranjujući sebe iz čitave situacije. U svom priznanju, on poseduje svoju izjavu, zadubljujući se u svoje lične emocije i motivacije. Ali korišćenje ličnih zamenica je samo jedan indikator obmane. Pogledajmo još jedan primer od bivšeg senatora i kandidata za predsednika SAD-a, Džona Edvardsa. "Ja samo znam da je navodni otac javno izjavio da je on otac bebe. Ja takođe nisam bio angažovan u bilo kakvoj aktivnosti koja je zahtevala, složila se ili podržavala bilo kakve isplate ženi ili navodnom ocu bebe." To nije samo uvijeni način da se kaže: "Beba nije moja.", nego Edvards nikada druge stranke ne oslovljava imenom, umesto toga govori "ta beba", "žena" i "navodni otac". Hajde sada da vidimo šta je imao da kaže u svom priznanju očinstva. "Ja sam Kvinin otac. Uradiću sve što je u mojoj moći da joj pružim ljubav i podršku koju zaslužuje." Izjava je kratka i direktna, dete je oslovljeno po imenu i adresira se njegova uloga u njenom životu. I kako možete primeniti ove tehnike osmatranja laži u svom životu? Prvo, setite se da su mnoge laži na koje nailazimo u svakodnevnom životu mnogo manje ozbiljne od ovih primera, i možda čak bezopasne. Ali ipak je vredno truda biti svestan jasnih znakova kao što su minimalno korišćenje ličnih zamenica, negativni jezik, jednostavna objašnjenja i uvijena formulacija. Možda će vam pomoći da izbegnete precenjene akcije, neefikasan proizvod ili čak užasnu vezu.