Zamislite, na sekund, patku koja drži čas francuskog, ping-pong partiju u orbiti oko crne rupe, delfina kako balansira ananas. Verovatno nikada niste zapravo videli nijednu od ovih stvari, ali ste mogli odmah da ih zamislite. Kako naš mozak može da proizvede sliku nečega što nikada nismo videli? To možda ne izgleda teško, ali samo zato što smo navikli da to radimo. Ispostavlja se da je ovo u stvari kompleksan problem koji zahteva sofisticiranu koordinaciju unutar našeg mozga. Jer da bismo stvorili te nove, čudne slike, mozak uzima poznate delove koje spaja na nove načine, kao kolaž sastavljen od fragmenata slika. Mozak mora da žonglira gomilom od hiljadu električnih signala, postavljajući ih na njihovu destinaciju u tačno određeno vreme. Kada pogledate neki predmet, aktiviraju se hiljade neurona u vašem posteriornom korteksu. Ovi neuroni kodiraju razne karakteristike predmeta: šiljato, voće, braon, zeleno i žuto. Sinhronizovano aktiviranje pojačava veze između tog skupa neurona, povezujući ih u nešto što nazivamo neuronski ansambl, u ovom slučaju, ansambl za ananas. U neuronaukama, ovo se naziva Hebov princip - neuroni koji se zajedno aktiviraju, zajedno se umrežavaju. Ako kasnije pokušate da zamislite ananas, ceo ansambl će se aktivirati, stvarajući celokupnu mentalnu sliku. Delfini su kodirani drugačijim neuronskim ansamblom. Zapravo, svaki predmet koji ste videli kodiran je neuronskim ansamblom koji se vezuje za njega, neuronima koji su zajedno umreženi tim sinhronizovanim aktiviranjem. Ali ovaj princip ne objašnjava beskonačan broj predmeta koje možemo da prizovemo maštajući, a da ih prethodno nismo videli. Neuronski ansambl za delfina koji balansira ananas ne postoji. Pa, kako ga možete onda ipak zamisliti? Jedna hipoteza, zvana teorija mentalne sinteze, kaže da je vreme ključno. Ako se neuronski ansambli za delfina i ananas aktiviraju u isto vreme, možemo da opazimo dva različita predmeta kao jednu sliku. Ali nešto u našem mozgu mora da koordiniše to aktiviranje. Jedan verodostojan kandidat je prefrontalni korteks, koji je uključen u sve kompleksne kognitivne funkcije. Neuroni prefrontalnog korteksa su povezani sa posteriornim korteksom tankim i dugim ćelijskim produžetkom koji se naziva neuronsko vlakno. Teorija mentalne sinteze predlaže da kao što lutkar vuče konce, neuroni prefrontalnog korteksa šalju električne signale niz ova neuronska vlakna do višeslojnih ansamblova u posteriornom korteksu. Ovo ih aktivira usklađeno. Ako se neuronski ansambli aktiviraju u isto vreme, dobijamo složenu sliku kao da smo je zapravo i videli. Ova svesna svrsishodna sinhronizacija neuronskih ansambala u prefrontalnom korteksu naziva se mentalna sinteza. Kako bi mentalna sinteza funkcionisala, signali bi morali da stižu na oba neuronska ansambla u isto vreme. Problem je u tome što su neki neuroni mnogo udaljeniji od prefrontalnog korteksa nego drugi. Ako signali putuju niz oba vlakna istom brzinom, ne stižu u isto vreme. Ne možemo promeniti dužinu veze. No, posebno jer se razvija u detinjstvu, naš mozak, ima način da promeni brzinu prenosa. Neuronska vlakna su obmotana masnom supstancom koja se naziva mijelin. Mijelin je izolator i ubrzava električne signale koji jure niz nervno vlakno. Neka neuronska vlakna imaju čak 100 slojeva mijelina. Drugi imaju samo nekoliko. Vlakna sa debljim slojevima mijelina mogu da sprovode signale stotinu ili još više puta brže od onih sa tanjim slojevima. Neki naučnici sada veruju da ta razlika u mijelinizaciji može biti ključna u ujednačavanju vremena provođenja u mozgu, a posledično i za našu sposobnost mentalne sinteze. Veliki deo mijelinizacije se događa u detinjstvu, tako da od ranog uzrasta, naša živopisna mašta može da ima dosta veze sa razvijanjem mozga čije pažljivo mijelinizovane veze mogu da stvore kreativne simfonije tokom naših života.