Здраво. Ово је мој мобилни телефон.
Мобилни телефон вам може промијенити живот
и даje вам личну слободу.
Мобилним телефоном
можете забиљежити злочин против
човјечности у Сирији.
Са мобилног телефона
можете твитовати поруку
и започети протест у Египту.
Мобилним телефоном
можете снимити пјесму, поставити је на
SoundCloud и тако се прославити.
Све ово је могуће захваљујући
вашем мобилном телефону.
Ја сам дијете из 1984. године
и живим у Берлину.
Хајде да се вратимо у то вријеме, у овај град.
Овдје можете видјети
стотине хиљада људи
који су устали и протестовали за промјене.
Ово је било у јесен 1989.,
замислите да су сви ти људи који су били тамо
и борили се за промјене имали
мобилни телефон у џепу.
Ко од вас овдје има мобилни телефон са собом?
Подигните их.
Подигните своје телефоне. Подигните их.
Задржите их још тренутак. Видим Android,
Blackberry, вау.
То је прилично. Готово сви данас
имамо мобилни телефон.
Ипак, данас ћу говорити о себи
и о свом мобилном телефону
и о томе како ми је промијенио живот.
Говорићу вам о овоме.
То је 35 830 линија са информацијама.
Сирови подаци.
И откуд уопште ове информације овдје?
То је због тога што је у љето 2006. године
Европска комисија донијела директиву,
познату под именом Директива ЕУ
о задржавању података.
Она налаже да свака телефонска компанија у Европи,
сваки интернет провајдер широм Европе,
мора чувати широки спектар информација о својим корисницима.
Ко кога зове? Ко коме шаље мејл?
Ко коме шаље SMS?
При том, кад год користите мобилни телефон, биљежи се и гдје се налазите.
Све ове информације се чувају најмање шест мјесеци,
а највише двије године од стране ваше телефонске компаније
или вашег интернет провајдера.
Широм Европе, људи су се побунили и рекли:
”Ми то не желимо.”
Рекли су: ”Не желимо задржавање података.
Желимо могућност за самоопредјељење
у дигиталном добу
и не желимо да телефонске и интернет компаније
морају да чувају све ове информације о нама.”
Међу њима су били адвокати, новинари, свештеници
и сви су рекли: ”Не желимо то.”
Као што можете видјети, неких 10 хиљада људи
је изашло на улице Берлина и поручило:
”Слобода, а не страх.”
Неки су чак рекли да би ово био Штази 2.0.
Штази је била тајна полиција у Источној Њемачкој.
И ја сам се запитао, да ли то стварно функционише?
Да ли они заиста могу чувати
све те информације о нама?
Сваки пут кад користим мобилни телефон?
Одлучио сам да питам своју телефонску компанију, Deutsche Telekom,
у то вријеме највећу у Њемачкој,
и замолио сам их
да ми пошаљу све информације које чувају о мени.
Питао сам их једном, па још једном
и нисам добио прави одговор. Само празну причу.
Али онда сам рекао: ”Желим да добијем те информације,
јер то што архивирате је, у ствари, мој живот."
Тако сам одлучио да поднесем тужбу против њих,
јер сам хтио да добијем те информације.
Међутим, из Deutsche Telekom-а су рекли: ”Не,
нећемо Вам дати те информације."
На крају, ипак, успјели смо да постигнемо договор.
Ја ћу повући тужбу,
а они ће ми заузврат послати
информације које сам тражио.
То се догодило јер је у међувремену,
њемачки Уставни суд пресудио
да је спровођење ове директиве ЕУ
по њемачком закону противуставно.
Тако сам добио ову неугледну смеђу коверту
са CD-ом унутра.
Ово је био садржај CD-а.
35 830 линија са информацијама.
Испрва сам то само видио и рекао: ”У реду,
фајл је огроман. У реду.”
Међутим, после неког времена сам схватио
да је то мој живот.
То је шест мјесеци мог живота,
садржаних у овом фајлу.
Био сам мало скептичан, шта да радим са њим?
Јер он открива гдје се налазим,
гдје спавам ноћу,
шта радим.
Ипак, схватио сам да желим да подијелим ове информације.
Желим да их објавим,
пошто хоћу да покажем људима шта задржавање података заправо значи.
Урадио сам то заједно са њемачким недељником
”Цајт-онлајн” и сајтом Open Data City.
Ово је визуелни приказ шест мјесеци мог живота.
Можете увећавати и смањивати,
можете премотавати уназад и унапријед.
Можете видјети сваки мој корак.
А можете чак видјети и
моје путовање возом од Франкфурта
до Келна и колико често телефонирам у току њега.
Све то је могуће захваљујући овим информацијама.
Мало је застрашујуће.
Међутим, нисам само ја у питању.
У питању смо сви ми.
На почетку, то је само: ја позивам моју супругу и она мене,
и разговарамо пар пута.
Затим, неки пријатељи зову мене,
и зову једни друге.
После неког времена ти зовеш њега,
он зове њу и на крају имате ову велику
мрежу комуникације.
Можете видјети како ваши људи комуницирају
једни са другима,
у које доба зову једни друге, када иду на спавање.
Можете видјети све то.
Можете видјети чворишта, што открива
ко су вође у групи.
Уколико имате приступ овим информацијама,
можете јасно видјети шта ради друштво око вас.
Уколико имате приступ овим информацијама,
можете контролисати друштво.
Ово је шема за земље попут Кине и Ирана.
Ово је шема за контролисање друштва
јер се зна ко са ким разговара,
ко коме шаље мејлове. Све то је могуће
уколико имате приступ овим информацијама.
Те информације се чувају најмање шест мјесеци
у Европи, до највише двије године.
Као што сам поменуо на почетку,
замислите да су сви они на улицама Берлина,
у јесен 1989. године,
имали мобилни телефон у џепу.
Штази би знао ко је учествовао у овом протесту,
а да је Штази схватио
ко стоји иза њега,
можда се никад не би ни догодио.
Можда тада не би ни било пада Берлинског зида.
А као последица тога, ни пада Гвоздене завјесе.
Па тако, данас, државне агенције и компаније
желе да сачувају што је више могуће
информација о нама,
без обзира да ли смо на мрежи или нисмо.
Они желе да имају могућност да прате наше животе
и желе да задрже податке о томе заувијек.
Међутим, самоопредјељење и живот у дигиталном добу
нијесу контрадикторни.
Само што се данас морате борити за своје самоопредјељење.
Морате се борити за то сваког дана.
Према томе, кад се вратите кућама,
кажите својим пријатељима
да је приватност драгоцјеност 21. вијека
и да то није застарјела идеја.
Кад одете кући, реците свом представнику да,
само због тога што компаније и државне
агенције имају могућност
да чувају одређене информације,
оне не морају то и да раде.
А ако ми не вјерујете,
питајте своју телефонску компанију какве
информације чувају о вама.
Дакле, убудуће, сваки пут кад будете користили
свој мобилни телефон,
нека вам то буде подсјетник
да се морате борити за самоопредјељење
у овом дигиталном добу.
Хвала вам.
(Аплауз)