Na ključnoj smo tački ljudske istorije, vrsta koja je spremna da prigrabi zvezde i izgubi planetu koju zovemo domom. Samo u proteklih nekoliko godina, znatno smo proširili naše znanje o tome kako se Zemlja uklapa u kontekst našeg univerzuma. NASA-ina misija Kepler otkrila je hiljade potencijalnih planeta u okolini drugih zvezda, što znači da je Zemlja jedna od milijardi planeta u našoj galaksiji. Kepler je svemirski teleskop koji meri suptilno tamnjenje zvezda dok planete prolaze pred njima i blokiraju samo mali deo tog svetla tako da ne dolazi do nas. Podaci iz Keplera otkrivaju veličine planeta kao i njihovu udaljenost od matične zvezde. Ovo nam zajedno pomaže da razumemo da li su ove planete male i stenovite, poput zemaljskih planeta unutar našeg Sunčevog sistema, kao i to koliko svetla mogu da prime od svog matičnog sunca. Zauzvrat, ovo nam daje naznake o tome da li ove planete koje otkrivamo mogu da se nastane ili ne. Nažalost, u isto vreme dok otkrivamo ovu riznicu blaga, potencijalno nastanjivih svetova, naša planeta posustaje pod teretom ljudskog roda. Godina 2014. bila je najtoplija po dosadašnjim merenjima. Glečeri i led u okeanima koji su milenijumima bili sa nama, sada nestaju za vreme od nekoliko decenija. Ove klimatske promene na nivou planete, koje smo pokrenuli, brzo nadmašuju našu sposobnost da promenimo njihov tok. Ali nisam klimatski stručnjak, ja sam astronom. Proučavam planetarnu nastanjivost kroz uticaj zvezda, sa nadom da ću pronaći mesta u univerzumu gde bismo mogli da otkrijemo život van naše planete. Mogli biste reći da tražim vrhunske vanzemaljske nekretnine. Kao neko ko je duboko umešan u potragu za životom u univerzumu, mogu vam reći da što više tragate za planetama nalik Zemlji, to više cenite našu sopstvenu planetu. Svaki od ovih novih svetova poziva na poređenje novootkrivene planete i planeta koje najbolje poznajemo: onih u našem Sunčevom sistemu. Pogledajte našeg suseda, Mars. Mars je mali i stenovit, i iako je podalje od Sunca, može se razmotriti kao potencijalno naseljiv svet ako bi to otkrila misija nalik na Kepler. Zaista je moguće da je Mars nekada bio naseljiv, i ovo je delom razlog zašto ga toliko izučavamo. Naši roveri, poput Kjuriositija, puze po njegovoj površini, grebu i traže tragove o poreklu života kakvog ga poznajemo. Orbiteri poput onih iz misije MAVEN uzimaju uzorke Marsove atmosfere, u pokušaju da razumeju kako je Mars izgubio svoju nekadašnju naseljivost. Privatne kompanije za letenje sada nude ne samo kratak put do bliskog svemira već i primamljivu mogućnost našeg života na Marsu. Ali iako ovi pejzaži Marsa podsećaju na pustinje u našem svetu, mesta koja su u našoj mašti vezana za ideje o pronalascima i naseljavanju, u poređenju sa Zemljom, Mars je prilično užasno mesto za život. Zamislite samo do kog stepena nismo naselili pustinje na sopstvenoj planeti, mesta koja su raskošna u poređenju sa Marsom. Čak i u najsuvljim i najvišim mestima na Zemlji, vazduh je sladak i pun kiseonika kojeg izdišu kišne šume, udaljene hiljadama kilometara. Brine me da ovo uzbuđenje u vezi sa kolonizacijom Marsa i drugih planeta sa sobom nosi dugu, tamnu senku: implikaciju i verovanje nekih da će nas Mars spasiti od samouništenja koje smo naneli sami sebi i jedinoj zaista naseljivoj planeti koju poznajemo, Zemlji. Koliko god da volim interplanteralno istraživanje, duboko se ne slažem sa ovom zamišlju. Postoji mnogo sjajnih razloga za odlazak na Mars, ali da vam neko kaže da je Mars tu da pruži rezervu ljudskom rodu, to je kao kada bi vam kapetan Titanika rekao da je prava žurka zapravo kasnije na čamcima za spasavanje. (Smeh) (Aplauz) Hvala vam. Ali ciljevi interplanetranog istraživanja i očuvanja planete nisu međusobno isključivi. To su zapravo dve strane istog cilja: da se razume, sačuva i poboljša život u budućnosti. Ekstremna okruženja našeg sveta jesu vanzemaljski predeli. Samo su bliži domu. Ukoliko možemo da razumemo kako da stvorimo i održimo naseljiva mesta iz neprijateljskih i nenaseljivih mesta ovde na Zemlji, možda možemo da izađemo u susret očuvanju sopstvenog okruženja i odlasku dalje od njega. Ostavljam vas sa konačnim misaonim eksperimentom: Fermijevim paradoksom. Pre mnogo godina, fizičar Enriko Fermi pitao se, uzevši činjenicu da je naš univerzum postojao dug vremenski period i očekujemo da u njemu postoje mnoge planete, trebalo bi da smo do sada pronašli dokaze o vanzemljskom životu. Pa gde su oni? Pa, jedno moguće rešenje Fermijevog paradoksa je da ako su civlizacije postale dovoljno tehnološki razvijene da uzmu u obzir život među zvezdama, onda izgube svest o tome koliko je bitno sačuvati svetove koji su im dom i koji su im pružili taj napredak. Oholo je verovati da će nas isključivo interplanetarna kolonizacija spasiti od nas samih, ali očuvanje planete i interplanetarno istraživanje mogu postojati zajedno. Ako iskreno verujemo u našu sposobnost da ukrotimo neprijateljska okruženja Marsa za ljudsko naseljavanje, onda bi trebalo da možemo da prevaziđemo znatno lakši zadatak, očuvanja naseljivosti na Zemlji. Hvala vam. (Aplauz)